Војвода Радомир Путник

Српски војвода – фелдмаршал Радомир Путник родио се 24. Јануара 1947. Године у Крагујевцу. Током богате војничке каријере био је два пута начелник Главног генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату. Током другог српско-турског рата одиграо јњ важну улогу приликом ослобођења Ниша. За време српско-бугарског рата вршио је функцију начелника штаба Дунавске дивизије, која је учествовала у бици код Сливнице.

Отац Радомира Путника Димитрије, рођен је у Белој Цркви и био је учитељ. Даље порекло по оцу је са Космета одакле је крајем 18. века дошао Радомиров деда Арсеније. Из Баната се преселио у Крагујевац, где је био познат као најбољи учитељ у основној школи. Мајка му се звала Марија, и као и његов отац, родила се у Белој Цркви. Радомир је много поштовао своју мајку а она је на њега имала много јачи утицај него отац Димитрије. Путник је имао два брата и две сестре.

У родном месту је завршио основну школу и нижу гимназију. Презиме Путник његова породица је добила у време када су се њихови преци, тачније деда Арсеније, доселили са Косова у Белу Цркву. Када су његовог деду, који је тада имао око седам година, упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако су Арсенија назвали Путник.

Радомир је кренуо у школу са шест година, иако је основно школовање обично почињало са седам година. Био је добар ђак, одмерен и учтив, али волео је да се у друштву наметне као први, да се његова реч слуша. Ту особину је задржао кроз цео живот. Избегавао је велико друштво, и за пријатеље је бирао оне који су били скромни, и који су желели да слушају њега као вођу. Још једна особина коју је задржао током свог живота је скромност, никад није желео да се хвали својим успесима.

Многим наставницима је задавао главобољу, јер је често постављао потпитања после њихових предавања. У то време наставници нису волели да нашироко и надугачко објашњавају оно што предају, већ су се строго држали задате теме, тако да Радомир није био много омиљен код њих. Вероватно је и то био разлог зашто му је наставник немачког језика „дао тројку“. Путник је иначе течно говорио немачки језик и веома ретко је користио речник, чак и када је читао немачку литературу. Путник је сматрао је да не треба учити само за школу, већ и за живот. Повремено је свирао гитару и певао, углавном на молбе својих родитеља.

У септембру 1861. после завршене пете године гимназије уписао се на Војну академију у Београду, одсек Артиљеријска официрска школа. Академију је успешно завршио 1866, као осми у класи. Још као питомац Артиљеријске школе, због свог карактера скренуо је пажњу својих претпостављених. Био је строг према млађим питомцима, када је то било за њихово добро, али и веома пажљив и озбиљан. Нарочито се истицао у знању и разумевању војничке тактике, стратегије, географије, у познавању оружја и артиљерије. Био је одличан цртач, а велике страсти су му биле јахање и гимнастика.

У први официрски чин артиљеријског потпоручника унапређен је 17. новембра 1866. године када је постављен за командира вода 4. пољске батерије. Ту дужност ипак није преузео, првенствено што је био талентован цртач. Због тога је задржан на раду у Топографском одељењу Министарства војног. У Министарству војном је радио до јануара 1867. када је пребачен у оперативну јединицу, где је постављен за командира вода. Командант батерије је постао две године касније, 17. октобра 1868. када је премештен у Чачак. На то место га је поставио тадашњи потпуковник Јован Белимарковић. У априлу 1869. постављен је на место команданта 4. брдске батерије. Дана 28. јун 1871. унапређен је у чин поручника. Ађутантом Рудничке бригаде постаје 1. априла 1876, уједно добивши чин капетана друге класе. На том положају је остао до 25. јула исте године када је постављен за команданта бригаде.

Од 1886. до 1889. године био је начелник Обавештајног, а затим Оперативног одељења Главног генералштаба. Од 1890. обављао је дужност помоћника начелника Главног генералштаба. Пензионисан је 1896. године. После Мајског преврата, реактивиран је и постављен за начелника Главног генералштаба. На овом положају је остао до 1912. године.

У Балканским ратовима био је начелник штаба Врховне команде. После Кумановске битке унапређен је у чин првог војводе (фелдмаршала) српске војске. У Битољској бици је одиграо кључну улогу и правилним распоредом снага Турцима је нанео велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата је командовао продором ка Јадранском мору, који се завршио опсадом Скадра. Упркос војничкој победи, Скадар је након притисака великих сила припао новооснованој албанској држави. У сукобу са Бугарском за време Другог балканског рата нанео је пораз бугарској војсци у Брегалничкој бици, где није искористио сав потенцијал победе да докрајчи Бугаре.

У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том месту наследио генерал Петар Бојовић. Путник је командовао српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију. Током битке на Церу, уз помоћ промућурног команданта Друге армије Степе Степановића нанео је Аустроугарима велики пораз. Противио се српској офанзиви у правцу Срема, али је на притисак владе организовао офанзиву на непријатељску територију. Након почетних успеха, због гомилања непријатељских снага на Дрини, повукао је војску и спремио се за нову одбрану Србије. Његова одлука да напусти Београд и скрати фронт за време Колубарске битке је била пресудна, јер је српска војска добила време да се опорави и одмори. Препорођену српску војску је повео у офанзиву која је нанела одлучујући ударац Аустроугарима код Сувобора, након чега је аустроугарска војска потиснута са територије Србије. Када је почела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био тешко оболео и није имао много удела у оперативним одлукама. Ипак, у околностима које су биле веома неповољне по Србију, успео је да организује повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина, на албанско приморје.

Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је пребачен на Крф, где се лечио до септембра исте године. Са Крфа је отишао у Ницу да настави лечење, где је и преминуо. Његови посмртни остаци су пренети 6. децембра 1926. године у Краљевину СХС, скоро десет година након смрти. Сахрањен је 7. децембра на Новом гробљу уз све државне и војне почасти. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

Повезани чланци

Back to top button