Pogledaj me ogledalce moje

Tijelo stenje pod silom duševnom,

koleba se duša u tijelu;

more stenje pod silom nebesnom;

 koleblju se u moru nebesa.

Niko srećan, a niko dovoljan;

niko miran, a niko spokojan.

Sve se čovjek bruka za čovjekom;

 gleda majmun sebe u zrcalo.

( P.P. Njegoš – Gorski vijenac)

Ogledanje u ogledalu ima svoju podužu istoriju, ajde da ne idem tako daleko i prepričavam legendu o Narcisu, već da odmah konstatujem da smo mi pomalo on samo što to ni u ludilu ne bi smo javno priznali.

Iako smo preležali pubertetske faze neprestanog stajanja pred ogledalom, „kopanja“ po licu i iznalaženja mana na svom telu, još uvek volimo da se pogledamo, da se zagledamo ali i da se krišom mrštimo, pućimo ili pravimo blesave grimase, pazeći pri tom da nas neko od ukućana ne vidi. Da, verujte na reč,  činimo to, čak i u ovim godinama.

U ogledalu obično tražimo tragove koje je na nas ostavio život, na licu ili telu. Čudna je to sprava i sasvim je sigurno, ne ume da laže, sve pokaže – ako želiš da vidiš! Svaka nova seda, svaka nova bora ima svoju priču i dokaz je naše zrelosti, a da li i mudrosi?

Čovek je izmislio ogledalo kako bi gledao svoj spoljašnji izgled, a ogledalo kojim bi zavirio unutar sebe i pogledao se iznutra u svoju dušu, još uvek nije izmislio.

Da kojim slučajem i postoji takvo ogledalo, malo je onih koji bi se usudili da ga koriste. Ako je fasada na kući lepa, onda se podrazumeva da je unutrašnjost još lepša, ali tako je to obično sa fasadama i kućama, sa ljudima je malo drugačije.

Ljudi ne vole ogledala pomoću kojih možete da ih pogledate iznutra i da vidite njihov pravi odraz bez maske za spoljašnju upotrebu.

Ne vole, jer ih takvo ogledalo podseti, recimo, na obećanje koje su dali, a nisu ispunili.

Ne vole, jer će ih podsetiti da sto i jedan put ponovljena laž ostaje laž, istina ne može biti. Takvo ogledalo će im sasuti u lice istinu  da milione ljudi slagali nisu, već sebe.

Ne vole ljudi takva ogledala jer će ih podsetiti odakle su i od čega ponikli, šta su bili, a u šta se pretvorili.

Ne voli ni narod takva ogledala. Miliji mu je pogled u virtuelni svet. Narod ne voli, a kad ne voli narod, ne voli ni vlast, jer vlast je ogledalo naroda.

Ne trebaju narodu takva ogledala koja govore istini i koja će reći „Car je go!“ ne…ne treba mu ni ogledalo koje će mu reći: „prodao si i tamo gde morao nisi!“

Narodu trebaju ružičaste naočare. Pogled kroz njih je zagarantovano lep. Život kao u reklami, trpeza puna raznih đakonija koja su na dohvat ruke, baš tu u vašoj omiljenoj mega trgovini u komšiluku, tu je svaka cena sitnica i iznosi tričavih 99,99.

Narodu treba da mu prelepa bankarska službenica, širokog osmeha sa blistavo belim zubima kaže: „Kredit, može, uzmeš, pauziraš i vratiš“, sitnica.

Stras Božja. Nove bolnice, vrhunska aparatura, skupi automobili, široki drumovi i koridori, ljubazne stjuardese koje vas služe dok vi od silnih putovanja ne stižete ni da zanoćite u svojoj zemlji.  Kako je lepo gledati na svoj život ružičastim naočarima.

I zato vam kažem, narod kao što je je ovaj naš vole svi gospodari, a i ovakav narod više nigde ne možete naći. Ako se umesto u stavljene mu naočare ne ogleda u ogledalo – i spolja i iznutra, uskoro će i u rođenoj državi živeti s one strane ogledala pa mu naočare neće ni trebati.

Piše: Ivan Miljković

Povezani članci

Povezano
Close
Back to top button