Архимандрит Јован Јеленков, својевремено игуман манстира Зочиште, Сочаница и Црна Река, сахрањен у Петрлашу код Димитровграда

,,Када се сећамо преминулих и драгих особа  ми задајемо по једну рану смрти из чијих је канџи љубављу отимамо“- казао на заупокојеној Литургији јеромонах Нектарије. 

У манастиру Рођења Светог Јована Крститеља у селу Петарлаш код Димитровграда, у понедељак, 7. децембра 2020. сахрањен је игуман овог манастира, архимандрит Јован Јеленков. Отац Јован Јеленков се упокојио после краће болести у својој 63.ој години, а вест о његовом упокојењу изненадила је и растужила вернике широм Српске Православне цркве, нарочито из Епархије рашко-призренске, где је скромни монах и велики духовник провео највећи део свог монашког живота.

Отац Јован је и рођен на Косову и Метохији, у Косовској Митровици 1958. године, као Јордан. Основну и средњу школу завршио је у Лозници, а Правни факултет у Београду. Радио је као судија, био шеф правне службе „РТБ Зајaча“, секретар за привреду и директор.

Године 1992. одлучио је да свој даљи животни пут посвети Богу служењем у манастиру. Дошао је на Косово и Метохију у манастир Светих Врача у Зочишту код Ораховца, где је замонашен 13. новембра 1994. године. У чин јеромонаха рукоположен је 25. јуна 1995. године, а за настојатеља манастира постављен је 17. новембра исте године. У годинама служења у манастиру Свети Врачи, о. Јован се прихвата и рада са децом у Ораховцу. За неколико година часовима веронауке које држи деци Ораховца, присуствује више од четири стотине деце основношколског узраста. Многе од њих је крстио, а преко деце и многе родитеље извео из мрака комунизма и вратио вери православној. У народу овога краја отац Јован ће остати упамћен и као скроман човек, али добар духовник и беседник. Вредно је бележио и многобројна исцељења која су се дешавала крај моштију Светих Врача и православнима и иновернима и радо о томе говорио на многим трибинама на Косову и Метохији, а и шире.

Од младића, којег је примио у манастир да се крај моштију Светих Врача лечи од наркоманије, о. Јован бива нападнут. Чудом Светих Бесребреника Козме и Дамјана игуман Јован остаје у животу и после једанаест убода ножем. Са последицама, које ће трајно утицати на његово здравље, он наставља да живи у манастиру, све до јула месеца 1998.године, када шиптарски екстремисти окупљени у тзв. ОВК, гранатирају манастир, и из њега одводе и игумана Јована и седмочлано монашко братство, као и тридесет петоро жена и старијих људи који су у манастиру тих дана нашли уточиште не могавши да пребегну са својима преко брда у Велику Хочу. Интервенцијом Међународног црвеног крста о. Јован, монашко братство и жене, после два дана проведена у једном од логора терористичке ОВК, бивају ослобођени, за разлику од мушкараца одведених тих дана из Ретимља и Оптеруше који су завршили у некој од масовних гробница. О томе је о. Јован говорио за наш лист у фебруару ове године. Између осталог је казао да је из манастира, у који је дошао својевољно, са љубављу и радошћу, изведен силом, са рукама изнад главе. На кратко ће, после тог догађаја, служити у манастиру Ћелије код Ваљева, да би се поново одазвао зову срца које га је враћало на Косово и Метохију. По благослову тадашњег епископа Артемија добија послушање да обнавља манастир посвећен Светом Јовану у Сочаници. Од 2008-2010. обнавља и манастир Рођења Пресвете Богородице  у Височкој ржани код Пирота, а од 2010. добија на управу још један манастир у Рашко-призренској епархији, манастир Црна Река. Због доброг старања за манастир и бригу о духовном животу ове светиње, владика рашко-призренски г. Теодосије га производи у узвишени свештени чин архимандрита на празник Светог Архангела Михаила 2011. године.

Пет година касније отац Јован због нарушеног здравља, је приморан да напусти манастир Црну Реку и да дође у село Петрлаш код Димитровграда. У овом селу обнавља запустелу парохијску цркву Свете Тројице и подиже нови манастирски храм Рођења Светог Јована Претече. По благослову Епископа нишког Арсенија поред овог храма подигао је и нови братски конак. Под његовим духовним старањем у овом новооснованом манастиру формирано је монашко братство.

У манастиру Рођења Светог Јована Крститеља селу Петрлаш отац Јован је провео своје последње монашке дане у подвигу све до његовог изненадног уснућа у Господу 05. децембра 2020. године.

 Беседу на заупокојеној Литургији, по благослову епископа нишког г. Арсенија, је произнео јеромонах Нектарије Ђурић, који је упутио саучешће братији манастира и сестри оца Јована по телу Јустини, али и духовним чедима оца Јована којих је на хиљаде остало иза овог дивног и храброг поучитеља вере православне. Он је казао да је оца Јована ,,жалац ове подле болести која се у години за нама надвила над цео свет, ранио на смрт ненадано и подло, изненадивши све овде присутне овим превременим растанком на који смо приморани.“и истакао да је ,,о. Јован био добар духовник, смирен, скроман, молитвеник, прави монах, пун љубави, радости, речи утехе и речи поуке. И да би то онима који су га познавали било и више него довољно да се његов лик, његова реч, његов осмех одмах оживотворе у нашем уму и у нашој души  па да са сваким тим сећањем још једном потвдри оно хришћанско учење  да сваки пут када се сећамо преминулих и драгих особа  ми задајемо по једну рану смрти из чијих је канџи љубављу отимамо“.

Говорећи о рођењу и животу архимандрита Јована на Косову и Метохији, о. Некатарије је рекао:

-Пре непуне 63 године је први пут његова нога крочила на свештену косовску земљу, исту ону земљу коју је својим монашким и духовничким животом неуморно обрађивао градећи и обнављајући запуштене храмове и манастире, плевећи коров и трње грехова и страсти из хиљада младица његове духовне деце које је од семена вере однеговао у духовне горостасе, преко којих је семе његове речи и поуке вере ветар духа понео и пронео не само до сваког кутка наше земље него и даље и шире по целом свету. Земљу српску којом је ходио годинама преобразио је у најлепши врт својим трудом и руковођењем спасених душа, бивајући вредни и неуморни посленик на њиви Господњој и верни и добри слуга који данас са правом куцајући на рајске двери може да очекује са друге стране оне Христове речи ,,Уђи у радост Господа свога!“. Најлепши цветови тог духовног врта око којег се цео живот трудио наш отац Јован јесте управо ви сами, браћо и сестре, његова духовна чада, који сакупивши се са разних страна око његовог гроба, постајете најлепши венац и украс којим се може украсити спомен на један живот.

Отац Нектарије је подсетио и на његов боравак у манастиру Свети Врачи у Зочишту:

 -Боравећи у манастиру где се налазио један део лобање Светих Врача гледајући свакодневна чудесна исцељења од ових моштију свима који им прилазе суочује се са живом вером и са моћним Божјим присуством на том светом месту. Предавши се потпуно послушању стицао је искуство и сазнање тајни монашког живота да би временом напредујући и у врлини, постао и игуман манастира Светих Врача у Зочишту. Свакодневна чуда и исцељења били су свакодневна духовна храна, за јачање његове вере и отварање очију срца, за стицање мудрости духовне.

Према речима о. Нектарија о. Јован није обнављао само манастире по Епархији рашко-призренској већ је био неуморни обновитељ олтара Божјих и у Епархији нишкој где је у селу Петрлаш обновио парохијски храм Свете Тројице и на имању свога деде изградио храм и посветио га Рођењу Светога Јована Претече. Осим обнове и изградње храмова, отац Јован је бринуо о многобројним душама верних.

 -Био је отац наш Јован, учећи се од светих којима је служио, огомна ризница духовне поуке и утехе свима који су га сусретали. Отуда се број његове духовне деце данас броји у хиљадама и његова ревност у васпитавању, усмеравању, поправљању и руковођењу толиких душа ка Богу остала је његов највећи и најлепши украс, централни дијамант у круни целокупног служења Богу. Стојећи око њега, жељни да му заблагодаримо што је његовим молитвама и поукама реч Божја нашла пут и до наших срца, ми га данас испраћамо кроз ове двери, јер за Хришћане гроб није ништа друго до врата раја. Она су данас за оца Јована овде пред нама широм отворена и када његово тело са пажњом и дужним поштовањем  као зрно пшенице положимо у земљу  да чека росу дана општег васкрсења када ће се обновити и проклијати у нови живот преображено и облагодаћено, а душу његову када црквеним песмама и речима Божјих обећања из Светог писма охрабримо за суд и сусрет  са владиком коме хита, ова врата ми ћемо за њиме затворити земљом, видевши сами тек обрисе онога што чека нас када се приближи наш тренутак- казао је јеромонах Нектарије, који је са још неколико свештенослужитеља служио и опело оцу Јовану.

Мештани Ораховца и околних села памтиће оца Јована као игумана манастира Свети Врачи у Зочишту, али и као вероучитеља и духовника који је знао у свако доба да их поучи вери православној, посаветује и укрепи молитвом узнесеном Светим Врачима. Човека који се са њима радовао, али и страдао са њима.

Вечан ти спомен оче Јоване!

Оливера Радић

Повезани чланци

Back to top button