Косовски бој

На пољу Косову је 28. јуна по новом календару, 1389. године вођена пресудна битка српске и турске војске, која је означила почетак краја независне српске државе и отворила врата Турцима за даљи продор у Европу.

Оскудни историјски подаци не откривају ток битке, чак ни ко је победио. Претпоставља се да је турски султан Мурат Први, који је на Косово стигао са синовима Бајазитом и Јакубом, предводио 40.000 војника, а да је српски кнез Лазар Хребељановић сакупио 25.000 бораца.

Српски краљ Босне Твртко Први Котроманић – који је кнезу Лазару, суоченом са најездом Турака после пада у вазални положај ромејског и бугарског цара, притекао у помоћ одредом под командом великог војводе Влатка Вуковића – писао је Трогиранима 1. августа 1389. о победи над Турцима.

Слично писмо је послао у Фиренцу, одакле му је одговорено да већ знају за турски пораз. На победу Срба посредно указује и дневник руског митрополита Пимена с пута у Цариград, у којем се помињу велики нереди у Турској 12 дана после Косовске битке.

У бици су погинула оба владара: кнеза Лазара Турци су заробили и посекли, а султана Мурата Првог убио је српски ратник Милош Обилић, пробивши се кроз турску војску.

У сваком случају, неспорна је последица судара хришћанства и ислама и двеју у свему различитих култура: Србија је, будући да није имала тако велике резерве као Турска, убрзо постала вазална држава.

Седам деценија касније је покорена и потом је провела четири века у ропству.

Косовска битка је постала предмет легенде, прво код бугарског писца Константина Филозофа у „Животу деспота Стефана Лазаревића“, затим код дубровачког историчара Мавра Орбинија у делу „Ил Регно дегли Слави“ /Царство Словена/, а највише у циклусу величанствених српских народних песама.

Повезани чланци

Back to top button