Mak

…Uprkos svom radosnom crvenilu, makovi su mi kadikad izgledali prevučeni nečim pogrebnim, pa je tako, naročito pred sumrak, čitav predeo izgledao tužno ožalošćen grimizom.

Kasnije sam iz knjiga puno toga naučio o maku. Iz Afion-Karahisara u Maloj Aziji doneše Turci seme opojnog maka u makedonski i kosovski vilajet 1835. godine. Oko Vardara i njegovih pritoka Crne, Bregalnice i Pčinje, nalik na nežnih vena splet, prokrvariše polja makom.

U plodno tlo Kočana zasadi ga neki Abdul Hešan Halil, barjaktar. Topli vetrovi sa Egejskog mora njihali su suhe, beložute makove glavice Ovčeg polja i Tikveša, tih najsušnijih predela u Evropi, sve do Demir-kapije.

Iz zaparanih, još nezrelih čaura opojnog maka, curio je zgusnuti, mlečni sok mrkocrvene boje nalik na smolu, zvani opijum, ravan najboljem maloazijskom opijumu iz Geve i svih oficijelnih evropskih i vanevropskih farmakopeja. Meki, ovalni hlepčići uvijeni u makovo lišće, otpuštali su zavodljive, narkotične mirise.

Još su stari narodi znali za opijatska, hipnagogička svojstva maka (Papaver somniferum). Makova glava je bila atribut boga sna i njegova sina Morfeja, boga snivanja.

Homer u „Ilijadi“ govori o maku kao sredstvu da se zaboravi tuga.

U Srpskom rečniku, Vuk beleži reči, koje volim i koje često upotrebljavam u mojim pesmama: màk, màkovište, makovnjača. Poznata je poslovica: „Tjera mak na konac“.

U našem narodu čest je izraz: manji od makovog zrna. U jednoj našoj narodnoj pesmi narodni pevač govori o „Srcu koje se suši kao makovo zrnce“.

U Vojvodini je nekada davno postojao običaj da se deca uspavljuju makom. Mlada koja ne želi da ima dece, treba da šaku maka zavije u krpu i baci je u bunar, govoreći: „Kad ovaj mak ponikao, onda ja rodila“. Kad se oteli krava, posipa se mak oko štale „da veštice ne odnesu mleko dok mak ne pokupe“ – beleži Veselin Čajkanović. Koga pojure veštice, on u bežanju treba da iza sebe posipa mak.

Oh, mak, krvavocrveni mak, stradanje Hristovo. Snaga sna i zaborava, eleuzinska grimizna svila. Pred izdašno otvorenim rogom makovog izobilja, sada mi ostaje da zaćutim kao riba. Reč dajem Silviji Plat i njenim „Makovima u julu“:

Piše: Dragan Jovanov Danilov

(preuzet deo iz teksta Mak)

Povezani članci

Back to top button