Душан Миловановић: Кад год буде тешко, заиста: “Ускликнимо, с љубављу Светитељу Сави…“
Душан Миловановић историчар уметности који је више од 30 година био на челу истраживачког тима Музеја Примењених Уметности у Београду при манастиру Хиландару и добитник Вукове награде у свом последњем интервјуу који је Ризници уступила новинарка Снежана Симић, поручује: „У памет се Срби, али чиста срца и намере добре, са историјом својом светом, за собом и стегом Светога Саве испред себе“.
Наглашва да је мало да се Срби сете Светога Саве, највећег сина и оца народа свога један дан.
„Иако су странице повеснице наше испуњене именом и делима Светог Саве, мноштво писаних трагова и грађевина осталих за њим, и поред свег предања неизмерног и неописивог, немерљиво је и необухватно дело његово и сва љубав његова за свој род, цркву и отачаство“, наводи Миловановић и додаје:
„Без Светог Саве били бисмо ништа, или тек нешто друго, ни налик ономе што смо били, јесмо и што још можемо бити“.
Изузимајући агиографе и клирике који су се делом Светога Саве бавили, остали тумачи његовог дела и домаћи и страни углавном су се губили јер су приступали са “научне стране“, по сваку цену се трудећи да у што већој мери одстране богословље, које је алфа и први корак сваког приступа његовом делу. Без њега ни Свети Сава не би постојао, истиче наш историчар уметности.
„Само побројавање дела његових оставило би без даха свакога и просто не бисмо могли, физички, да докажемо да је све то дело једног човека, у периоду од само 40-так година. А тек шта све треба и мора још да се открије из житија његовог, што чека у тами незнања да на светло иступи, кад му дође време, и кад будемо достојни“, подсећа Миловановић.
Он лик великог спрског свеца и просвеитеља каже, воли да посматра и као узвишеног организатора и тимског борца.
„Дубоко верујем да је у Кареји, поред испоснице своје у Скирпторијуму (преводилачко – преписивачкој радионици) радио са бар тридесетак учених људи на оборужавању народа свога делима неопходним, и на њиховом језику. Можете мислити какав је то само подухват био да се све књиге црквене, дотле на грчком, неретко и латинском преведу и доставе сваком манастиру и цркви како би Срби, благоразумно могли да прате Службе Божје и све друго што је требало правилно разумети“.
„И од свих последњих Сава грешни“
- О Савином Законоправилу српски народ, нажалост, најмање зна. Зашто?
Законоправило (Номоканон – Крмчија), најзначајнија књига народа српског, црквеног и грађанског права и узакоњења земље. Колико је знања ума и разума потребовало и колико је људи на њој радило. Наравно, Сава је свему био крманош и крајњи редактор. Ову књигу од 800 страна отпослао је и Бугарима и Русима, а ови други су је у употреби и црквеној и државној сачували све до 19. века.
Законоправило је ипак преведено на савремени српски 2017. у манастиру Добруну и штампано у малом тиражу. Њагово вековно склањање од очију Срба свакако је један од исполинских злочина, за који ће се судити починиоцима, кад се за то испуни време.
Довољно је да се само баци поглед на поглавље О правима удових, сиротих и на други начин обесправљених, па да се схвати да је социјално право средњовековне Србије било далеко напредније од највећег броја ондашњих земаља, а бога ми и од нашег данашњег. Таква дела је могао да сачини само човек богобојазни, онај који је у сваком човеку видео и поштовао лик Господњи и према свему се тако односио. Сетимо се само аутографа (аутентичног потиса) под Карејски типик, најстроже правило у васцелом монаштву света, које гласи “И од свих последњи Сава грешни“. Скрушеност, служење, послушност Богу и старијем, игуману, владару… само су уводне врлине у разматрање Савине божанствене личности.
Изнишењем Законоправила Свети Сава је представио пројекат своје самосталне цркве и државе
- Законоправило, зборник црквених правила и грађанских закона са преко 100 списа из 1219. године није доступан, и није представљен свету, попут Мирослављевог јеванђља или 130 година млађег Душановог законика?
То питање је можда и алфа свих српских питања. Без икаквог претеривања, чини се да су Срби трн у пети читавом западном свету, а Бога ми и некима на Истоку. И то их жуља и то их мучи и никако да се ослободе, има томе, још од Светога Саве, скоро 800 година. Срска непокорност, непристајање на унијаћење, воља да се сачува сопствени образ, љубав за своју веру и отаџбину… учинили су да смо само у 20. веку пет пута ратовали, ничим изазвано.
Душан Миловановић
Рођен је 31. маја 1947. године у Милошевцу код Велике Плане. Основну школу и гимназију завршио у Смедеревској Паланци и дипломирао 1975. године на Филозофском факултету у Београду, на катедри за историју уметности. Радио на Студију Б, а од новембра 1976. године био је стално запослен као музејски саветник у Музеју примењене уметности у Београду, до пензионисања, маја 2014. године. За Хиландарски одбор САНУ, између 1977. и 1998. године, водио Екипу истраживача ризничког материјала у Хиландару и на Светој гори, да би се од прикупљене грађе публиковано преко 40 радова. Сарадник је већег броја српских научних, стручних и патриотских институција у Србији, Српским земљама, у Расејању и иностранству. Рецензент многих стручних, научних и литарарних радова. Озбиљно ангажовање везано је за Косово и Метохију, у виду одржавања великог броја предавања, изложби, присуству скуповима и боравку по разним пословима у Митровици, Пећи, Истоку, Призрену, у Дечанима, Грачаници, Пећкој Патријаршији, Девичу, Гориочу, Будисавцима… Лета 2009. године учествовао у организацији и раду уметничког Саборовања Хвостански храстови (са Зораном Ђорђевићем и Рајком Каришићем) у метохијском Гораждевцу. Иницијатор установљења годишњих награда „Павле Васић“ (за дело из домена историје примењене уметности) и „Лазар Трифуновић“ (за дело посвећено историји савремене ликовне уметности). Живео је и стварао у Београду. Преминуо је 7. јуна 2022. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
И показало се да агресија не пролази код овог својеглавог, правдољубивог и веома храброг народа. Онда су се досетиле “старе варалице“ да кад не могу на бојном пољу, ураде то са српским националним бићем, па су, још с почетка 19. века отпочели уништавање, фалсификовање, прекрајање, минимализацију историјског доприноса српског народа и његових умних људи, затирање ћирилице, кварење језика српског. У тај огромни корпус непочинстава, спада и необјављивање Законоправила на савремени језик. Треба да се зна да је у САНУ отворен пројекат још 1929. године и да је др Миодраг Петровић превео први део, али да одштампана књига чами по подрумима већ двадесетак година, ради “неког судског спора“. А требало би бар да на Правном факултету постоји Катедра за Законоправило, како би учинила свака друга земља, поштујући своју прошлост, ценећи постигнућа својих људи.
Први поглавар Српске православне цркве обављао је врло успешно државне и дипломатске мисије, одржавао добре односе са источним патријаршијама, деликатне црквено-политичке односе са Римом и био пионир међурелигијског дијалога са исламском конфесијом.
Треба да се зна да је монах, затим архимандрит, па епископ и архиепископ Сава равноправно комуницирао чак са четири цара, већим бројем краљева, са бар четири патријарха, са римским папом и египатским Султаном, за један живот, фантастична дипломатска активност. Али не треба сметнути с ума да се то дешавало у веома смутна времена, када су и ала и врана кидисали на Србију; са запада Латини, са севера Мађари, с истока Бугари и са југа Грци, да подјаре, да подчине, да освоје, да превере, да преуме… И из свих тих духовоних окршаја Сава је излазио као победник. Нажалост, будућност је доносила мање умне, веште и посвећене људе. На пример, на граници смо пуне потврде да је Сава у Никеју пред цара Никејског Теодора I Ласкариса и Патријарха Манојла I Сарантена изнео већ састављено Законоправило и на тај начин представио пројекат своје самосталне цркве и државе за њом. Наишавши на одобравање Сава добија од њих благослов, хиротонисан је за Архиепископа, а Србија је добила своју, аутокефалну Српску Православну Цркву.
Свети Сава је зидао храмове и конаке, као други ктитор обнављао и великодушно даривао манастире не само у својој земљи већ и у Солуну, Риму, на Светој Гори, у Светој Земљи…
Поред свега што се зна, треба имати у виду да је само у манастиру Ватопеду, Сава подигао четири параклиса, велики пирг, покрио Саборну цркву оловним кровом и подигао “многобројне палате“ (келије, станове) у припреми дочека оца свога, монаха Симеона. Да је два братства на Светој Гори, манастира Каракала и Дохијара искупио и ослободио ропства, да је откупио манастир Светог Саве Освештаног у Палестини и Горницу у којој је одржана Тајна вечера, да је, између осталог, поклонио римском Папи Иноћентију I икону Нерукотворени образ, коју је однела сестра његова игуманија, у катедралу француског града Лоана, где и данас као чудотворна борави и милост истаче.
Десцриптион: Света Гора, Хиландар – Саборни храм Света Гора, Хиландар – Саборни храм Драган С. Танасијевић
- Поставио је и темеље српске медицине оснивањем болница у Хиландару и Студеници.
То су најстарије српске болнице за које се зна. На срећу сачуван је Хиландарски медицински кодекс, збирка лекарских бележака од 15. до 17. века који је превео, приредио и издао др Реља В. Катић, 80-тих година прошлог века. Листајући ово двотомно издање закључићете лако да је хиландарска – српска медицинска пракса садржала све оновремене принципе медицине и да је у лечење укључивала источно; природно лечење, минералима, травама, комбинацијама…, али и западно, прагматично искуство, хирургију. Почев од опсервације, узимања анамнезе, фаракопеје, одређивања третмана, изолације кад треба, односа према болеснику и на крају рехабилитације, која се одвијала у лековитој Бањи близу манастира. Стиче се испрва утисак да је медицина тога доба била далеко хуманија него што се уобичајено мисли.
У једном поглављу се наводи како се лечио човек који се разболео од туге. У уводу се говори како се препознаје болест, а затим како се лечи. „Чим осети прве симптоме, таква особа треба да се купа у млакој води и то у бурету а не у бањи (кади). Када изађе из воде, оболела особа треба да се намаже ружиним или бадемовим уљем и да узима само хладна јела. Затим да се пресвуче у ново одело и да се често умива ружином водицом, да мирише пријатне мирођије и да јој свирају леутари и играју глумци, да по мало пије танко бело вино и да спава у хладовини“. Верујем да би овакав “мрачни средњи век“ пожелео свако на планети.
Сава сачувао стари Српски календар, према коме су датовани сви документи. Према њему живимо у 7529. години
- Колико и у којој мери је Свети Сава је неуморно радио на просвећивању свог народа?
За почетак, кад вас питају који су то најстарији европски универзитети, већина ће се залетети и рећи Болоња (1088.), Салермо (1158.), Оксфорд (1167.), Сорбона (1200.), Падова (1220.), па Праг, Краков, Хајделберг, сви из 14. века. И нико неће да се сети најстаријег, Цариградског Универзитета који је основао 425. године цар Теодосије II са ученом супругом Атенаидом и ћерком Пулхеријом. То је био наставак Универзитета који је започео цар Константин, везујући га за античку традицију и атинску Академију. На Цариградском универзитету, који се звао Пандидактерион, изучавале су се класичне науке али и богословске, предавало се и на грчком и на латинском, а он је живео дуже од 1.000 година, до пада под Турке (1453.), када га они преузимају и наставаљају са измењеним програмом, под именом Истамбулски Универзитет, који ради и данас. Многи образовани људи, са те школе, у средњем веку радили су и као путујући професори, па је сасвим могуће да је неко од њих стигао и на Немањин двор, и да је млади Растко нека зрна мудрости убрао и од њих.
У нашем средњем веку манастири и већи храмови су били озбиљнија училишта, али оскудица података не дозвољава нам да до краја развијамо ову тезу. У сваком случају и веома важно је да се зна да је Сава сачувао стари Српски календар, према коме су датовани сви документи. Према њему живимо у 7529. години. Да је неговао српску Азбуку, од његова времена све сигнатуре у храмовима пишу се њоме, чувао свој језик и ослобађао га, где год је могао од “магле греческе мудрости“, како у прологу Законоправила и стоји. Основао је свакако неке, можда и бројне, преводилачке и преписивачке радионице ради умножавања књига и писао на матерњем језику који се најлепше назива и пише – Српски.
Законоправило Светог Саве, Иловички препис из 1262, фото: Википедија
Зла су времена, а чини се да се над нама поново тестира оштрица зла
- На светосавском завету почива живот наше цркве, историје, културе и просвете. Колико су данас Срби достојни Светосавља?
Оно што зовемо Светосављем читав је један богословко – морално – одбрамбено – миротворачки систем који није лако ни објаснити нити схватити. У њега су уплетени основни постулати Божанског постојања и сврсисходно владање заједнице и појединца према њему. Свети Сава, Богом помиловани, успео је на свој народ и његове владаре да пренесе ту благодет, па тако Срби имају фантастичан венац светих људи и међу једнима, а и другима. Гледано процентуално свакако смо у врху према томе, међу свим народима.
Мора се увек имати на уму да је Сава пре свега био монах, подвижник, анахорета, испосник, једном речи исихаста, следбеник најстроже источне монашке праксе. При овоме, подразумева се челична дисциплина која тело покорава уму, а ум се апсолутно усмерава ка највишем циљу, сједињењу са љубљеним Христом. Све остало, везано за личност и деловање Савино, само је последица непрестаног исихастичког подвига.
Одговор на други део питања, о нашем достојанству, може да дâ само Највећи Судија или неко сасвим близак Њаму, а то би био Свети Сава. Колико би он данас био задовољан нама, остаје да се домишљамо, јер и у обиљу кукоља свакако да има по које зрно жита, које Светога мора радовати, јер Јеванђеље нас учи да је некад довољно да буде исправних двоје, па ће и Он бити међу њима.
- Ваша порука о Савиндану Лета Господњег 7529.
Зла су времена, а Срби за боља, у протеклих пет и по векова, ретко кад су и знали. Умножава се несрећа, а опет смо ту, и живи. Чини се да се над нама поново тестира оштрица зла. Неверни, огрезли у хедонизму, светском празнодејанију и празнословљу су људи без дилеме, и само им је важно “дај нам данас“. Они други, у вери млаки, тумарају између страшне пропаганде и непочинстава која се умножавају дневно, и у држави и у цркви. Тек они прави, следбеници Вере прадедовске, стамени и непоколебљиви, имају шансу да и кроз ова чудна времена прођу и са својима, угледају жуђено и слућено, наречено Таворско светло.
А кад год буде тешко, заиста: “Ускликнимо, с љубављу Светитељу Сави…“ и нека ова молитва буде чешћа у срцима, и нека титра над свиме што српским се именује.
И још једном, у памет се Срби, али чиста срца и намере добре, са историјом својом светом, за собом и стегом Светога Саве испред себе. И увек се сећајте испуњења његовог сна када је срећан ускликнуо на Светој Гори, а Доментијан и Теодосије записали: “Не живим више то ја, него у мени живи Христос“.
Снежана Симић