Јован Стерија Поповић

Српски писац Јован Стерија Поповић, први српски комедиограф, “отац” српске драме рођен је 13. јануара 1806. године у Вршцу у трговачкој породици.

Као начелник министарства просвете Србије (од 1842. године) обавио је пионирски рад у организовању школства, покренуо иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог београдског театра (Позориште на Ђумруку) који је 1841. године отворен његовом трагедијом “Смрт Стефана Дечанског”. Стеријине драме су више од 100 година на позоришним репертоарима. Најпознатија дела: “Лажа и паралажа, “Покондирена тиква”, “Кир Јања”, “Родољупци”.

Иако није забележио много о животу својих родитеља, познато је да је његов отац дошљак, али није познато одакле је дошао. Кућа у којој је Стерија одрастао налази се у Вршцу, на почетку Пијаце вршачке, веома близу Саборне – Велике цркве.

Своје образовање основно и средње започео је у Вршцу, а школовао се и у Темишвару и Пешти, да би студије права завршио у Кежмароку.

У периоду када је основну школу похађао у Пешти, Стерија је посетио немачко позориште у ком су се играла класична позоришна дела са првом глумачком поставом из Мађарске. Посебно су му се допали позоришни комади комичног садржаја, који су се састојали од типова личности који су му већ тада били познати, а који су били део бидермајерског грађанства.

С обзиром на то да се школовао за адвоката – једно време се тиме и бавио у свом родном месту. Адвокатску каријеру у Вршцу прекинуо је позив у Крагујевац на радно место професора на Лицеју, што је Стерија веома радо прихватио.

Након професорског стажа, 1842. године постао је начелник Министарства просвете, а на овој позицији остао је наредних осам година. У овом периоду био је веома активан и залагао се отварање многих културних институција и покретање многих културних акција.

Као начелник Министарства просвете организовао је наставу свих средњих школа, а био је и један од оснивача Ученог српског друштва. Поред тога, покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке, а 10. маја 1844. године основао је најстарију музејску установу у Србији – “Музеум сербски”, односно Народни музеј у Београду.

Трагедија коју је написао Јован Стерија Поповић, под називом “Смрт Стефана Дечанског”, било је прво дело које је изведену у првом београдском театру (позориште на Ђумруку) који је Стерија и основао 1841. године.

Школски закон – “Устројење јавног училишног наставленија” као начелник Министарства просвете донео је 1844. године, чиме је по први пут у Србији гимнастика постала предмет у школи од првог до шестог разреда гимназије, али ипак није био обавезан за све ђаке.

Осим закона везаног за школство, Стерија је заслужан и за доношење закона о заштити споменика културе, захваљујући ком су и данас очувана многа културна наслеђа Србије.

Јован Стерија Поповић је са писањем почео још у раној младости.

Нешто касније на њега и његово стваралаштво почиње да утиче Милован Видаковић, по узро на кога пише свој први роман, под називом “Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида”. Иако је ово дело било лоша прерада једног романа француског писца Флоријана из 18. века, било је веома значајно је представљало покушај да се туђа грађа пренесе у оквир српске прошлости, што је радио и Милован Видаковић, на ког се угледао у том периоду.

Роман “Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида” био је пун различитих нелогичности и недостатака, али је захваљујући њему успео касније да успешније напише наредно дело – сатирични спис “Роман без романа”, којим је исмевао начин на који је и сам раније писао, а веома оштро је критиковао дела Милована Видаковића и његових следбеника, иако је и сам био један од њих.

Његов књижевни рад и схватање постали су реалистичнији, што се појачавало временом и сваким новим написаним делом.

Стерија представља пре свега драмског писца, а први је код нас који је овом књижевном роду додао нове и боље детаље. Активно је радио и у позоришту, трудећи се да његова дела буду што боље приказана на сцени.

У почетку је веома невешто покушавао да драмски прикаже књижевна дела – најчешће народне песме, међу којима су “Невиност” или “Светислав и Милева”, “Милош Обилић” и “Наход Симеон”. Његова прва дела која су била приказана у позоришту нису имала превише књижевне вредности, али су биле по укусу публике која је у то време била веома родољубива.

Међу његовим првим историјским драмама налазе се: “Смрт Стефана Дечанског”, “Владислав”, “Скендербег”, “Лахан”; позоришни комад “Ајдуци” – који је био веома популаран у то време, а који је инспирисан народном песмом.

Након веома активног дела живота, када је као начелник Министарства просвете допринео стварању многих културних институција, а истовремено стварајући дела која ће касније представљати нека од најзначајнијих у српској књижености, Јован Стерија Поповић се повукао од јавности.

Због различитих несугласица у политичком свету и разочарења у друштво и људе, Стерија је пред крај свог живота свој песимизам преточио у збирку стихова “Даворје” – 1854. године. Цела збирка штампана је старим црквеним писмом, а стихови који су се нашли унутра представљали су болну, песмистичну лирику саткану од интимне филозофије о болу, страдању и смрти.

Јован Стерија Поповиће преминуо је у Вршцу, 10. марта 1856. године, са само 50 година.

Иако представља оснивача српске драме, Стеријина улога комедиографа је још значајнија за историју позоришта код нас. Управо је на овај начин, стварајући комична дела реализма испољио свој књижевни таленат у потпуности.

Комедије које је написао су: “Лажа и паралажа”, “Тврдица”, “Покондирена тиква”, “Зла жена”, “Женидба и удадба”, “Кир Јања”, “Родољупци”, “Београд некад и сад”.

Од 1956. године у Новом Саду се одржава фестивал “Стеријино позорје” на коме учествују позоришта како из Србије, тако и из иностранства, а играју се дела југословенских писаца. Фестивал у част Јована Стерије Поповића представља најзначајнију позоришну манифестацију у Србији.