Споразум Милоша Обреновића и Марашли Али – паше

Српски кнез Милош Обреновић је 25. октобра 1815. године постигао споразум са везиром Београдског пашалука Марашли Али-пашом о мешовитој српско-турској управи, чиме је завршен Други српски устанак.

Отоманско царство је ферманом утврдило повластице Срба: да сами скупљају порез, да имају народну канцеларију, да у суђењу Србима учествују и српски кнезови, да у својству главног кнеза Милош посредује између народа и београдског везира, а Турцима је ускраћено да живе у селима и у њима држе читлуке. То је био почетак краја отоманске власти у Србији, а кнез Милош је преузео унутрашњу управу.

Оружани сукоби са турском војском нису имале онај интензитет и оне размере као у Првом устанку. Доста је утицала и ситуација на руском фронту и Наполеонов пораз; постојала је могућност руске интервенције на основу осме тачке Букурешког уговора, па је Порта наредила да се на Србију што пре пошаљу две велике војске, румелијска са истока и босанска са запада.

Порта је била спремна да се устанак оконча и преговорима које неће много штетити Османском царству. Дошло је до преговора Марашли Али-паше и Куршид-паше са Милошем Обреновићем и закључивања усменог договора Марашли Али-паше и Милоша 25. октобра 1815.

Тако је прекинута оружана борба, мада то није прекинуло устаничке борбе за остварење циљева постављених 1804. и 1815. године. Оно добија само нове облике који одговарају новонасталој ситуацији — дуготрајни дипломатски преговори уз помоћ Русије. Турска је споразум схватила као коначни прекид борбе и устанка, али за Милоша Обреновића и устанике споразум је представљао основу за даље проширење повластица и полазну тачку у даљој борби за остваривање коначних циљева устанка — рушење турске феудалне владавине и успостављање сопствене власти.

Повезани чланци

Back to top button