Borislav Pekić

Srpski pisac Borislav Pekić umro je drugog jula 1992. godine.

Pekić je bio jedan od najvećih romansijera u srpskoj literaturi sa izrazitim smislom za suptilno nijansiranje, psihološku i sociološku analizu, prožetu ironičnim odnosom prema svetu.

Bio je dopisni član SANU i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.

Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman „Hodočašće Arsenija Njegovana“ iz 1970. godine i niza drugih priznanja:

Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu.

Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela. 

 Dela: romani „Vreme čuda“, „Hodočašće Arsenija Njegovana“, „Uspenje i sunovrat Ikara Gulbekijana“, „Kako upokojiti vampira“, „Zlatno runo“, „Atlantida“, „Novi Jerusalim“, „Argonauti“, „Pisma iz tuđine“, „Godine koje su pojeli skakavci“, „Besnilo“.

Drame: „Kako zabaviti gospodina Martina“, „Na ludom belom kamenu“.

Pekić je napisao i scenario za film „Dan četrnaesti“.