Legenda prištinske gimnazije- profesor Alek – In memoriam

Kada je morao da sa porodicom napusti Prištinu 1999. godine, ostala je bogata biblioteka i sve boje i mirisi profesorskog doma. Ali, profesor Alek je najviše od svega žalio za trideset i devet svezaka, jer za svaku generaciju imao je svesku sa imenima učenika, ocenama, minusima, izvinjenjima na koje smo imali pravo dva puta u toku polugodišta.

Kada razmišljamo ili pričamo o nekim ljudima, onda to činimo sa utiskom da  su to besmrtne osobe. A kada otputuju na večni počinak, onda shvatimo da to i jeste tako.

Profesor Aleksandar Radivojević, koga su svi u Prištini zvali profesor Alek, legenda prištinske gimnazije, predavao je istoriju punih trideset devet godina. Nije bilo kuće u gradu i okolini koja nije imala makar jednog gimnazijalca. U svaku kuću stizale su anegdote, duhoviti komentari, priče o strogim principima ovog pedagoga, ali i o njegovoj pravičnosti. Čak i oni koji ga lično nisu poznavali, znali su  principe njegovog vaspitanja.  Predavao je lagano tako da smo sve mogli da zapišemo, pa nam je sveska bila solidan udžbenik. Davao je zaslužene ocene. Nije kažnjavao- vaspitavao je. Sa odobravanjem i duhovito je odgovarao na primerene dosetke svojih učenika. Niko ga nije nadmudrio. Ništa suvišno nije izgovorio.

Bilo je njegovih učenika i učenica koji su mu kasnije postajali kolege, ali poštovanje prema profesoru ostajalo je nepromenjeno. „ Kada je ulazio u zbornicu- ja sam ustajala sa stolice“, sećala se svojih početaka profesorica fizičkog, Slobodanka Dobričanin. Isto je bilo i sa onim učenicima koji su kasnije bili roditelji novih generacija. Po prezimenu, profesor je odmah pitao za oca, a često je i majka bila njegova učenica. Negde je stasavala i treća generacija profesorovih đaka.

Kada je morao da sa porodicom napusti Prištinu 1999. godine, ostala je bogata biblioteka i sve boje i mirisi profesorskog doma. Ali, profesor Alek je najviše od svega žalio za trideset i devet svezaka, jer za svaku generaciju imao je svesku sa imenima učenika, ocenama, minusima, izvinjenjima na koje smo imali pravo dva puta u toku polugodišta. Profesor je briljantno pamtio naša imena i posle mnogo godina. Bio je ponosan na uspehe svojih učenika. Dugo je dolazio na proslave godišnjica mature.

Supruga profesora Aleka bila je takođe naša profesorka, Danica Radivojević, koja je predavala logiku i socilogiju. Na jednom putovanju gimnazijskih profesora po istočnoj Evropi, kolege su naslutile i blagoslovile ovaj brak. Dobili su sina pa kćerku. Tako su oni bili, i ako sasvim različiti, idealan gimnazijski par.

Kao izbeglice u Beogradu, profesori su mogli da se uvere u to koliko su bili voljeni i poštovani. Kod lekara, nisu čekali- pojavljivali su se njihovi učenici. Za sređivanje penzije, opet nisu morali da se trude sami- pronašli su ih i ovde bivši učenici. U autobusu, prodavnici, u šetnji, uvek su ih prepoznavali Prištevci.

Profesorica je počinula pre nepuna dva meseca, a sada nas je napustio i dragi profesor. Našim sećanjem-njihova imena su ispisana u večnosti.

Dok nam je predavao nije moglo biti nikakvog približavanja. Za sve je važilo pravilo: radna bluza i amblem škole-bili su obavezni, bez izuzetka. Muškarci su morali biti podšišani. U ono vreme kada su se pojavili Bitlsi i moda da se malo pusti kosa, bilo je mnogo pokušaja da se kosa zakamuflira, čak i šalom u sred leta. Mnogo je, mnogo divnih sećanja na profesora Aleka i profesoricu Danicu.

Kada sam počela da pišem knjigu „Mali odmor-spomenar prištinske gimnazije“, profesor mi je pomogao. Tada mi je kratko ispričao svoju biografiju. Otac mu je bio lekar u Aleksincu, a majka koja je završila trgovačku akademiju prestala je da radi kada se udala. Kada je počeo Drugi svetski rat Aleksandar je pošao u prvi razred osnovne škole. Školsku zgradu su često zaposedale vojske, pa je učitelj deci držao nastavu po kućama, a ne retko ih je vodio u obližnji šumicu i tu ih učio sricanju slova, prepoznavanju biljaka i nadasve ljubavi prema otadžbini. Sve je bilo pomešano čestim uzbunama, bombardovanjima i stravičnim slikama streljanih rodoljuba. Te slike su ostale zauvek urezane u pamćenje.

Deca su se igrala rata i crtala geografske karte. U novinama su često izlazile mape sa rasporedom vojnih snaga, pa je dečak strpljivo i precizno precrtavao sve do detalja i pedantno slagao u svoje blokove.

Učio je da svira klavir. Nastavnica Jelena Ošanin, ruski emigrant, bila je stroga i uporna. Da bi deca kojima je davala privatne časove, pravilno držala ruke iznad dirki, nastavnica im je na nadlanice stavljala po jedno dugme. Bilo je teško paziti da dugme ne padne i gledati u note istovremeno… Ruke su brzo navikle na pravilan položaj, a ljubav za klasičnu muziku je ostala.

Kao učenik gimnazije igrao je šah i postizao zavidne rezultate. Po završetku gimnazije pedantno je izračunao prosek ocena iz omiljenih predmeta istorije, geografije, srpskog jezika- i otišao za Beograd da sudira istoriju, jer je tu imao najbolji prosek. Po povratku u Aleksinac stiglo mu je pismo iz Prištine. Profesor istorije u prištinskoj gimnaziji obaveštavao ga je o svojoj nameri da promeni radno mesto, ali je obavezan da nađe zamenu, pa ako je kolega voljan da dođe u Prištinu… Alek je otpisao pozitivan odgovor i oktobra 1960. godine doputovao je železnicom u Prištinu. Sa železničke stanice u grad se dolazilo fijakerom. Mladi profesor je prvi put došao u ovaj nepoznati gradić.

Škola je imala salu za priredbe sa binom i plišanom zavesom, kao u pozorištu. Tu je bio i klavir u dosta dobrom stanju prema kome je profesor odmah krenuo. U vanškolskim aktivnostima  profesori i đaci su bili vrlo angažovani, tako da je profesor Alek odmah dobio zaduženje za muzičku sekciju. Ostajali su kasno u noć da bi što kvalitetnije pripremili priredbe koje su bile vrlo sadržajne. Hor je bio obavezan, školski orkestar je imao vokalnog solistu, recitatorska i dramska sekcija imale su svoje tačke. Repertoar orkestra bila je uglavnom zabavna muzika i to sa festivala u San Remu. Popularna je bila pesma „Marina“.

Profesor je šest godina bio podstanar – samac (kako se onda govorilo) u ulici Zagorke Savić broj 8, kod ugledne porodice Ničić. Prištinske večeri su se odvijale na gradskom korzou, a potom u tada, početkom šezdesetih, novootvorenom luksuznom hotelu „Kosovski Božur“. Svirali su domaći i često strani orkestri finu muziku za ples, što je profesora Aleka izuzetno privlačilo. Družio se sa kolegama Đurom Bulajićem, hemičarem i Sašom Petkovićem, takođe istoričarem i  rođenim isto u Aleksincu. Profesori su imali svoj sto – drugi iz ćoška, sa pogledom na pozorište. Živelo se lepo i lagodno sa profesorskom platom, a pre masovnog ulaska televizije u naše domove, sećao se profesor. On se prisećao momkovanja, a ostaje upamćen kao neponovljivi Gospodin Prištine koje više nema.

Na sina i ćerku preneo je ljubav i navijačku strast za „Partizan“. Od formiranja ovog kluba, kada je bio dečak, beležio je sve uspehe u svim sportskim disciplinama i znao je sve važne podatke ovog sportskog kluba. Počeo je da navija za „Partizan“ zbog toga što su, kada je klub osnovan 1945. godine, fudbaleri nosili vojničke uniforme i asocirali na partizane.  Profesorove beleške iz struke, muzike, i ove iz oblasti sporta zauvek su ostale i nestale u Prištini. Profesor nikada više nije otišao u grad svoje životne istorije.

Učenici profesora Aleka, rasuti na sve strane sveta, sabraće se u poslednjem pozdravu za njega jakom emocijom i sećanjem što će sigurno zatreperiti sve do Prištine. Verujemo da i tamo postoji neko kome je sećanje na profesora Aleka blisko i toplo.

 Piše: Radmila Todić Vulićević