Зорица Шошић Максимовић, писац из народа – бележи сваку патњу, радост и обичаје из завичаја

Зорица Шошић Максимовић, рођена Пасјанка, данас живи у Крушевцу и негује дијалекат Косовског Поморавља, тако што на њеме пише. У интервјуу за Ризницу, Шошић Максимовић открива да ће њена четврта књига бити посвећена недавно канонизованој мученици Босиљки Пасјанској.

Није се поколебала да пише и када су изостали разумевање и подршка неких косовских писаца. Да не посустане у предодређеној мисији, снагу су јој давали верни читаоци и колеге писци из њеног краја.

Каже да је родни крај напустила само физички, а да истински никада није престала да мисли и пише о њему. Приче које је као мала слушала, неке које је и сама знала, уредно је записивала и преточила у збирку прича. Пише питко, женски, а у начину и стилу све пуца од емоција.  

Више не живите у крају одакле сте поникли, али га истински никада нисте напустили. Ваше живописно писање о традицији и менталитету људи из Косовског Поморавља јединственим и карактеристичним дијалектом којим се у овом делу Косова говори то и доказује.

На Косову и Метохији, нажалост, не живим од 1995. год. Физички нисам тамо, али све моје мисли су усмерне на родни крај. Највише, што је и нормално, на родно Пасјане, које је неисцрпни извор за моје писање. Да вас подсетим, то највеће српско село у Косовском Поморављу, а вероватно и најстарије. Чине га више српских фамилија. То је једно сликовито село са много интересантних догађаја и прича. Богато је многим обичајима, традицијом и веровањима за која би ми заиста било потребно много времена да бих забележила макар један део тога.

Упоређујуђи Пасјане некада и сад, видне су велике промене, што је и нормално, јер је дошло неко ново време, а са њим и неки нови људи. Пасјане је у мом сећању урезано као једно топло место где сам била окружена љубављу својих најмилијих, породице и родбине. Како бисте боље разумели, почећу овако: Моје обе бабе су рођене у Пасјану. Очева је из фамилије Црнкови, а мајчина из Матрапазови. Мајка ми је из породице Бујић, а отац је Шошић. Све бабине снаје, братанице, браћа, сестре, сестрићи, сестричине, биле су ми: бабе, деде, тетке, бате. Сви Бујићи су ми били: ујаци, ујне, мајчини стричеви, деде, све сестре и тетке. То је једна велика фамилија и где год да сам пошла селом, наилазила сам на драге људе. На њихово гостопримство и искрену љубав. Осећала сам да сам међу својима у правом смислу те речи. Ту количину љубави и поштовања никада више нисам осетила, нити доживела нигде.

Користим се дијалектом и поносна сам на сваку изговорену реч

Мало је писаца који се одлучују да пишу у дијалекту. Вама то одлично полази за руком.

Пишем на дијалекту, јер волим тај говор. И данас се тако говори у Пасјану и у осталим селима у Косовском Поморављу.Чува се лепота локалног говора. Зашто би га мењали када је то наш препознатљив и заштитни знак? Мени је жао када видим да се многи тога стиде. Стиде се свог дијалекта, а прихватају туђи јер сматрају да је други лепши и исправнији. Често се заплићу у томе и испадају смешни јер то њима не лежи, јер не припадају том поднебљу. Ја, не припадам њима. Користим наш дијалект и поносна сам на сваку изговорену реч. Могу само да додам да ми је жао што су временом нестале многе речи, као што су нестали обичаји и људи који су били живи сведоци свега овога.

У Косовском Поморављу се о традицији и обичајима посебно води рачуна, за разлику од појединих делова централног Косова где су се они готово изгубили.

 Да. Косовско Поморавље још увек чува своје обичаје. Свадбе, рођења деце, крштања, славе, сабори, Божић, Велигдан (Васкрс) и сви остали празници се славе као што су их славили наши дедови, прадедови. Обичаји поводом смрти, сам чин сахране и после ње, затим Задушнице, све се, углавном, одвија као некада. Наравно, дошло је и до неких измена, али у суштини задржани су сви битни ритуали за наведене догађаје.

Моји читаоци су људи из народа

Читаоци су пуни хвале за ваш живописан стил писања којим вешто сликате породичне вредности, обичаје, менталитет људи овог дела Косова.

Моји читаоци су људи из народа. Осећају моје искрене емоције и на исти начин ми узвраћају, без трунке сујете, или неког другог негативног осећаја. Искрено, много пута сам хтела да одустанем од писања. Питала бих се чему све ово и има ли смисла, али баш у том тренутку ми стижу поруке подршке од њих. Пишу ми како спавају са мојом књигом; да су плакали, или се смејали док су читали; да ме је Бог одредио да све то забележим и са њима поделим…Кажем себи, не смеш разочарати ове људе због тамо неколицине сујетних и љубоморних. Онда, узмем перо и наставим са писањем. Објављивањем мојих прича и на тај начин са мојим народом делим сваку заједничку патњу, радост и везу са завичајем.

Прошле године сте издали монографију „Свадбени обичаји у Косовском Поморављу почетком 20. века“. Рекао бих да су у овом делу Косова и Метохије најбоље очувани обичаји у вези женидбе, удаје и свадбе.

Почетком 2019. године изашла је моја трећа књига, монографија „Свадбени обичаји у Косовском Поморављу почетком 20 века“. Не знам колико су сачувани свадбени обичаји у осталим деловима Косова и Метохије, али за Косовско Поморавље тачно знам шта није сачувано. Нажалост, нестали су бројни обичаји које и ја памтим. Остали су неки, наравно пресвучени у модерно рухо. Овом књигом сам покушала да отргнем из заборава те обичаје. Прикажем и упознам младе са њиховом лепотом, како бих пробудила жељу код неког од њих. Волела бих да направе једну праву традиоциналну свадбу. Свадбени описи су јасни, чак и до детаља. Описују шта се догађа пре саме свадбе, у току свадбеног весеља и након завршетка свадбе. Књига је подељена у следећа поглавља: – заговорување – блага ракија – прочка – бела недеља -давање чадар – мењање дар – гостинке – чињење жито – менџија и менџика – викање свекрве и девојке по селу за свадбу – замесување – заигрување сас сито – плакање невесте у суботу пре свадбе – прстен – превоз снашке у стрем – играње шарено оро – дарување више огањ – ношење канавца и превич. Само из ових наслова се може наслутити колико су обичаји несвакидашњи и разноврсни, а описи како се све то одиграва, дочаравају сву лепоту и богатсво духа мештана Пасјана. Сваки учесник на свадби има своје име и улогу коју мора беспрекорно да познаје и правилно изведе како се не би „посрамио“ пред народом. Неки од њих су веома битни. Поред младожење и снашке, битни су и: свекар и свекрва, старејко, затим кум и девер, менџија и менџика, слуге, момак који штити младожењу, гостинке и остали гости, као и рођаци и становници села. Све њих читаоци могу упознати читајући ову књигу која је богата илустрацијама са описаним догађајима.

Из горе наведених разлога, субјективних и објективних, топло препоручујем књигу „Свадебни обичаји у Косовском Поморављу почетком XX века” пре свега Етнографском музеју и Удружењима који су чувари српског народног нематеријалног богатства села Пасјана, Косовског Поморавља и целокупног српског народа са простора Косова и Метохије. Препоручујем је и као приручник свим Културно- уметничким друштвима које негују народне фолклорне игре, јер у овој књизи су описани и начини играња, ношње и песме које су се певале на свадбама. Ово је одломак из рецензије коју је написао и много помогао да књига угледа светлост дана, човек рођен на простору Косовског Поморавља, а сада пензионер који живи у Бечу, Велибор Атанасијевић.

Ређе одлазим у завичај,  јер кад одем, све теже подносим стање које тамо затичем.

Будући да Албанци имају обичај да присвајају српску историју, културне обрасце, па у верске објекте (последњи примери су остаци цркве у селима у околини Косовске Каменице, које су на једној од косовских телевизија представљене као албанске православне богомоље) да ли намеравате да у скорије време пишете нешто на ову тему?

Сви ми који смо рођени и живели на Косову и Метохији, добро познајемо Албанце и на шта су спремни како би дошли до свог циља, а то је да нам на сваки начин отму Косово и Метохију. Зато ме не изненађује ово присвајање цркве у селу Мочару. Чак, они откупљују и нашу народну ношњу. Снимају наше песме, игре и тако свету приказују као своје традиционалне обичаје. Од самог почетка мог писања кроз моје прве приче: „Смиљана“; „Проклетство“, затим и кроз роман „Тода“, родољубиву, завичајну поезију „Где ми је душа“; „Не ћути Мучибабо“ ; „Гњиланско гробље“; „Злочин у Понешу; „Жегра“; „Кметовце“; „Издаја“ и друге, указујем на тежак живот и положај српског живља на простору Косова и Метохије у свим периодима.

У периоду пре окупације, за време ратова, окупације и прогона са вековних огњишта, али и време после тога, све до данашњих дана. Ређе одлазим у завичај јер кад одем, све теже подносим стање које тамо затичем. Тешко подносим оно што тамо видим и доживљавам. Након повратка потребно ми је доста времена да то одболујем.

Моји читаоци са Косова и Метохије су моји хероји

Пут којим сте ишли како би се остваривали као писац није био нимало лак. Био је трновит, како је навео у рецензији вашег првенца „Угашена огњишта“ писац Станислав Којић. Зашто је то било тако и да ли је морало да буде баш тако трновито?

Не знам да ли је пут морао бити тако трновит. Тада нисам о томе размишљала на тај начин.Себе нисам видела као писца, самим тим, вероватно, ме и други нису тако доживљавали. Ја сам данима писала. Знала сам да морам све то  избацити из себе. Много тога се накупило. Уз много суза, бележила сам догађаје. Моја породица, људе које сам познавала, њихове судбине.

Моје прве објаве биле су на друштвеним мрежама, без лекторисања, са граматичким, правописним или словним грешкама, али са много емоција и изношења истинитих догађаја. Те објаве брзо су привукле пажњу код три категорије људи. Први су читали без осуде не обраћајући пажњу на то како је написано, већ шта је написано. Они су ме бодрили да наставим са писањем. Они су плакали са мном јер су у мојим причама препознали део себе и своје судбине. Они други су афирмисани писци који су се оградили од мог писања. Гледали су на мене упитно. Ко сам ја и ко ми даје за право да пишем о томе чему пишем. Заборављали су при том да сам ја жена са Косова. Е, тада сам добила инспирацију да напишем песму која најбоље исказује како сам то поднела и радо бих је поделила са вашим читаоцима.

Дању спавам,ноћу пишем.

Тако ваља – писци веле.

Једини је ово начин за све који књигу желе.

Ја послушах, вредно пишем.

Нижем слова, пуно речи,

само књигу да објавим, ништа неће да ме спречи.

Ал подршку ни од кога да добијем ових дана.

На сопственој промоцији, остах, такорећи, сама.

И питам се зашто тако?

Па, ја сам их све пратила!

Радове им похвалила,

и срећна сам због њих била,

и на своју промоцију, ко’ госте их све позвала.

Ал њихова подршка, овог пута је изостала.

Тужног срца ја се питам:

Што ли писци само ћуте?

Да’ л имају ваљан разлог,

да се сви на мене љуте?

Зар је тешко упутити,

макар једну реч похвале?!

Оволики труд и муке,

лакше би ми тада пале.

У трећу групу бих убројила неме читаоце – посматраче.

Када су ми неки добронамерни пријатељи, међу којима је први био писац из Косовског Поморавља, Благоје Савић, указали на то да је добро то што пишем и да уз мало стручне помоћи може бити једна добра књига, ја сам се тек тада уплашила јавности. Савић ми је за издавача препоручио кућу „Прометеј“ из Новог Сада. Послушала сам га. Послала сам материјал главном уреднику и власнику, господину Зорану Колунџији. Убрзо сам добила одговор да прихвата да стане уз мој рад.

Пут је почео да се отвара и да се у мој живот појављују прави људи који као и издавач дају свој допринос да књига угледа светлост дана. Уз дужно поштовање помињем рецензенте Љубицу Петковић и мр. Слободана Симоновића који је урадио и лектуру и коректуру. Урађен је и прелом књиге. Убрзо смо пронашли и одговарајућу штампарију. Нажалост, средства за штампање књиге тада нисам имала, јер сам крајем 2014. остала без посла, а супруг је одмах по завршетку рата 1999. године, без најаве, добио отказ у једној Крушевачкој фирми. Обратила сам се за помоћ општинској власти у Крушевцу. Нису ми ни одговорили.

Опет Благоје Савић, саветује да се обратим својој матичној Општини Партеш – Пасјане и тадашњем председнику Драгану Николићу.

Уз имејл у коме је била написана молба за новчану помоћ, послала сам и књигу прекуцану у „Ворду“. Добила сам одговор да прихватају да помогну уз ограду да тираж, за почетак, буде ограничен на 200 примерака. Књига је изашла средином јуна 2016. Крајем септембра, општина, уз несебичну помоћ Станислава Којића, организује моју прву промоцију.

Њихова замисао је била да то буде на Главичици, брду изнад Доње Будриге, где су ме чекале одштампане књиге још у 100 примерака. После је све ишло много лакше.

Уследила је помоција на Сајму књига у Београду, коју ми је организовао „Прометеј“ на свом штанду.

У јулу месецу 2017. излази моје друго издање „Угашених огњишта“.

Порука за све ваше читаоце на Косову и Метохији:

Порука мојим читаоцима на Косову и Метохији јесте да су они моји хероји. Они су чувари српства. Знам да ће многи рећи: кад толико волим Косово, зашто сам га напустила? Рећи ће и да је лако да сад паметујем када сам далеко од Албаских екстремиста и њиховог готово свакодневног терора. Али, верујте ми. И ми који смо отишли-срећу пронашли нисмо.

Ко је Зорица Шошић Максимовић?

Зорица Шошић Максимовић је рођена 1965. године у Пасјану код Гњилана. Основну школу је завршила у родном селу, а средњу у Гњилану. Студирала је права у Нишу. Писањем се бавила још у основној и средњој школи, а радови су јој били награђивани на општинским такмичењима. Добитница је Захвалнице, Благодарнице и Похвале. Заступљена је у часопису Удружења СРБ који негује поезију.

Објављена дела: Угашена огњишта (збирка прича, 2016); Тода (роман, 2017); Свадбени обичаји у Косовском Поморављу почетком XX века (монографија, 2019).

Пише: Иван Миљковић

Повезани чланци

Back to top button