Михајло и Миладинка из Сувог Грла: Свако плаче над својим гробом

Тежак је то усуд и мучно гледати када ти убију земљу. Још мучније је поднети када ти отму и наћве и колевку, прогну из авлије са свежњем у који једва да си стигао да спакујеш радост првих дечијих корака, славску икону и мирис под прозором процвале оскоруше. Али најтеже је када ти устреле надање, када ти судбина намери да надживиш свој пород и заклетву. За један живот превелики крст и терет на измучена плећа.

Горе високо, доле тврдо…тешко души…није лако, а живети се мора… Тако живе Мијхало и Миладинка Томашевић из Сувог Грла код Истока, ево, већ двадест трећу годину од рата. Стојадин им је погинуо као војник на Кошарама, бранећи земљу. Годину дана млађи Стеван страдао је од последица мине надомак села. За Веселином још црнину носе, умро је од последица последње пошасти – короне.

„Стојадина и Стевана су нам крвници два пут убијали, први пут 1999. године, други пут кад су им спомење срушили на сеоском гробљу“, вели Мијхало (77), прибран, потпуно свестан тренутка који га је снашао и злог часа у коме је сагорео…    

Стеван, коме је тада била двадесетједна, из Ваљева је прекомандован у Пећ.  У току НАТО агресије на нашу земљу са својом јединицом стациониран је на Кошарама. Био је то његов последњи војнички задатак. Погинуо је 13. априла 1999. године.

Михајло Томаевић из Сувог Грла, фото: Ризница

„Прво су нам неки војници дојавили да је настардао у бомбардовању Кошара а онда смо и званично од Војске добили обавештење да је настадао у сукобу са терористима“, присећа се Михајло.

Од старина научена да се, мушко док збори не прекида, Миладинка, погледа упртог у под, стискала је дланове слушајући толико пута испричану причу. Кад-кад би погледала у правцу Михајла тек да допуни ако он нешто испусти…

„Стеван је пострадао од мине, ту извише села. Дошао је био из Крагујевца. Са двојицом пријатеља сео је на трактор и кренуо уз реку. Нагазили су на мину. Овај први из села је, мученик, на месту пострадао, све смо му делове тела по шуми налазили. Трећи је био из Брњака и био је лакше рањен, а мој несрећник је остао без ока. Годину дана смо га лечили по болницама али није издржао… умро је“, прича Миладинка. 

Веселина (48) су изгубили недавно, лечио се од многих болести а окидач је, како су им лекари потврдили била корона. 

Вујадин, Величко, ћерке Весна и Јасна као и најмлађи син Дарко су преостала деца Михајла и Миладинке Томашевић. Изродили су их осморо.

„Нисмо имали све да им пружимо, нису имали одела ко остала деца, ал су били уредни. За слаткише се није имало али је хлеба у кући вазда било“, присећа се Михајло.

„Много се и радило“ – допуњује га Миладинка – кад су деца стигла радила су ко један, и мушко и женско и у пољу и у шуми. Имали смо свега два хектара наше земље, остало смо радили на наполицу, говори жена.

Михајло грчи рамена и наставља…

“Некада су ми и дан и ноћ били мало да завршим сав посао… Знао сам зашта радим, имао сам планове, грабио да стекнем…. ни у најцрњим мислима нисам помишљао на рат, на нешто лоше…. Данас, радим само да не полудим, да развејем мисли и не размишљам о оном што је било“…

Бежали су Михајло и Миладинка са децом из села, уз реку па преко планина само да извуку живе главе. Нису дуго остали у збегу. Вратили су се брзо назад у своје Суво Грло, а где ће, и где би….  своје огњиште најтоплије греје, над својим се гробом најтужније плаче… 

Иван Миљковић  

Повезани чланци

Back to top button