Сердар Јанко Вукотић

Јанко Вукотић Сердар умро је у Београд, 4. фебруар 1927. године. Био је 8. озрнићки сердар, дивизијар Црногорске војске, председник владе, војни министар и начелник штаба Врховне команде Краљевине Црне Горе, генерал-ађутант краља Николе, армијски генерал, члан Војног савета и ађутант краља Александра I Карађорђевића у војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

У Првом балканском рату је заповедао Источним одредом, а у Другом балканском рату је био на челу дивизије. На почетку Првог светског рата био је начелник црногорске Врховне команде, затим командант Херцеговачког одреда и Санџачке војске.

За начелника Врховне команде је поново постављен 17. јануара 1916. После капитулације црногорске војске одведен је у заробљеништво. Од 1919. године је примљен у Југословенску војску, а 1926. је унапређен у чин армијског генерала.

Био је из познате породице Вукотића са Чева, која је у сродству са краљевским домом Петровићи Његоши. Његов отац сердар Станко Машанов Вукотић, син је Машана Вукотића и унук Перка Вукотића. Перко Вукотић имао је и сина Стевана, Машановог брата, чији син војвода Петар Вукотић је отац краљице Милене Петровић Његош, жене краља Николе Петровића Његоша. Сердар Јанко Вукотић био је братанац краљице Милене.

Након завршене Војне академије у Модени у Италији, постепено се пео хијерархијским лествицама, што је битно допринело његовом свестраном и систематском усавршавању и стицању драгоцених искустава на командним и руководећим дужностима.

Бригадир је постао 1902. године, а 1910. је командовао Првом црногорском дивизијом. Од 1905. је члан Државног ратног савета, а пуну афирмацију достигао је у балканским ратовима. У Првом балканском рату Јанко Вукотић командовао је Источним одредом, посебно се истакавши у операцијама у Новопазарском санџаку и Метохији, па је убрзо постао начелник штаба Врховне црногорске команде. У Другом балканском рату предводио је Црногорску дивизију у оквиру Прве српске армије против бугарских снага. Црногорска дивизија освојила је положаје на линији Пасаџиково-Калиманци и успешно садејствовала јединицама Српске војске.

На почетку Првог светског рата био је начелник штаба Врховне команде Црногорске војске и командант Херцеговачког одреда, најјаче формације црногорске војске са око 15.000 војника. Херцеговачки одред је запосео линију Трубјела – Грахово – Крстац са циљем одбране Никшића. Одред је 8. августа прешао у офанзиву и угрозио аустроугарске положаје у Гацку, Автовцу, Билећи и Требињу. Међутим, аустроугарски противнапад 14/15. августа је вратио Херцеговачки одред на почетне положаје.

Због бољег координисања акција српске и црногорске војске у црногорску Врховну команду као делегати послати генерал Божидар Јанковић и пуковник Петар Пешић.

Јанковић је постављен за новог начелника Врховне команде, док је по реорганизацији црногорске војске Вукотић постављен за заповједника Санџачке војске. Заједничка офанзива Санџачке војске и јединица србијанске Ужичке војске је почела 26. августа. Санџачка војска је заузела Пљевља и Чајниче, а 11. септембра прешла Дрину. Крајем септембра црногорска војска је избила на Јахорину, Романију и Пале и угрозиле бок и позадину Аустроугара на Дрини.

Велики успех Јанко Вукотић постигао је у току повлачења српске војске преко Црне Горе и Албаније. Тада је Санџачка војска у садејству са снагама Прве српске армије успела да одржи 500 km дугачак фронт и у борби код Мојковца заустави и одбаци непријатељску офанзиву. На тај начин је омогућено несметано повлачење српске војске према лукама на Јадранском мору. Једно вријеме послије Мојковачке битке, провео је у логору Болдогасоњ као заробљеник.

Преведен је у војску краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 23/4. 1919. као генерал. Од 1/8 1920. био је на служби у штабу 2. армијске области, затим командант шумадијске и босанске дивизијске области, од 1926. командант армијске области (III.).

С обзиром на то да није имао мушког потомка стасалог за бој, Вукотић је у све окршаје увек, као најближег сарадника, водио своју кћерку јединицу Василију, која је пре тога завршила Институт руске царске породице на Цетињу.

Повезани чланци

Back to top button