Да ли је постојала средњовековна физика?

Природне науке врло позно стижу у Србију, тек крајем 19. века. Но, можда ћете се изненадити како је данас врло распрострањена физика заправо једна од последњих наука које се развијају у Србији.

Упркос великој светској слави Михајла Пупина и Николе Тесле, као и раду других значајних појединаца крајем 19. и почетком 20. века, устаљено се сматра да се прави развој физике у нашој земљи догађа тек након Другог светског рата, са изградњом Винче и потом, Института за физику.

Међутим, један број домаћих историчара науке ипак сматра да корени пре-модерне, односно старе физике код Срба сежу дубоко у средњи век и преплићу се са првим теолошким списима и христолошким расправама. Најзначајнији рукопис ове врсте је свакако Шестоднев Василија Великог, настао још у Антици, који је оставио велики утицај на потоње изучавање природе у Источном Римском царству, па тако и код словенских народа међу којима се од 7. века шири византијски културни утицај.

Шестоднев је зборник коментара на прву књигу Старог завета Постање. Настао је као запис проповеди које је у 4. веку држао Василије Велики, а где се библијски стихови о настанку звезда, планета и живог света промишљају и додатно тумаче уз помоћ грчке филозофије. Први превод на црквенословенски језик направио је у 10. веку бугарски писар Јован Егзарх који је за ову своју компилацију користио и Шестодневе других аутора, додајући притом и своје коментаре. На фотографији се види прва страница једног преписа који се данас чува у Бугарској.

Након што је у 14. веку преведен и на српски, Егзархов спис ће у Србији више пута бити преписиван и извршиће снажан утицај на јестаствену науку, како се (од речи природа, јестаство), називала стара физика. У прве текстове о природи и физици код Срба спада и догматични спис Извор знања Јована Дамаскина који махом садржи филозофска и теолошка учења, која су се уз медицину очигледно изучавала на више места у средњевековној Србији, али и више напомена о природним појавама и космологији.

У Србију стиже и неколико мањих записа о природним појавама најугледнијег византијског филозофа Михаила Псела, као и пар других краћих текстова, али заправо, током Средњег века у Србији није преведено „ниједно веће византијско дело које је искључиво посвећено физици“, како пише филозоф Илија Марић у књизи “Стара физика и физика код Срба”.

Крајем 15. века, са историјске позорнице потпуно нестаје средњевековна српска држава, а новонастале прилике не омогућују да међу Србима настане или се даље развије било која наука, па тако ни било какво дубље изучавање јестаства које једва да је проклијало. У међувремену, у остатку Европе, након постпуног развоја слободних универзитета на Западу долази до нове фазе у историји науке и коначно, до коперниканске револуције.

У 17. веку у Европи настаје модерна физика као прва у истинском смислу егзактна наука, која ће, као ретко која област људског деловања, трајно променити људско друштво, утичићи на свет око себе истовремено и на технолошком и на спознајном плану. Традиционално се почетком модерне физике сматрају Галилејеви експерименти са стрмом равни, док је потоњи развој физичких наука у 17. и 18. веку без сумње текао под несагледивим утицајем дела Исака Нјутна.

Такав развој модерне физике готово у потпуности мимоилази Србију, а слична ситуација је и у другим западнобалканским земљама. Као и многе друге вештине и знања, она се не може развијати у условима феудалног, готово ропског друштва без високих образовних и икаквих истраживачких институција какво је друштво у Србији током власти Отоманске империје.

Висока култура која се негује на Босфору нема своје одговарајуће рефлексије у остатку турске империје, а посебно не у европском делу царства – становништво живи у руралним подручјима, без икаквог образовања, а градови и паланке се не развијају ни близу онако динамично као градови тог доба на западу и једва да имају икакве школе. Средишта писмености остају искључиво везана за хришћанске манастире.

Од 17. века, Отоманска империја се поступно повлачи из западних крајева, тако да се простор данашње Мађарске, Хрватске, Војводине и Баната лагано устаљује под влашћу Хабзбурга. Но, биће потребан цео један век након сеоба да концетрација учених Срба достигне такав ниво да се почну развијати и науке.

У међувремену, у приморским крајевима Балкана, посебно у слободном граду Дубровнику, делују мислиоци који ће обележити развој науке на глобалном плану. Изразити пример је дубровачки језуита Руђер Бошковић (1711-1787) који ће радити у Риму, Венецији, Паризу и Лондону, а чији ће радови поставити темеље атомистике, геодезије, астрономије и бројних других области.

Пише: Слободан Бубњевић

Фото: Страница из бугарског преписа Шестоднева, 15. век / Wикимедиа

Извор
Наука кроз причу

Повезани чланци

Back to top button