Сима Мулутиновић Сарајлија, учитељ, писац, романтичар и покретач Његошевог талента

Српски писац Сима Милутиновић Сарајлија, претеча српских романтичара, умро је 30 децембра 1847. године.  Надимак је добио по месту рођења. Школовао се у Београду, Земуну, Сегедину, Сремским Карловцима. Борио се у устанцима Србије за независност, а у Цетињу је од 1827. био секретар владике Петра I Петровића Његоша и васпитач и песнички учитељ његовог синовца Петра II Петровића Његоша.

На позив кнеза Милоша Обреновића вратио се 1831. у Србију и био секретар Министарства просвете и историограф кнеза Милоша. Дела: спевови „Србијанка“, „Тројебратство“, „Тројесестарство“, трагедија „Обилић“, историјски списи „Историја Србије“, „Историја Црне Горе“, збирка народних песама „Пјеванија црногорска и херцеговачка“.

Рођен је 1791. године у православној трговачкој породици у Сарајеву, где су му родитељи дошли из Србије. Симин отац Милутин, родом је из села Рожанства, у ужичком округу, а старином из села Комарница у племену Дробњак. Због куге је пребегао у Сарајево, где се оженио Анђелијом Срдановићевом, чувеном сарајевском лепотицом, о чијој су лепоти народни певачи сачували спомен за пуну стотину година. Кад је избила нова епидемија куге, мали Сима је имао непуне две године. Бегунци су тражили склониште на два места у Босни, а затим су отишли у Брод и на крају у Земун. У Земуну, он је почео да похађа школу, али је није завршио. Затим је у Карловцима започео гимназију, а завршио је у Сегедину.

Отац и син Симо учествовали су у Првом српском устанку. Сима је био писар у Правителствујушчем совјету, у манастиру Благовештењу и код устаничких војвода.

У Београдском Лицеју је заменио Доситеја Обрадовића као учитељ. Учествује у устанку против Османлија у чети „голаћа” и бива заточен због везе са грчком Хетеријом у Видину. Био је у изгнанству у Видину, радећи као баштован и учитељ основне школе. Одлази у Бесарабију да види избегле родитеље, а потом у Саксонију у Лајпциг 1825. године, где слуша филозофију, чини познанства са угледним немачким књижевницима, с Гетеом на пример, и том приликом штампа свој еп Сербијанку. По повратку постаје први васпитач Његошев на Цетињу, а доцније цариник, полицајац, секретар министарства просвете и члан апелације. Бавио се писањем стихова, политиком, историографијом, лингвистиком, оснивањем пиваре и „водолечилишта”. Дописивао се са Вуком.

Умро је у Београду. Сахрањен је на гробљу које је некад било на Ташмајдану, код данашње цркве Светог Марка. Међутим, гроб му је био запуштен и убрзо заборављен. Много година касније на основу неких скица и положаја његовог гроба у односу на Возаровићев који је имао надгробни споменик до 1927. када је старо београдско гробље прекопано, пронађено је тело Симе Милутиновића и положено у породичну гробницу Милутиновића на Новом гробљу. Његове кости су недвосмислено распознате на основу телесних особености (висина, облик доње вилице) али и предмета који су уз његово тело били положени (икона светог Срђа коју је донео из Москве и која му је по његовој жељи положена на груди). Оженио се 1838. године Маријом рођеном Поповић. Њихов син је Драгутин Драгиша Милутиновић, инжењер, архитект и историчар српске уметности. Био је близак са млађом српском сликарком Катарином Ивановић која га је портретисала и посећивала у Београду.

Најбоље и највеће његово дело је епски спев Сербијанка. Друга важнија дела су: Тројебратство и Тројесестарство, епске песме; Дика црногорска, драма из историје Црне Горе, трагедија Обилић, једна збирка лирских песама и два историјска списа: Историја Србије, која обухвата само време од 1813—1815, и Историја Црне Горе од давних до новијег времена.

Његова књига Историја Србије 1813—1815 је била забрањена 1837. године.

Као обожавалац грчке културе и Хомера, а уз то и одличан познавалац народне поезије, Милутиновић је хтео да својом Сербијанком напише Илијаду Првог и Другог српског устанка. Он је лично учествовао у оба устанка, познавао скоро све народне вође и касније у Бесарабији много штошта бележио по казивању избеглица, више хроничарски и без неке логичке везе. Целу ту грађу он је прелио у велики низ епских песама о важнијим догађајима и људима из оба устанка.

Милутиновић је најплоднији и најразноврснији српски писац своје генерације, подстрекач Његошевог талента и после Вука најбољи познавалац наше народне поезије.

Повезани чланци

Back to top button