Александар Гуџић: Ми смо народ који је у последња два века доживео четири демографске катастрофе

Србија је из Великог рата изашла са огромним привредним, економским, људским и културолошким губицима. Привреда је стагнирала четири године што није могло да не остави последице. Сви говоримо о људским губицима а да се притом не запитамо колико смо великана изгубили у том рату,  каже за Ризницу историчар Александар Гуџић. Додаје да су последице по земљу и народ биле фаталне и да се Србија никада није опоравила од последица Првог светског рата.  

„То је био један свеопшти рат у коме су узели учешће сви, од сељака до врхунских интелектуалаца. Станислав Харков, Станислав Винарев, син Бранислава Нушића, Владислав Петковић Дис, и још многи други учени људи и интелектуалци погинули су у том  рату.  То је био један свеопшти рат за одбрану свих државних тековина“, каже Гуџић.

Подсећа да је Србија тога времена била држава са највећим процентом демократије.

„Српски сељак, иако неписмен, имао је право гласа. Србију су до Првог светског рата народи у окружењу звали Слободија. То је била земља у којој је укинут феудализам и која је убрзано грабила напред, у прогрес и развој.  Данас се акценат ставља на те људске губитке који заиста нису мали. У Првом светском рату изгубили смо близу 1. 250.000 становника, што чини 30% укупне тадашње популације и близу 50% мушке популације становништва.

Да ли смо као народ икада успели да се опоравимо од толиких губитака?

На жалост, никада се нисмо опоравили од те демографске катастрофе. Тај број никада није надокнађен природним прираштајем, већ тако што су се Срби из окружења насељавали на простору уже Србије. Ми смо  један од ретких народа који је у последња два века модерне историје доживео четири демографске катастрофе. У Првом и Другом српском устанку погинула је половина популације тадашње устаничке Србије. У Првом светском рату та бројка је била већа од 1. 250. 000, у Другом светском рату више и од 1.500. 000 Срба је погинуло. На крају,  у овом последњем рату Србија је поред жртава имала више од милион избеглица.

У историји постоји правило да се сваки догађај, ма када се десио, мора  посматрати у контексту времена у коме се десио.

Узимајући у обзир толике жртве и губитке да ли је дан примирја у Првом светском рату за нас  стигао у правом тренутку?

Сваки прекид непријатељства је добро дошао. Подсетићу ваше читаоце да Србија није желела рат и није одговорна за исти. У Први светски рат наша земља је  ушла после два тешка сукоба у Првом и Другом балканском рату. Њени војни потенцијали су били истрошени. Водеће политичке и војне личности тога времена, пошто- пото су желеле мир. Требало је обновити војне потенцијале али и интегрисати просторе које је Србија ослободила у Првом балканском рату, тако да нашој држави никако није одговарао рат. Тај рат јој је наметнут. Аустроугарска је желела рат. Она је била држава на заласку, коју су нагризали национални и економски проблеми и која је полако губила статус велике силе. Међутим, она је желела да га потврди једним новим ратом и освајањима, а једини правац којим је могла да се шири и осваја био је, по веровању војних и политичких кругова у Бечу, Србија. Аустроугарска је десетак година пре рата већ имала план продора на исток. Данас поједине земље желе да са себе скину одговорност за Први светски рат и кривца за исти траже у Србији коју представљају као легло револуционара. Тадашњу организацију  „Млада Босна“ чији су чланови извршили атентат, упоређују са Ал Каидом. То је неумесно јер, знате, у историји постоји правило које гласи: сваки догађај, ма када се десио, мора се посматрати у контексту времена у коме се десио. У то време се то убиство посматрало и доживљавало као херојски чин. Пар година пре атентата у Сарајеву, године 1910. покушан је атентат на аустријског цара Фрању Јосифа. Имамо неколико покушаја атентата на аустроугарске управитеље у Босни и Херцеговини, затим покушаји атентата на руске цареве, тако да је важно посматрати временски контекст у коме се неки догађај десио.

Повлачећи се преко Албаније са војском и комплетним државним апаратом краљ Петар је, пре него је напустио земљу, закопао круну у дворишту Богословије у Призрену. Тада су осим државног архива понета и сва важна документа као и реликвије. Да ли ту можемо да направимо паралелу са библијском причом о сеоби народа Израиља који је са собом носио све своје реликвије и Свету књигу.

Свакако да можемо направити поређење и већ након Првог светског рата страдање Срба је инспирисало бројне писце који су, записивајући историју Великог рата додали и религијски тон. Тако су повлачење кроз Албанију они називали албанском голготом, дајући хришћанске примесе целом том догађају. Када су се Срби повлачили  преко Албаније, они су са собом носили, поред Мирослављевог Јеванђеља  и мошти Светог Краља Стефана Првовенчаног, о чему пишу и стране дипломате. Када се војска повлачила преко територије Косова и Метохије, код свих је присутно сећање на Косовску битку. То се може наћи у извештајима сведока. Ми, када то читамо можемо сагледати у којој размери је код Срба живо сећање на Кнеза Лазара, колико је жив Косовски завет. Када Срби долазе са војском на Газиместан, они се питају хоће ли доживети исту судбину као и њихов Свети Кнез Лазар. Или састанак Генерала у Липљану са краљем Петром који их окупља за вечером и тражи да дају одсудну битку што је паралела са кнежевом вечером у народној песми када Кнез Лазар окупља своје витезове. Сцена коју Нушић описује у својој књизи „1915. – Трагедија једног народа“ где краљ Петар каже:  Зар нема лепшег места за погибију једног српског краља од Косова. На Косову ћемо дати одсудну битку, наредите све, хоћу сутра да се причестим у Грачаници.  Ово је примерколико је код Срба у то време живо сећање на косовски завет и косовску трагедију.

Да ли су данашње генерације свесне жртве коју су наши преци поднели за ову земљу?

Свака генерација је имала своје сећање на Први светски рат, тако да је већ после Великог рата домаћа историографија ставила историју Првог светског рата у први план. Србија је из тог рата изашла као победник. После Другог светског рата, нове комунистичке власти акценат у историографији стављају на народноослободилачку борбу партизанског покрета и у историји је било занемарено питање Великог рата и уопште тог дела наше историје. Годишњице пробоја Солунског фронта, годишњице примирја и мира скромније су обележаване. Када се догодило друго разбијање Југославије и Србија постала самостална држава, поново се  враћа интересовање за историју Првог светског рата и за страдање Срба у њему, што је и разумљиво. Зато данас јавност показује веће интересовање за догађаје из овог периода.

Биографија:  

Александар Гуџић је рођен је 10. августа 1985. године у Приштини. Живи у Добротину  код Липљана у коме је завршио основу школу. Средњу школу завршио је у Грачаници, основне студије историје на Филозофском факултету у Косовској Митровици. Уредник је историјско – трибинских и позоришних програма у Дому културе у Грачаници где је такође задужен  за вођење секције  Аматерског позоришта „Јанићије Поповић“.     

И. Миљковић

Повезани чланци

Back to top button