Албанска голгота, време када је историја бежала са Косова

Дванаест монаха из манастира Студеница чувало је сандук са моштима Стефана Првовенчаног, првог српског владара који је понео краљевску круну, на железничкој станици у Приштини 1915. године, док се војска и краљевска влада, пред најездом Аустроугарске повлачила преко Албаније.

“Његове мошти су носили у изгнанство. И историја је напуштала Србију”, написао је Станислав Краков, поуздани хроничар који се тада затекао у Приштини.

Срби су носили не само оружје и храну, већ и највеће националне и духовне светиње, мошти српских светитеља и краљева.

Стефан Првовенчани, ктитор Студенице и монах Симеон у позним данима, представљао је симбол српске државности. Његове мошти, које почивају у манастиру Студеница, евакуисане су заједно са српском војском током повлачења.

Из Студенице су пренете до Пећке патријаршије, а затим преко Албаније даље ка Црној Гори, све до манастира Острог. Са њима је ношено и Мирослављево јеванђеље, најстарија сачувана српска ћирилична књига. Циљ је био да се заштите највеће реликвије и одржи морал војске и народа у најтежим тренуцима.

За разлику од неких других светитеља чије су мошти такође пренете (као мошти кнеза Лазара, цара Уроша и краља Милутина), Стефан Првовенчани је најчешће помињан у контексту Албанске голготе. Мошти су враћене у Студеницу тек 1919. године, након ослобођења.

Чудо у Метохији: Стефан Дечански није “желео” да напусти Дечане

Мошти Стефана Дечанског (Уроша III) нису напуштале манастир Високи Дечани. Када су бугарске трупе у јесен 1915. године ушле у Метохију, препознале су велики морални значај ових моштију за српски народ. Бугарски команданти су планирали да кивот са телом Светог краља однесу у Софију како би сломили дух окупираног становништва.

Бугарски војници су изнели кивот из цркве и сместили га на војни камион. Али, мотор возила није хтео да упали. Сати су пролазили у узалудним покушајима поправке, док су се око манастира окупљали Срби и зачуђени локални Албанци.

У том тренутку наишла је аустроугарска коњичка извидница. Аустроугарски официр је, видевши да Бугари покушавају да однесу светињу из зоне која им по окупационој подели није припадала, наредио да се кивот врати у манастир. Чим су мошти враћене на своје место испред иконостаса, камион је упалио на запрепашћење свих присутних.

Према манастирском предању и сведочењима, један старији Албанац је тада рекао: “Видите, Свети краљ неће да напусти Дечане. Срби ће се опет вратити”.

Ова прича, записана у манастирским архивама, постала је симбол српског присуства у Метохији. За разлику од других реликвија које су делиле судбину избегличке колоне, Стефан Дечански је остао да „стражари“ над својом задужбином током читаве окупације. Манастир је претрпео пљачке, али мошти су остале нетакнуте до ослобођења 1918. године.

Духовни ослонац народа у најтежим тренуцима

Преношење и чување моштију српских краљева у Првом светском рату није било само питање верске дужности. Оне су тумачене као духовни ослонац народа у тренуцима када је физички опстанак био доведен у питање. Док су једне мошти делиле голготу са војском и народом, друге су остале као непоколебљиви стражари на угроженој српској земљи

(Наш портал)

Albanska golgota: Kako su mošti srpskih kraljeva spasene 1915.