Душан Миловановић у сусрет Видовдану: Оваквом српству и не треба никаква клетва

Историчар уметности и музејски саветник Музеја примењених уметности у Београду Душан Миловановић, објашњава зашто би се филма о Косовском боју стидели и Албанци, и шта све о Видовданским светињама Срби заправо не знају. Део интервју је објављен у Телграфу, 2013, године.  

У сусрет Водовдану 2020, портал Ризница објављује интегралну везију интервјуа.

Да ли нас је на прагу III миленијума стигла кнежњва клетва и колико је историјски, социолошки, културолошки посматрано утемељена “косовска мисао (која је) урезала тајанствени знак – тражћи жртву и доносећи решење?

Светиња Видивдана, у данашње сасвим расуто време, мало коме  и мало шта значи. Оно нешто преостале српске сиротиње у Метохији и на Косову нити може нити има снаге да се бави вишим начелима док једва успева да преживи у сасвим неприродним условима. Најстрашније у свему је да су они “што су и били и остали, на страшноме попришту…“ највише и пострадали, а измаклице и побегуље као да велики, Кнежев завет није ни дотакао. У ширем контексту посматрано, оваквом Српству и не треба никаква клетва – довољно му је његова, већ пословична небрига о личноме сопству, његово багателисање и личне и судбине сопствених потомака, уколико их уопште буде било. 

Са друге стране, да ли је већем делу Српства “ Косовска мисао“ уопште доступна и јасна; колико је она присутна у ђачким уџбеницима, у литератури, у срцима савременика. Шта по том питању плови Српским медијским простором? Повремено, прикажу нам онај скарадни филм о Косовској битки кога би се и Албанци стидели (да су га направили); неко нам издекламује (екс катедра) какву немушту беседу о ономе у шта се баш нимало не разуме и што је углавном са Интернет-а  поскидано, по принципу копи – пејст, дилетант патетично одрецитује Кнежеву клетву, буде ту још и трапаво речена Десанкина Грачаница, аматери одскакућу колце-наоколце, па се пређе на текућа питања и свињарије, по могућству – са купусом. И то све на Свети Видован, који, гле чуда –  обично западне баш у Петров пост.

Наравно, да постоји и оно, нешто, Срба што не узмиче пред тривијалним и дневним, што достојно слави ову Славу и, у погружењу, се сећа страшног страданија и усуда, који ће нас, Боже дај – једном и напустити.

Чега Срби треба да се сете на Видовдан, сачувају и оставе у наслеђе?

Прво, да се сете сопственог сабрања, меморије пре свега. Пословично је већ да о свему, сваки Србин – има сопствено мишљење; не водећи рачуна о фактографији, резонима, истинама.

Учините анкету, изађите на улицу и питајте – “Ко је победио у Косовском боју?. Добићете такаву лепезу одговора да ће Вам се завртети у глави. А зашто? Па ради тога што Српска, мудра “учитељица живота“ још увек није доконала ту “истину“ и то нигде и, одређено – не пише. Тако, није народ крив, него водитељи и управитељи, па и учитељи, а онда се небрига, низ стране пирамиде, одозгор сурвава и при дну добија снагу лавине која потире све па и историјско “памћење“; које, нажалост – углавном и није била нека, јача страна овоме народу.

Међутим, постоје извори, турски, пре свега, па јеврејски, грчки, онда бугарски и на крају, најоскудни – српски, који о овоме страданију и обилно и подробно говоре, неки чак и из нивоа сасвим савремених, готово репортерских извештаја са бојишта. И у њима је све наведено и ко је, како и зашто стигао на Косово; и да је поред Честитога Кнеза, који је држао центар, ту био и његов нећак Вук Бранковић на десном крилу, а Босански краљ Твртко на левом; и да је “ на страни неверника било седам језика“ (Срби, Бугари, Босанци, Албанци, Власи, Пољаци, и Мађари); и читав ток битке је више пута описан, подвиг Милоша Обилића и страдање Светога кнеза са његовом свитом, а и шта је после било.

Наравно, данас мало ко зна где се налази глава Светога Кнеза; да је у цариградском Протоколу изласка пре Султана, од Косовске битке уведено, обавезно строго претресање сваког посетиоца и извођење пред Падишаха тако што га двојица чврсто држе, све време, за руке, не би ли се избегла каква непријатност; мало ко зна да се комплетна опрема Милоша Обилића чува, на видноме месту у Оружани Сераја цариградског, као врхунски трофеј; и ретко ко зна, да је мноштво преживелих Косовски ратника, резигнирано што се није вазнело у Небо, са Кнезом и својима  – напустило свет и повукло се у манастире, од оних у Централној Србији, преко манастира Метохије и Косова, до Свете Горе, Синаја, Палестине… Такође, треба још да се потрудимо да разумемо да је Косовски подвиг – круна духовности Српског средњег века, која се гради и полира дуже од два и по века; од времена Стефана Немање и његовог Саве па све до овог величанственог и иствремено кобног догађаја. И још нешто, као и сваки Божји удес и овај има два пола, две могућности посматрања и црпљења енергије са сваке од њих; од воље нам – “коме ли се приклонити царству“, негативном ил’ позитивноме!

Видовдан је био празник и у време Косовског боја. Ко је био Свети Вид, када је Видовдан постао символ српског страдања и од када Православна црква литургијски прославља Св кнеза Лазара  и Свете Мученике тј.  Косовске Јунаке?

Непосредно по Косовском боју, овај величанствени догађај добио је прворазредно место у народном историјском памћењу и врло брзо у традицији. Уследила је, само неколико година после битке и Служба Светоме кнезу коју је испевао сам Патријарх Српски Г. Данило III (1392.-1398.). На овај датум 15. јун, по Јулијанском календару) односно 27. јун по Грегоријаском, далеко раније успостављена је слава Старозаветног пророка Амоса. Сам Видовдан, пак односи се на старословенско (и старосрпско) божанство Вида (Световида, Белог Вида) који је био Бог Рата, а у традицији Срба обележаван као Дан херојске жртве. Сва три појма су се сусрела, преплела и уткала, особито од 17. века, времена буђења српксe националне свести. У доба обележавања 500 годишњице Косовске битке (1889.) народ жустро захтева да се овај празник и озваничи. И уважено је народно мненије, у Календару Српске Православне Цркве, празник се први пут појављује 1892. године, обележен црвеним словом као “Пр. Амос и кнез Лазар (Видов-дан)“; од 1913. године, Видовдан је уведен као  један од девет највећих годишњих празника који су се  славили у Краљевини Србији.

Да ли посебан знацај овог празника за српски народ проистиче из историјских догадјаја који су се десили тог датума (атентат у Сарајеву, Видовдански устав….)?

Историјске коинциденције, у народу чија је историја пребогата и невероватним узлетима и страшним трагедијама сасвим су уобичајена ствар. Не би требало бавити се  претерано тиме. Далеко важније од тога било би – узети се у памет, дићи руке од тривијалности, импровизација, од свесног пристајања на (бесмислену, савремену) жртву, молити се да нам се очи отворе и много учити, да би нам се ум разбистрио, е – не би ли доконали ко су нам злотвори, ко нам добро жели и желимо ли га ми себи самима (!?). Тешко је то, наравно да је тешко; уосталом, не рече песник џаба:

“ Да је лако Србин бити – врага би то нама запало“. А, преко садашњости, у будућност треба гледати негде, између тугованке Патријарха Арсенија III Чарнојевића, у његовој очајничкој молитви:

Устани Господе, зашто спиш

Дан и ноћ бежећи са својим осиротелим

народом од  места до места, као лађа на

пучини великога океана брзамо, чекајући

када ће заћи сунце и приклонити се дан и

проћи тамна ноћ и зимска беда што над нама

лежи.

Јер нема Оног што нас саветује и од туге

што нас ослобађа.

Мука наша удвостручи се и рекох са сузама:

‘Докле ћеш нас, Господе, заборављати до

краја, докле ће се наоружавати на имање Твоје?

Устани, Господе, зашто спиш, зашто лице

Твоје, Боже наш, окрећеш од нас?

И опет – васкресни, Господе, помози нам

имена Твојега ради’.

Тако свагда ридање ридању придодајемо и

ниоткуд помоћи не можемо добити….

(Месеца октомврија, 29. дан, 1705. лета)

и дидактичког, оптимистичног упута српске поетесе, госпођице Исидоре Секулић:

“Научи некога да чита и да пише; заволи и растура једну књигу, ма целог живота – једну једину књигу; разуми и певај и говори једну родољубиву песму, ма целог живота – једну једину песму; научи да је Видов – дан исто што и крсна слава и рођен – дан твога јединца и – то је доста. Све је то национална философија, национални рад, национални живот“

С. Симић

Повезани чланци

Back to top button