Три деценије видовданских свечаности у Грачаници: Огледало постојања и стваралачке енергије

Организовано обележавање Видовдана и годишњице Косовскога боја у Грачаници и на Косову и Метохији пуни три деценије.

Данашње Видовданске свечаности имају своје утемељење у оној величанственој прослави 600. годишњице Косовске битке 1989. године када су се у Грачаници, где су пренете мошти Светог кнеза Лазара, организовале бројне културне приредбе и сјатили бројни српски уметници, песници.

Данима су у Дому културе у Грачаници трајали културно-уметнички програми, а 26. јуна је приређено Видовданско књижевно вече, на коме је учествовало више од 20 песника из Србије и Црне Горе, док је у делу манастирске порте под шатром трајала изложба слика чувеног Милића од Мачве.

Оно што је поводом те прославе учињено оставило је снажан печат на косовскометохијско српско становништво, посебно на групу ентузијаста и интелектуалаца окупљених у две деценије пре тога основаном КУД „Симонида“ и Аматерском позоришту „Јанићије Поповић“.

Почетком маја 1990. године ова група је покренула иницијативу да се у Грачаници настави са обележавањем Видовдана и годишњице Косовске битке тако што ће се утемељити традиционална културна манифестација која је добила име „Видовданско песничко причешће“.

По првој замисли она би трајала од 23. до 28. јуна сваке године, са централним књижевним вечем уочи Видовдана 27. јуна у Грачаници, у манастирској порти, а 28. јуна на Газиместану уз песнички уранак. Литерарним часовима у оквиру ове манифестације била би обухваћена она места у којима углавном живи и сконцетрисано је српско становништво.

Иницијатива је добила је свесрдну подршку бројних културних организација и институција, а њени ицијатори су у њену разраду укључили и више познатих косовскометохијских писаца, сконцетрисаних највише у НИП „Јединство“.

Заједничким промишљањем дефинисане су кључне контуре будуће велике поетско-духовне светковине и њена признања. Најпре је добијен благослов тадашњег епискпа рашко-призренског господина Павла и у идеју укључени угледни српски привредници који су донирали средства за одржавање манифестације. Уобличене су и награде: Златни крст кнеза Лазара, Грачаничка повеља, Кондир Косовке девојке и Перо деспота Стефана Лазаревића. Све са јасном националном симболиком и исдторијским утемељењем.

И, уистину, обележавање Видовдана и годишњица Косовске битке је настављено и 1990. године. Дан уочи уручења званично је обелодањено да Златни крст кнеза Лазара прва понела славна Десанка Максимовић у знак признања њеном целокупном стваралаштву. Први велики Златни крст кнеза Лазара, а и све потоње до 1998. године израдила је Фабрика металних производа „Фамипа“ из Призрена, која је те прве године поклонила сребрни Кондир Косовке девојке, висине 34 см. Перо деспота Стефана Лазаревића је такође све до 1998. обезбеђивао НИП „Нови свет“, чији је директор био „косовски Геца Кон“ Василије Симић. 

У нашој репортерској документацији је остало забележено да је прво Видовданско песничко причешће у манастирској порти окупило око 5.000 Срба са Косова и Метохије али и других крајева Србије и тада још постојеће СФРЈ. Међу гостима је било и око две стотине Срба из Румуније, који су се у старој постојбини нашли три века након оне Велике сеобе њихових предака под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем.

Сутрадан, 28. јуна, српски песници, њихови домаћини и Срби са централног Косова нашли су се рано изјутра, пре осам часова, крај Споменика Косовским јунацима на Газиместану. Био је то планирани песнички уранак и песничко-народно дружење. Песници су читали стихове инспирисане Косовом, а програм је настављен наступима фолклорних етно група из околних српских села.

У међувремену се окупило 15 – 20 хиљада људи. Потом је одржан парастос који је служио владика Павле са монаштвом и свештенством Епархије рашко-призренске али је радост због исказане слоге помутио вербални сукоб између присталица Слободана Милошевића, с једне, и Војислава Шешеља и Вука Драшковића, који су се такође нашли на Газиместану, с друге стране.

То прво организовано обележавање Видовдана 1990. наговештавало је и нову драму српског народа. На Косову и Метохији су албански предводници настојали да разним политичким, пропагандним и медијским акцијама зауставе свођење покрајине у њене аутономне оквире и да прогласе своју републику, а са друге стране, односи између република су се све више заоштравали и на помолу је било разбијање СФРЈ.

Већ следећег Видовдана 1991. дотадашњи владика Павле избран је за српског патријарха а на његово место за епископа Епархије рашко – призренске постављен архимандрид Артемије, који је у тим предвидовданским данима у Сушици, недалеко од Грачанице, yз саслужење више свештеника и монаха, 28. маја 1991, на трећи дан Свете Тројице, освештао темеље православне цркве која потиче из 14. века. На рушевинама старе цркве положен је камен-темељац за њену обнову.

Те године је у календар и маршруту Видовданског песничког причешћа ушао и обилазак Прилепца, родног места кнеза Лазара.

Низале су се године, свечаности су расле, учесници, добитници, гости, све. Смишљани нови програми и садржаји, Расла је наша нова духовна снага, обнављала, неговала, умножавала се и стварале њене нове вредности и енергија. Песничке и књижевне награде добијали су редом сви знаменити и најистакнутији живи српски ствараоци: после Десанке Златни крст кнеза Лазара су добили: Бећковић, Симовић, Ћосић, Раичковић, Павловић, Исаковић, Радичевић, Тешић, Ковачевић,. све до „домаћих“ Костића, Златановића, Сарића, Поповића… И један странац-Петер Хандке. Њих тридесетак позлаћених Кнежевим крстом и још безмало стотину других дариваних Грачаничком повељом, Кондиром са вином и љубављу Косовке девојке и позлаћеним Пером великог деспота, ратника и владара Стефана Лазаревића.

Године 1997. основана је Видовданска ликовна колонија, на којој је до сада учествовало око 200 сликара и до сада оставили око 400 слика и графика. И међу њима награђивани су најбољи, како за свеукупно стваралаштво, тако и они који су тек почињали. Они са заокруженим уметничким животом добијају награду „Лонгин“, по имену српског средњовековног фрескописца.

Сем косовскометохијских, попут Зорана Јовановића Добротина, Зорана Кралејића, Петра Ђузе, Зорана Фуруновића, та признања додељена су и истакнутим српским уметницима са међународном репутацијом: Владимиру Величковићу, Милошу Шобајићу, Велизару Крстићу, Александру Ђурићу, све до овогодишњег лауреата Цилета Миленковића. Младима пак следи награда са именом младог Димитрија Поповића коме у 17. години живот прекратише они који мрзе људе друге нације и вере.

Димитријево име је тако постало симбол неке нове наде, и жеље да се живи и ствара.

А тек колико се младих, лепих, паметних, радосних, разиграних и распеваних Видовданом прошетало грачаничким улицама и том чаробном бином крајманастирском, на којој су играли, певали, глумили, заљубљивали и заволели за Видовдан у Грачаници, на Газиместану.

Једноставна статистика говори: ако се сваког Видовдана на тој бини пело по две, некад и три и више стотина учесника, колико их је било за тридесет година?

Ако је у просеку најмање по петнаестак девојака из свих делова Косова, Метохије, Косовсог Поморавља, Призренског и Сиринићког дела, Ибарског Колашина и са Севера Косова сваког Видовдана приказало своју лепоту пред манастиром, сигурно је да их је око пет стотина само у Грачаници учестовало у избору за најлепшу Косовку девојку. А тек у предтакмичењима која су сваке године обухватала више десетина српских села и насеља!

Сву ту креативну, песничку, сликарску, физичку, играчку, певачку лепоту пратило је за сваки Видовдан на хиљаде Видовданаца, оних који ту осташе упркос свему и оних који макар повремено долазе из нових завичаја које нису милом одабрали.

На Грачаничкој позорници играло је и на стотине професионалних глумаца и позоришних аматера изводећи како веома озбиљне и трагичне преставе, тако и оне дечје, разигране и веселе. А у Дому културе представљено на десетине нових књига и публикација.

У читаве ове три деценије безмало сваки Видовдан доносио је неку нову креативну снагу, неки нови облик стваралаштва и нека нова материјална знамења, нове споменике, цркве, зграде, насеља чак. Али, нажалост, и нова рушења, злодела и недела.   

Оно, пак што је најзначајније а невидљиво је, то је ојачани видовдански дух, она невидљива енергија косовског опредељења, која се као ореол обавија око сваког косовскометохијског Србина и потом улази у његову душу, у његово биће, у његов хабитус оплемењујући и снажећи његову вољу и жељу за постојаношћу, развијајући даље љубав према ономе што је овде постало вечито и свето.

За косовскометохијске Србе и ствараоце Видовдан је огледало њиховог постојања, њиховог креативних прегнућа, њихове жеље да угосте, почасте, награде, да се похвале али и пожале што су их неки заборавили. Косовски Срби заправо славе свој опстанак и постојање; они у време Видовданских свечаности кроз своје програме и манифестације показују жељу да буду слободни, своји на своме.

Тим хтењима подређени су били сви Видовдани, њима је посвећен и овај Видовдан који је спутан мерама и ограничењима коронавирусним, али не и запречен и онемогућен…

Пише: Ђорђе Јевтић

Повезани чланци

Back to top button