Коча капетан

Турци су 7. септембра 1788. године заробили, а потом убили вођу српских добровољаца у аустријско-турском рату Кочу Анђелковића, познатог као Коча капетан. По њему је борба српских добровољаца у овом рату названа Кочина крајина.

Корун Коча Анђелковић  био је вођа српских добровољаца у Аустријско-турском рату (. Основао је и управљао такозваном Кочином крајином. Био је трговац стоком, имућан човек, али је у трговини доста изгубио. Пола године пред избијање рата пребегао је с породицом у Ковин на Дунаву, где је пред почетак рата ступио у добровољце фрајкора Јована Брановачког и суделовао у обе припремане аустријске експедиције против Београда.

Објавом рата Аустрије Турској, 9. фебруара 1788. године, царском прокламацијом, позива се српски народ на борбу против Турака. По објави рата Коча прелази у Србију и, као главни организатор, покреће српски народ на побуну уз помоћ јагодинског проте Јована Миловића. Организовао је чете јагодинске, крагујевачке и смедеревске нахије.

Успешне акције на српској територији устаници су имали заузимањем Пожаревца, ослобађањем Хасан-пашине Паланке, Баточине, Багрдана и Крагујевца. Кочин одред је убрзо нарастао до 500 бораца, а његове акције су биле усмерене на ометање пролаза Цариградским друмом.

Познато је да је извршио три велика препада на турске транспорте у Багрданском теснацу у марту и априлу 1788. Код Багрдана, 7. и 14. марта исте године, потучени су турски одреди што је за последицу имало повећање броја Кочиних устаника на 1500 људи. Устаници од 17. марта безуспешно опседају Јагодину током три дана, а одатле су били принуђени на повлачење у манастир Јошаницу, где се налазило седиште главног логора Кочиних добровољаца. Кочин брат Петар дејствовао је у исто време на десној обали реке Мораве, а седиште војног логора му је било у манастиру Раваници.

За успешно ратовање и потпуно прекидање везе између Ниша и Београда, аустријски цар Јосиф II доделио је Кочи чин капетана и одликовао га златном медаљом за храброст. После шест месеци борби с Турцима, услед изостајања помоћи аустријске команде морао се јуна месеца повући у Банат. Тада је ушао у састав српско-банатског фрајкора и као командир чете наставио ратовање, где је у сукобу код Брзаске 7. септембра 1788. био заробљен од Турака. Одведен је у Текију и тамо страшно мучен и на крају набијен на колац у страшним мукама издахнуо, заједно са тридесет својих сабораца.

Након његове смрти вођство над Крајином преузео је фрајкорски командант Јован Брановачки.

Повезани чланци

Back to top button