Београдске дахије

Одметнути јаничари које су предводили четворица београдских дахија Аганлија, Кучук Алија, Фочић Мехмед-ага и Мула Јусуф 15. децембра 1801. године убили су београдског валију Хаџи Мустафа пашу и завели терор у Београдском пашалуку. Насиље је убрзало избијање Првог српског устанка 1804. године.

Дахије су биле вође османлијских јањичарских јединица у Београдском пашалуку којим су управљали независно од централних власти од 1801. до 1804. године.

После Свиштовског мира, султан Селим III је 1791. јањичарима забранио приступ Београдском пашалуку. Јаничари су се опирали овим мерама, а њихов отпор је олакшала самовоља Османа Пазваноглуа. Тако су јаничари нашли заједнички циљ са свим групама који су се супротстављали султану. Да би парирали војној моћи јаничара, османлијске власти су морали да се ослањају на помоћ Срба. Политика ослањања на Србе и давања им повластица посебно je била изражена за време београдског Хаџи-Мустафе паше, због чега је прозван „српском мајком”.

У немогућности да води војну кампању Порта је 1798. јањичарима издала ферман којим им је дозвољено да се врате у Београдски пашалук. Након повратка, међу јањичарима су се посебно истакле: Аганлија, Кучук-Алија, Мула Јусуф и Мехмед-Ага Фочић. Њих четворица су 1801. године извршили атентат на дотадашњег београдског везира Хаџи-Мустафа пашу. Након атентата, дахије су поделиле пашалук између себе на четири једнака дела и завеле своју владавину терора, уводећи читлучење и додатне намете становништву Београдског пашалука. Дахије су управљале самостално, односно без одобрења и противно реформаторским покушајима османског султана Селима III. Разноврсна насиља као и Сеча кнезова почетком 1804. узроковале су почетак буне на дахије која се претворила у Први српски устанак.

После почетка устанка дахије су Дунавом побегли на острво Ада Кале код Кладова. Бећир-паша је наредио локалним турским комадантима да дахије предају српским устаницима, који су им одсекли главе и однели у Београд.

Повезани чланци

Back to top button