Увуцимо рогове, направимо амбијент да се српска и албанска деца и унуци међусобно уважавају и цене у времену који долази

Машински инжењер са дипломом Факултетa политиких наука и звањем мастер менаџерa безбедности Саша Пејкић из Обреновца отркива зашто воли Косово и Метохију и како га је у једном трнутку живот довео у нашу јужну покрајину. Књиге о заваривању, које будући машински инжењери користе као обавезну литаратуру током студија, а чији је Пекјић аутор, најбоље говоре о томе колико је он посвећен послу којим се бави. За себе сркомно каже да су му заваривење и геополитика само хоби јер се професионално бави заштитом на раду. Мастер тема о Селафистима помогла му је да у поптуности разуме муслимаски свет и на безбедност гледа из другог угла. У Термоелектрани „Косово А“ у Обилићу радио је до избијања ратних сукоба и за кратко време успео да проникне у дубину компликованих алабснко српских односа. За њега је каже, Косово и Метохија место које носи у срцу и не заборавља.

У интервјуу за Ризницу Саша Пејкић до последњег детаља описује тренутке проведене у Приштини који су предсказивали да долазе још тежи дани али и говори о гополитичким приликама у свету и износи закључке о томе.  

• Како је по доласку на Косово изгледао ваш први сусрет са овом средином?

Дочекао ме стари Албанац, рођаков дугогодишњи пријатељ. Водио ме на ћевапе. Причао ми да сам добродошао и да требам да учим Албански језик да бих се боље споразумевао са људима, да бих могао да ту останем. Веровао је у братство наших народа. Потрудио се да ме упути где бих могао да се сместим и где је најбоље да отпочнем своју каријеру. Када сам дошао у Приштину био сам релативно млад, тек завршио факултет, са недовољним животним искуством, на крилима ентузијазма. Изненадила ме та количина врана на сваком дрвету у главној улици и бесконачан број празних кеса као ни на једном месту које бих могао да замислим. Сећам се да је био октобар 1997. године. Кише су учиниле да све постане некако суморно и у страху. Тада сам упознао пуно младих људи који су дошли у студенски дом, у коме сам нашао свој кутак, након уписа постдипломских студија. Пијаца иза дворане ,,Боро и Рамиз“ била је други свет, друга цивилизација, место које је одмах казивало да смо различити и ми и Роми и Албанци. Било је мржње која се могла видети у очима појединаца, али ретко.

Нама у студенском дому, требало је неколико месеци да се привикнемо на нову ситуацију, смањене слободе и страха од неизвесности, а и од урбаних прича да су Албанци поручили да ће се за  њихов верски празник, све нас на овај или онај начин решити… То нас је повезало и учинило јачим. Још јачу везу су створиле демонстрације које су биле у непосредној близини студентског дома. Судари са полицијом. Заставе и пароле наспрам плавих униформи. Били смо неми посматрачи из мензе студенског дома која се налазила у непосредној близини.

Почетак 1998. године остао ми је у сећању тако што сам успео да дођем до директора Термоелектрана у Обилићу и да се запослим. Али тај пут је трајао неколико месеци. Само уторком сам могао имати разговор. Првог утрорка нису ме пустили јер нисам имао заказан разговор. Другог уторка сам слагао обезбеђење да имам заказано, али нисам стигао даље од обезбеђења управне зграде. Наредног уторка сам и њих замајао да ме пусте да уђем, али ме је дочекала секретарица. Па онда неколико наредних уторака није директор био ту. Tек у марту сам први пут видео директора. Поклопило се са позивом за посао у познатој шабачкој фирми. Један разговор од једног минута је променио моју судбину и запослио ме у Термолектрану ,,Косово А“.

Први радни дан су ме дочекале колеге које су биле изненађене мојим доласком из Шапца. Све им је било сумљиво, па су ме одмах након посла одвели у кафану на чашицу разговора. Укрштали су моја пића. Знао сам да хоће да све сазнају и пустио сам их. Допало им се то што сам само образован дечак. Узели су заштитничку улогу према мени. Потрудили су се да ми они буду замена за родитеље. И било их је пуно. Највише су ме волели Слободан Владетић, Љубо Босанац и Миломир Ракић, нажалост сада сви упокојени. Сви су они на мене оставили печат који ћу носити целог живота. Не могу да не споменем и мог доброг пријатеља Банета Добросављевића са којим сам стално у контакту. Слоби Владетићу сам једном рекао, да сам могао да бирам оца, изабрао бих њега. И данас то мислим.

Сарађивао сам са Албанцима на послу. И међу њима сам стекао пријатеље. Један од њих ми је био шеф. Јако пријатан човек, имао је четири ћерке. Ценио је и мене и мој рад. Знао је о мом ентузијазму више од неких других шефова. Захвалан сам му за то. Једино ми је било жао што нисам имао аутомобил да помогнем његовој породици у марту наредне године. На сву срећу он се снашао, али ја нисам могао да му помогнем, и због тога још увек ми је жао. Чули смо се. Није ми замерио.

Пили смо слатки црни чај, ратлук и по једну домаћу шљиву. Тек касније сам сазнао да је човек частио јер му је син отишао у UÇK,  ја сам наивно мислио да је рођендан у питању.

Те 1998. године, био је рат. Већи рат него онај познати наредне године. Отимали су људе. Пуцали на возила и радничке аутобусе. Неко је предложио да ми који смо са стране одемо одатле. Неки су и отишли. Чувала се стража ноћу. У непосредној близини су били ископани ровови. Копали су се ноћу на обронцима Ћићевице. Освојен је део Белаћевца. Очекивао се напад на Термоелектрану сваког дана. Неки наши радници су ноћу копали ровове и чували стражу на Ћићевици, а дању редовно долазили на посао. Знали смо то. И они су знали да ми знамо. А знали су да се чува стражу ноћу на огради Термоелектане. Једном је један од радника Албанаца, ујутро у обиласку великих хладњака за воду, пронашао изгубљени РАП са пуним оквирима муниције. Донео га и предао у канцеларију за складиштење оружја и развод страже. То место је било најтајније место које су стражари имали! Кратко је та ситуација трајала. Упале су специјалне полицијске јединице и за једно преподне су то вратиле у првобитно стање. Са прозора смо гледали артиљеријску припрему и слушали пуцњаву.

Једно обично радничко јутро. Били смо позвани на част у бараку, где су се окупљали радници Албанци. Пили смо слатки црни чај, ратлук и по једну домаћу шљиву. Тек касније сам сазнао да је човек частио јер му је син отишао у UÇK (назив за тзв. Ослободилачку војску Косова – прим. ред. ) а ја сам наивно мислио да је рођендан у питању.

У септембру је тадашњи премијер објавио да су терористичке јединице уништене. Ја нисам веровао, заправо нико није веровао ни ми, ни они. Посматрао сам оног човека што му је син уUÇK, он није одавао никакве знаке пораза, и даље му је из ока врцала искра наде и осмех задовољства. Недуго касније на пункту је погинуо, један од дечака који су дошли да студирају, а који се због авантуре и скромне плате придружио полицији. Његови родитељи нису ни знали да је постао полицајац. Није им о томе причао, да их не би уплашио.

„Сутра“ ће бити и тај дан, дан највећих српских заблуда

Дошао је Рамбује. Сви смо са запрепашћењем слушали шта се дешава. Један од опозиционих политичара је преварио Србију да верује да је боље да се разговара и преговара. Љубио је руку старијој жени- отвореном непријатељу. И опет ништа нисмо схватили. Тек неколико година касније, када је као министар иностраних послова потписао све захтеве из Рамбујеа и много више, да не би ишао у Шевенинген, схватили смо. Зато нам се згрозило. Кажу, ови преко океана не остављају своје људе који су им помогли да се не заврши октобар 2000. године.

„Сутра“ ће бити и тај дана највећих српских забуда. Можда ћемо га тако и именовати. Дан српских заблуда. Да се увек сећамо сопствене наивности и да то буде дан када ће престати све наше заблуде.

Ето, видите, Косово и ја имамо нераскидиве везе. Сваки пут када чујем песме са Косова, крену ми сузе. Некада и побегну, не могу их задржати. Жао ми је судбине свих људи који су залудно страдали. Да не буде забуне, жалим и Албанце и наше Србе, а нарочито жалим Роме о којима се готово ништа не прича, као да они нису страдали у овим дешавањима. Зар смо заборавили да су они кроз историју једини народ који нас никада није издао, није напао, није уништавао. И када су биле санкције, заборавили смо, једино су Роми у свету били са нама. Зато ми је жао. Нико не спомиње њихова срушена цела насеља и уништене животе.

Опет неко влада нашим душама. Ваљда индустрија геноцида и даље од нас прави непријатеље и ствара мржњу. О индустрији геноцида која настаје преко Ламанша прича професор Копривица, на јутјуб каналу Културни центар Новог Сада. Погледајте. Има ту јако добрих сесија. Едукативне су емисије, културне и нису празно млаћење сламе.

• Да ли бисте сада, после 23 године , пожелели да дођете овде и уверите се у истинитост онога о чему свакодневно слушате, читаше или гледате у медијима?

Прошло лето сам пролазио кроз Косово. Ишао сам са породицом у Ксамил. Морам признати да ми није било у потпуности свеједно. На прелазу у близини Подујева, упозорили су нас да не стајемо нигде, нарочито не у Подујеву. Изненадили су ме нови аутопутеви и проширена Приштина. Чаглавица. Новоградња. На албанској граници је био младић Албанац који ме је у потпуности подсећао на једног познаника из БГ. Готово идентичан, као браћа. Није се изненадио када сам му то рекао. Вратили смо се преко Митровице. Били смо и у јужном делу, а у северном смо јели изврсне ћевапе, у центру у близини споменика. На путу од Приштине до Митровице никада нисам пре тога видео да се директно са аутопута улази у приватну гаражу и то на много места! Као да су се сви преместили поред самог пута. Ваљда да покажу да их има много и да су направили град који спаја Вучитрн са Митровицом и Приштином. Побогу, па има их два милиона, али само на фалсификованом папиру. А иза тих објеката поред пута је пустош. Баш она коју неке корпорације желе да приграбе. Да постане приватна својина у приватној држави.

Отерали су Србе, неке купили, а неке ,,убедили“, а своју децу пустили низ воду, у бели свет, да зараде паре, да боље живе, да нешто стекну и постану неко.

Да се подсетимо, приватно власништво пре 2000. године, чинило је мање од 2% укупне вредности. Лично мислим да је то преувеличано и да је то неко тенденциозно рекао. Стварно је далеко мање, можда два промила, два стота дела од стотог дела процента. Све остало је држава Србија. Ни моје ни твоје, ни њихово. Наше. А сада треба све да се прелије у корпорације. Тамо нема власника. Овде смо знали да су Срби и Албанци власници. И да ће наша деца уживати у том богаству. А шта је ово, наша деца ће бити посилни код иностраних газда, мрвице са стола ће скупљати, гладоваће на својој дедовини.

,,Чије су овце, тог је и ливада“.  Главна флоскула, свих побуњених Албанаца са Косова. А шта сада, када су њихова деца отишла и више се неће враћати. Шта ће им та ливада без оваца? Можда ће и добити визне олакшице, да брже сви млади оду. Лакше ће је предати корпорацијама. Отерали су Србе, неке купили, а неке ,,убедили“, а своју децу пустили низ воду, у бели свет, да зараде паре, да боље живе, да нешто стекну и постану неко. Шта су урадили? Остали су и без српске и без албанске деце, остали су без будућности. Шта ће им држава коју нико неће. Неће је ни њихова деца, неће је ни они из Албаније. Да су је хтели, одавно би се они спојили. Виде их ко туђине. На југу, на приморју у Ксамилу и Саранди нисмо срели ни једног Албанца са Косова, јер неће да их приме. У оноликој Саранди, нема ниједан. На северу око Драча их примају и једино мисле на њихов новац. Где је та њихова држава и каква је њихова будућност, да постану сви само радна снага на приватном власништву велике корпорације.

Неће проћи много година, када више ником неће стати ни до некретнина које имају, а камоли до неког друштва без слободе и државе без институција, са криминалом окаченим о врат

Долазио сам и пре неколико година у Племетину, на сахрану мог доброг пријатеља Љубе Босанца. Тужно је било и што се село није променило. Остало је сиромашно као у време када сам пре рата ту долазио за славу Светог Јована. Гумене траке са допреме угља, уместо ограда. Прљави канали. Кесе.

За Албанце са Косова једина срећа и спас је била и биће Србија. Тога су свесни сви старији људи. Човек тек зна шта је рат, када пошаље свог сина у њега. Отац зна шта је слобода тек када не сме да пусти своју ћеркицу на улицу, јер се плаши киднаповања. Како је била лепа та наша слобода. Слобода за све, било да су Срби, Роми, Албанци или било које друге вере, невере или нације. Млади са Косова и Метохије не знају и не могу да сагледају шта се то крије под појмом СЛОБОДА. Навикли су на разна ограничења, а маштају. Зато им није тешко било да првом приликом побегну са Косова. Мислим да неће проћи много година, када више ником неће стати ни до некретнина које имају, а камоли до неког друштва без слободе и државе без институција, са криминалом окаченим о врат, да се јасно чује и види у целом свету, као ован предводник од стада оваца, НА ПРАЗНОЈ ЛИВАДИ.

• Да ли Вам је и у којој мери мастер рад о Селафистима повратницима помогао да на безбедност гледаш другачије?

Игра судбине, ми је показала да сва знања које сам имао као сваки просечни хришћанин, нису ни близу реалног стања како у свету, тако и код нас на Балкану. Још више сам се запрепастио када сам схватио да ни припадници муслиманске вероисповести о различитостима у својој вери веома мало знају.

У свету је дошло до буђења. Муслимани целог света, захваљујући интернету, почињу да схватају, да су им протестанске хришћанске државе учиниле у новијој историји много зла. Због тога покушавају да се уједине. Негде успевају више и тише, а негде уз пуно буке, још су даље од уједињења. Главне вероисповести су Сунити и Шити. Сунити су на Балкану, а, остали су после Отоманског царства. У Ирану највећим делом су Шиити, и то је једина држава у свету која нема Сунитски месџид, место за окупљање и молитву.

Њихов трајни раздор је из седмог века, 680. године, из времена након великог пророка и Божијег посланика Мухамеда. Време поделе власти, на Калифе. Битка код Карбале је трајно поделио њихов свет, до границе апсолутне нетрпељивости. Ако мислимо да је раздор у хришћанству крвав, онда смо у заблуди јер је то само скромни детаљ гледано на њихове међусобне односе. Поред Сунитских и Шиитских друштава, постоји Саудијска Арабија са вехабистичком сектом, насталом из Сунитске вере, а која такође има жељу да припоји све неверне муслимане. У сунитској вери, постоје Суни, документа која су донета да би се лакше схватило муслиманско право. Њихова главна учења су мезхеби, који се толико разликује, да се понекад једни примењују у једном селу, а други у другом.

Свако ко би се појавио да објасни, да извор зла није у нама, него да долази из капиталистичких институција, бива упропашћен, заборављен и убрзо уништен.

Следбеници четири сунитске правне муслиманке школе (мезхеби) су шафије, маликије, ханефије и ханбелије. На Балкану су најчешће шафијска и ханбелијска правна муслиманска школа. Појављује се и доста припадника разних секти као што су  му’тезила, џехмија, керрамија, антропоморфиста, салимија и припадника још других секти и како кажу: неисправних веровања. Понегде се могу видети припадници секте, хариџије, које ћемо препознати по томе што се не школују и не ступају на рад или неке државне функције. Једно време се појављивала и шиитска секта “Џемат ахмедија” која је имала свој месџид, не знам да ли још постоји?!.

Корак по корак верски имами се постављају особе које су верске школе завршили у разним блискоистичним верским школама, као што је школа у Медини, неприметно промовишући Селафизам, мада муслимани се томе одупиру и теже да очувају своју правдољубиву и честиту сунитску секуларну веру.

Проф Симеуновић каже: ,,свет није црно бели, него постоје и различите нијансе зелене боје“. Толико су распрострањене поделе, да често ни муслимани не само да не знају него и не сањају у чему се све међусобно разликују. А чим се појаве разлике, рибари људских душа, проналазе начин да их посвађају и заваде, да потекне крв и настане вечита мржња, која редовно мора да се догрева. Свако ко би се појавио да објасни, да извор зла није у нама, него да долази из капиталистичких институција, бива упропашћен, заборављен и убрзо уништен. Они се осећају снажно и не стиде да кажу да кроје свет и да су присутни већ два века. На пример, за свог представника Harry St. John Bridger Philby(1885-1960), кажу да је имао важну улогу у препознавању и претварању ситних разлика у разлог за мржњу и уништење и стварање проблематичних регија, заувек. О томе се нешто може прочитати и на википедији.  Он је најмоћнијим људима из тог времена, попут барона Ротшилда и Винстона Черчила предочио дугорочни интерес мултинационалних компанија банкарског сектора у стварању Краљевства Саудијске Арабије. Његова улога на Блиском истоку заувек ће променити односе у свету и активираће међусобну мржњу и нетрпељивост која ће трајати до данас и трајаће веома дуго.

Многе селафисте, вахабије и текфирџије су биле на ратишту у Сирији, Ираку и другим муслиманским државама са различитим мотивима. Неки од њих су се вратили на Косово

На крилима жеље да настане јединствена муслиманска држава Калифат, у којој ће Устав као најважнији правни документ бити света књига Кур’ан, покренуло се доста муслимана света. Корени заједничког мезхеба могу се наћи на почетку рата у Босни. Тада је формирана јединица Ел-Муџахид и дошло је до уједињења свих муслимана, без обзира на различитости, под заједничком заставом у сусрету са хришћанским непријатељема Србима и Хрватима. Нити су знали добровољци шиити који су дошли из Ирака и Јордана, нити сунити из Авганистана, Пакистана и Египта или вахабије из Саудијске Арабије да ће се наћи под истом заставом, у истој молитви – намазу. А нису знали то ни Четници да ће спашавати Усташе у Коњицу и да ће за њих ратовати. Чудни су путеви Божији.

Данас се селафисти труде да живе као прве три генерације муслимана, по правилима и законима тог времена, без међусобних сукоба. У њиховој непосредној близини, сакривене су текфирџије, који су слични скромним, богобојажљивим и правдољубивим селафистима и тешко их је на први поглед разликовати. Текфирџије су у вери слични, а опет веома различити, јер сматрају да треба уништити све невернике. Многе селафисте, вахабије и текфирџије су биле на ратишту у Сирији, Ираку и другим муслиманским државама са различитим мотивима. Неки од њих су се вратили на Косово, и као такви се зову повратници. Хришћани кажу вахабије, а муслимани вехабије.

Различити су били поводи за одлазак у Калифат. Неко је хтео да мигрира и живи као верник у савршеној држави, а неко је хтео да се придружи ИСИЛ-у (ИСИС, ДАЕСХ) и да оружјем потпомогне стварање Калифата. Шта се то све дешавало и шта се и дан данас дешава у Сирији свима је нејасно. Информације су контролисане, не само из Сирије, Либије, Ирака и Леванда него и из области Сахела, непосредно јужно уз пустињу Сахару. Тамо је ИСИС пустио своје корење. Неке обавештајне службе су потпомогле њихово стварање, како би спречиле избеглице из Африке да се преко Средоземног мора пребацују гуменим чамцима у Европу. Средозено море је постало велика гробница изгубљених миграната из Африке, остављени на милост и немилост немирног мора и недостатка хране и воде.

Један проблем су излечили тако што су направили много већи проблем, што личи на глобалисте. Сада се дешавају промене свуда, од Могадиша до Обале Слоноваче и Буркине Фасо. У овој држави је само ове године дошло до двоструког пуча. На свакодневни апел и очај из грла хиљада људи тамне боје коже, за спас и милост, пред катаклизмом и доласком заједничке смрти, нико из овог либерално-капиталистичко-глобалистичког света и не обраћа пажњу. Биће то само статистика на неком  мало познатом интернет линку.

Војска одржава друштво и институције у јединственим територијалним границама. Непријатељи Србије се кају што нису успели да униште војску 1999. године, када им је све ишло на руку

• Како бисте оценили садашњи положај Србије у односу на најновије геополитичке поделе света?

Заузели смо одличну позицију. По први пут у последњих неколико деценија нисмо на првим странама контролисане светске штампе. Али то не значи да нас не сматрају непријатељем. Против нас се упорно води специјални рат. Свакодневно. Када су настале промене, деведесетих година, треба знати да прво што је укинуто, одмах првог дана, је предмет ОНО и ДСЗ који се проучавао на првој години свих фалултета у држави. То је урађено само због једне ствари, да се више не проучава и не прича о специјалном рату. Све што смо тада учили, на делу је и данас. То нам говори, да је у току незавршен рат и да до обрачуна неминовно мора доћи. Како се наговештава, биће то велики и тотални рат. Обрачун који ће имати само један циљ, а то је да се у потпуности уништи Српска војска. Једина институција која у свим државама света труди се да одржава друштво и институције у јединственим територијалним границама је војска. Непријатељи Србије се кају што то нису успели да ураде 1999. године, када им је све ишло на руку, укључујући и неопходне капацитете које су имали. Данас је то прилично далеко, нити имају воље, а ни капацитета за тако нешто. То не значи да неће и даље насртљиво покушавати. Погледајте, наше плате и економију. Мале су из два разлога. Први је да се не дозволи економски раст и стварање снажне државе са јаким институцијама укључујући и војску, а други разлог је неповратни одлазак младих, поготово надарених људи у економски развијене земље. Млади људи са Балкана, не само што су белци и не само што су хришћани и муслимани, они су благо које ће даље развијати њихово друштво, а истовремено ће наша друштва таворити и полако се гасити.

Не смемо дозволити да нас поново заваде са муслиманима.

Ако би цео свет увео санкције тој земљи, тако што им не би слали екстра надарене и паметне људе, за пар деценија би се њихов цео систем урушио. Немају они снаге ни менталног капацитета за одржавање тако сложеног система без сталног мамења, окупљања и гомилања паметне деце из целог света.

Србија треба да очува добре и пријатељске односе са муслиманским државама, јер је пред њима будућност, препуна деце и младости. Не смемо дозволити да нас поново заваде са муслиманима. Институције тих држава (знате о коме причам) то су у ствари наши непријатељи, уствари једини непријатељи целог слободног света. Докле год су они на сцени, завеса ће бити подигнута. То је сцена на којој се одлучује о рату, мржњи, нетрпељивости, крвавих револуција, глади, немаштини… Ганди је рекао: ,,Ако видиш да се две рибице у мору свађају, знај да су они у близини!“ То је главни извор зла на планети.

Ако сте приметили већ неколико година у Европи нема терористичких акција и нема освете за сво зло које су западне земље донеле муслиманском свету. А знате ли зашто? Зато што муслимани изузетно цене своје паметне и мудре људе. А они су им рекли да обрате пажњу на кинеску књигу ,,Вештина ратовања“. „Када видиш да непријатељ пропада, не ометај га у томе!“ Њихови мудри људи су проценили да западне земље „саме себи пуцају у колено“ и да их не треба спречавати у томе. Ко зна можда би се опаметили!

Србија (са Косовом и Метохијом) и БиХ су земље које у најважнијој терористичкој књизи „Књига Зверстава“ квалификоване као места за регрутацију, одмор и опоравак јединица које ће ратовати у Европи. Најчешће они нас православне хришћане не виде као невернике, али само под условом ако стварно појединачно верујемо у Бога и његову правду и закон. Они највише не подносе атеисте и агностике, ма које нације били. Зато је на територији Сирије, Исил убио више од милион муслимана, а немуслимана, пар хиљада.

Позиција у којој се налазимо јесте први ред испред позорнице у којој ће се водити велики ратови.

Једна од замисли светских мислилаца је да се дозволи распад ЕУ и НАТО, и победа Русије у тренутном рату, како би се створила осовина која би од Москве до Атине била непремостива препрека за Калифат који жели да оружјем покори остатак европског континента. У тој улози ми би смо се нашли на заштитничкој страни која би чувала Европу од муслимана, као у време Косовског боја. Да се подсетимо, тадашња Европа није послала помоћ јер је имала преча посла да ратује међусобно, хришћани са протестантима, у биткама за власт. Да ли ће неки рибари уловити наше душе као што каже професор Ђуро Шушлија, зависиће у значајној мери од нас самих. Ако се упецамо да бранимо Европу, бранећи православље, гурнути у сукоб са муслиманском браћом нећемо добро проћи. Можда ћемо и нестати. А да је већ почела припрема, почела је. Сетите се изјава наших првих људи који нам говоре да су нам највећа браћа хришћани из западног света. Знате на шта мислим, да не именујем. Позиција у којој се налазимо јесте први ред испред позорнице у којој ће се водити велики ратови. Сада само да ћутимо и чекамо да се завеса спусти и успостави трајан мир.

Замислите шта би било када би се ујединила Француска, Немачка и Русија у једну државу, повлачећи и друге земље Европе са собом. Комбинација знања, капитала, природних ресурса, најмоћније војне силе… То би свакако била најмоћнија држава света са готово чисто белим становницима, претежно хришћанима и муслиманима, од Лисабона до Владивостока. Свакако без премца. Е па зато то ови „светски интегратори“ не могу дозволити. Прво су направили непремостив јаз, утицајем на источно европске државе, географски спречили уједињење и посејали мржњу и нетрпељивост. Друго, све ће учинити да покваре и разбију могуће јединство. Ми са Балкана морамо знати ко су нам заправо стварни и скривени непријатељи и прекинути са непријатељствима који иду њима на руку. Време је поставимо такве односе међусобног поштовања и уважавања, како бисмо нашој деци оставили простор за пријатељство и дружење. Ако су наше генерације затроване мржњом, немојмо дозволити да се то дешава нашој деци и унуцима. Они морају имати будућност. Мислим да је то једина исправна идеја. Будућност за нашу децу и унуке. Зато Србија не сме припасти ни једном од ових гангова.

• Председнику Србије је јасно стављено до знања да више не може да седи на две столице и да мора изабрати са које ће се стране гвоздене завесе наћи будући да је, како они тврде, Путин спустио завесу чим је поделио свет? Да ли се та подела догодила како они кажу са Путином или је била много пре?

Наравно да не морамо да бирамо! То су измишљотине, део специјалног рата, како би нам се наудило. Шта год да изаберемо ми бисмо погрешили, и то на нашу штету, на непоправљив начин. Ми морамо да будемо свесни да смо велика држава. Веома велика, ма како су нас до сада убеђивали. Ми се можемо уништити само изнутра. Зато имамо много такозваних „пријатеља“ који се старају да случајно не застранимо превише и постанемо потпуно самостални.

А то што нам кобејаги бране да уђемо у ЕУ, па ми њима много више требамо него они нама! Необично размишљање, зар не? Морам то да поткрепим примером. Ви имате сиромашну породицу, прелепу младу жену и малу децу. Са екстра богатим старим комшијом се граничите. Само вас ограда дели. Ви молите богатог комшију да срушите ограду, да му дате лепу жену и децу и плату и имање, све на управљање, по жељи како хоће. Тражите само да промените презиме, да узмете његово, да сви мисле да сте из те фамилије богатог комшије. А стари комшија се кобајаги нећка, гледа младу жену и имање и масти брке. Уцењује, каже: ,,знаш, не може то тако да добијеш наше презиме, мораш да поправиш пут на имању, да могу својим скупим аутом да долазим у посету када си на послу. Мораш увек да имаш спремну чисту постељину и мекану фотељу за моје присуство. Па неко мора да управља са свим тим, кад ти мораш да радиш. Ако мислиш да је то џабе, вараш се, то ће наравно да те кошта.“ Е,  то је то! Ништа не добијамо, губимо све најбоље и најлепше, предајемо полуге власти и финансија и све то још морамо да платимо и да се додатно задужимо. А зашто? Па да бисмо се презивали ЕУ и да не би имали ограду између нас, да би наша деца могла да се играју, уче и кад одрасту служе на имању богатог старог комшије! На крају ће отићи и деца и млада жена, остаће вама само дугови и кратко презиме: ЕУ, па се сликајте. Сетите се старе пословице: ,,Не тражи леба преко погаче“! Чувајмо своју веру, јер се наша деца морају ње одрећи, мењајући презиме!

Економски раст у периоду од 1994-99. године у време санкција био 3-7%, а након слома Југославије 2000.-те од стране планетарних конфузора, уследио је драстичан пад животног стандарда и производње, а самим тим и БДП-а.

Под термином рационализације скривено можда највеће зло данашњице. Они су одавно зацртали да ми морамо да уђемо у ТО што се зове ЕУ. Свака част, технологији, науци и индустрији која је развијена у ЕУ, ми од тога ништа нећемо имати нити добити, ни користи, тек мрвице. Сетите се када су у Немачкој одлучно рекли 1999. године, да не сме се никада дозволити  у будућности да Србија располаже савременом технологијом. Они замишљају да ми треба да у потпуности предамо своје полуге власти, њима, неким странцима, унуцима и истомишљеницима нашег противника из Колубарске битке. Видели смо шта ти странци из либералног капитализма чине слободним државама и појединцима. У питању су потпуно егоистички односи себичности и посесивности. Питам се колико човек треба да буде занесен, заљубљен или материјално зависан да не може да сагледа очигледно лошу намеру према нама. Када кажем ,,нама“, мислим  на све народе бивше СФРЈ. Све те идеје које долазе из тајних политичких светских центара, имају за циља да нас свађају и деле, са оправдањем да је сувереност народа и држава историјски превазиђена, а и застарела.  У њиховим рукама су истовремено највеће полуге моћи, укључујући светске финансијске институције и историјски најснажнији војни савез светских сила у улози егзекутора, што смо искусили на својој кожи деведесет девете. 

Увуцимо рогове, време је!

Само сазнање код скромног човека да је намера да се спречи слобода говора, поседовања и трговине, подстиче хладан зној. Намерно се страх увлачи код народа са свакодневним црним хроникама, пандемијама, планетарним ратовима, а све у циљу да се не би приметио страх интелектуалаца који су препознали финале. Обичан, простодушан човек каже: ,,ћути, добро је, само нек смо живи и здрави“, а поред њега пролазе све идиократије и са њима хорде које неминовно долазе и пролазе. Треба ли да причамо о старлетама, ријалитима, клановима, тајкунима и другим новоконпонованим терминима, о којима се пре ’99. није ни сањало. Испало је да опредељење за мир и демократију народа Балкана су само значајно утицали на пад животног стандарда, стагнацију и урушавање нормалног живота, људске солидарности и културног стваралаштва. Да ли знате да је економски раст у периоду од 1994-99. године у време санкција био 3-7%, а да је након слома Југославије 2000.-те од стране планетарних конфузора, уследио драстичан пад животног стандарда и производње, а самим тим и БДП-а.

Нашој деци треба да буду заједно, да раде, да се поштују, уважавају, ВОЛЕ и имају заједнички живот. Да заједно бране своје територије од империјалиста, без обзира са које стране света долазе. Сада су актуелни ови са запада, који би да обликују људске потребе, а могу бити брзо и са севера или истока, а тек да не причамо да ће неминовно доћи и четврта, велика сила са југа, из Африке, Блиског Истока и Азије о чијој снази и људском потенцијалу се само нагађа до које мере могу да нарасту.

Ми сви заједно смо престали да се волимо. Тај пројекат прекида веза је невероватно успешан. Није требало много људи поткупити да би све постало натрашке. Ако желимо да опстанемо и ми Срби и Албанци, морамо направити такав амбијент, да наша деца и унуци у времену који долази постану најбољи пријатељи и да се међусобно цене и уважавају. Да деле зграде, фабричке хале и заједнички живот. То можда делује утопистички у овом моменту, зато што су људи затровани најгрубљим и најбаналнијим стварима које суштински не могу добро донети нама који живимо овде, него ће само учинити погодно тло за припајање нашег природног богаства корпорацијама. Увуцимо рогове, време је!

Подела света настала је оног тренутка када су водеће силе формирале светску мрежу медија у служби „одбране демократије и људских права или спречавању геноцида, злочина против човечности, етничког чишћења и других хуманитарних катастрофа“. Вероватно се питате шта је полеђина ових флоскула. Подела је настала када су формиране интелектуалне и научне институције као што Римски клуб, Хадсонски институт, Краљевски институт за технологију у Енглеској, Институт за технологију у Масачусетсу итд. Подела је настала када су промовисане идеје потпуне либерализације тржишта и капитала. Сви који су били са друге стране или нису прихватали одлуке тржишне регулације без улоге и помоћи државе, били су противници и друга страна, која би осетила батину на својим леђима. Тако је СМ забележен у историји као први противник те идеологије. Да казне њега, казнили су нас.

Пазите сад: лепо је објашњено да је то све само за наше добро! За неке је интерес човечанства изнад интереса народа, а за неке је национални патриотизам основна мисао водиља. То пролеће 99-те је пробудило Исток. Као из зимског сна, устао је моћни медвед и буди се уснули панда. Дошао је један Дугин и један Путин. Дошао је Ху Ђинтао и Си Ђинпинг. Идеолошка завеса је спуштена. Са једне стане су моћни, богати и усамљени, са друге стане су остали. Једни ће користити монетарне полуге моћи за уцену, други ће користити енергију и сировине, а трећи производне погоне и кредитне линије вредносних папира. У таквом једном амбијенту, неминовно је морало доћи до стварања ауторитативних личности, скривених иза институција које данас називају дубоким и са друге стране јавних личности, попут Путина, Шолца, Макрона, Бајдена… Е сад, да ли је један човек могао да подигне гвоздену завесу, одговор је да свакако да не, поготово када се зна да је те 1999. одмах након пролећа у Југославији, формиран снажан антиглобалистички покрет који је снажно реаговао у Сијетлу 1999. и касније 2003. године у Мексику на састанцима Светке трговинске организације.

Није само Украјина на страни Америке. Ту је и низ других источно европских земаља које окрећу леђа Немачкој и Француској. Као последица тога је настао хаос, који ће трајати још дуго.

Путин је један од најмоћнијих људи света, који тежи да сачува, осигура и прошири оно што му је поверено као председнику једне државе. Додуше није тако деловао у августу 1999. године. Успешно је заварао глобалистичке медије чији су тадашњи олигарси били власници. На изборима 2000. год имао је свега 52% гласова. А од тада расте му популарност, јер постепено Русији враћа улогу империје и снагу СССР-а. Решио проблеме у отцепљеној Чеченији и вратио је назад у Руску федерацију. Није престао да исплаћује плате и пензије, чак и када су се привремено отцепили. Када су се економски урушили, пригрлио их назад. Решио проблеме са терористима. Сетите се позоришта у Дагестану. Пресудан моменат, је одлука да више нема преговора ни по коју цену са терористима. Грозни је из касабе прерастао у један од најсавременијих градова света.

Да је потпуно озбиљан државник показао је уласком у рат у Сирији и спречавајући ИСИС да створи снажну државу која ће продрети у руски меки трбух. Спасао је Асада, спречио је настанак побуне у осталим муслиманским државама које се налазе на јужним границама Русије. Први сукоб са НАТО-ом имао је Грузији у Јужној Осетији, испречивши се прикључењу Грузије као православне државе у НАТО савез. И сада у Украјини, спречава њен улазак у ову алијансу. Држава која се определила ка савезу са Америком и испречила напретку и енергетској одрживости ЕУ. Није само Украјина на страни Америке. Ту је и низ других источно европских земаља које окрећу леђа Немачкој и Француској. Као последица тога је настао хаос, који ће трајати још дуго. И једни и други имају средстава за дугогодишње ратовање и конфронтацију. Да ли сва ова садашња дешавања иду на руку џиновских корпорација и поборника смањења популације на планети, то је друго питање. Ми само треба да се сетимо да је главна идеја Царске Русије била да се придружи тадашњој Европи и Европској унији. Идеја ЕУ је и тада постојала, није нова, само су је данас нажалост искористили, како би без силе поробили мале слободне народе. Русија је стално тежила Европи, све до 2008., када постају свесни да је та прича заувек завршена и више их није брига. Једноставно њих више није брига шта се дешава у оваквој Европи која је саграђена на отимању, неморалу и квантитативном материјализму. Сетимо се да је било разговора да се Русија придружи НАТО пакту, али се одустало јер се захтевало да се Русија подели у четири државе, али тако да три буду у власништву корпорација, а Русија постане земља у минорним границама, без значајних природних богатстава. Захваљујући ’99. години, Русија данас, ради на успостављању духовне верске државе, под окриљем православне цркве. Није за џабе неки од јастребова отворено рекао да је непријатељ НАТО-а број један, православна црква, укључујући и СПЦ. Зато је морало да буде проблема са парадом у септембру ове године. Чак и датум одржавања биран  да се поклопи са именовањем младих официра. На једној страни част и патриозам, а на другој европске вредности, како би медијске силе могле да изврше потребан притисак и помере језичак на ваги, у нади да че све то омогућити стварању послушне кадровске базе која ће ширити идеје лаковерним душама, оних који су већ научени да имају воље да верују. Милионима. За промотере људских права је најважније што су вешто измамили свештенике на улице, да би показали вернике СПЦ као назадне, средњевековне, мрачне силе, које би да врате Европу десет векова уназад. Њима није битно што је пропао вашар, битан је улазак у школе и институције, НО, законе… Зато се много галами, да се не види оно што је битно.

Да поновим, ми не морамо да будемо ни са једне стране, ми смо заузели одличну позицију, са које можемо посматрати сву несрећу која је спремљена за беле људе. На помолу је сукоб до истребљења протестанских хришћана и већине белих људи.

• Да ли најновија агенда коју су представници запада ставили пред Вучића, а која се односи на наставак преговора у вези са Косовом вама звучи као ултиматум?

Све што долази од представника оваквог запада, већ три деценије је мањи или већи ултиматум. Јесмо ли заборавили да се упорно из дана у дан годинама на нашу адресу пласирају политичке притиске, претње, наредбе и жеље. Назвали су нас отворено магарцима, причајући о штапу и шаргарепи. Уцене из дана у дан. Некада је то пролазило у ратно време, као кроз „сир“, а некада је било значајног отпора. Пролазиле су године, а уцене нису пролазиле. Оне се рађају непрестано и теку непресушно. И томе нема краја.

Чули сте за Трилатералну комисију, Савет за спољне послове и Билделберг групу која је одлучивала о распаду СФРЈ. Погледајте интервју покојне професорке Смиље Аврамов. Немојте се на томе зауставити. Пронађите на интернету EAST WEST BRIDGE, невладину организацију из БГ, којој је главни задатак да помогне владама у њиховом одлучивању!? Бићете изненађени са новим сазнањима. Сами донесите закључке. Ништа није сакривено, само се тешко долази до правих линкова на нету. Не треба да будете хакери, него упорни!

Сваки ултиматум или уцена која стиже из ММФ, Светске банке, ЕУ, НАТО-а, неминовно воде ка неком нашем губитку, ка некој предаји, нечега или некога. Ако нас уцењују да бисмо нешто дали Албанцима, то не значи да ће Албанци проћи позитивно. Не, и они морају да плате. Плаћају тако што се предају мало по мало корпорацијама. Па тако испада, да ми када попустимо, само добијају корпорације, и то све на штету наше и албанске деце. Заправо само су наша деца губитници. Трошимо њихово, а треба што наследимо да проследимо. Сви ми, и Срби и Албанци ионако не знамо шта све свакодневно губимо и где је томе крај.

• Сви се слажу у једном, а то је да свет више никада неће изгледати онако какав је био. У вртлогу тих дешавања која предстоје, како је најпаметније да управљамо нашим бродићем који се зове Србија са или без Косова и Метохије?

И Србија и Косово и Метохија су наше недељиве, Богом дане, територије. Неко би могао рећи да је то разлог зашто нисмо далеко напредовали у европским интеграцијама. А истина је да то нема везе са реалношћу. Наш бродић не треба да везујемо ни за какав туђински разлокан и избушен чамац или бродић, који ће се потопити у овим олујним временима. Пред нама је сукоб цивилизација. О томе је говорио и писао један од најутицајних људи данашњице, Кисинџер. Прихватање било какве руке и бланко везивање, неминовно ће нас одвести у истом правцу куда се они крећу. Ако неко мисли да можемо да уђемо у политички брак са богатим, вара се, јер сиромашне богати никада неће сматрати једнаким. Богати ће сиромашне хтети само да искористе и никада неће дозволити напредак до једнакости. Сиромашан и богат да буду једнаки, једноставно, то идеологије не дозвољавају. То се не слаже и не може бити еквивалентно, јер није природно, поготово где је за људе Бог престао да постоји. Направимо тест, питајмо ЕУ комисију за одобрење да нам Холандија прода најсавременију технологију за производњу микрочипова. Платићемо, имамо наш депонован новац. Имамо капацитете. Имамо људе огромног потенцијала и лако ћемо стећи неопходна знања, за неколико година, током изградње постројења. Питајмо да добијемо технологију за само трун, за четири милијарде долара, за један проценат будућег светског тржишта микрочипова. Ако бисмо добили ту технологију наш БДП би са почетком производње растао годишње 30-50%. У прве две године и преко 100%. Шта мислите да ће одговорити?

Ако бирамо сиромашне са северо-истока, зато што су браћа и по крви и по вери, треба да размислимо о једном простом  домаћинству. Два брата само када имају свако свој сопствени лонац, покрену се напред. Па се међусобно такмиче, воле и друже. И што је најважније један, другом несебично помажу. Неретке су и братске свађе, око имања и око малих и небитних несугласица. На сву срећу ми немамо заједничких граница са северном браћом, али морамо да им помажемо иако смо мали. То што је нама мало, њима великим може значити пуно. Сетите се да су митинзи подршке иако скромни, имали велики и позитиван одјек, на који су сви обратили пажњу, могли смо видети на свим Телеграм каналима. Сигурно је да постоје међусобни локални инциденти, уосталом постоје у мом комшилуку, у мојој улици, у мом града, а да неће постојати на вишем нивоу.  Јуче је наш возач из Србије имао непријатност на Руско-Белоруској граници. За тог руског цариника, Срби нису браћа него су европски сојуз. За њега је једини брат Белорус. Срби само хоће њихову заштиту. Пре неки дан су у БГ извређани рус и његова девојка од неког ко воли Украјину више од Русије. Каква коинциденција, али хвала Богу, то су само изоловани случајеви. Треба пазити и не подметати ногу својој браћи. Чувајмо њихову имовину као да је наша. Браћа треба да се воле. Понекад је то само по себи довољно.

Ако бирамо ове на далеком истоку, сетимо се шта су они нама рекли деведесетих одговорили на молбу за помоћ у невољи. Пошто воле да се изражавају у пословицама, није било неуобичајено што су нам рекли: ,,Ваша башта је сувише далеко за наше црево за наводњавање!“. Црево је остало исто, само смо ми сада створили сопствено наводњавање. Треба да будемо сложни и да видимо да ли можемо ми њима, овако великим, нешто помоћи. А можемо. Будимо бистре главе, јер је то можда једини пут да дођемо до најсавременије технологије, коју ћемо користити и коју можемо у једном делу или у целости производити. Хоће ли технологију дати? Па можда и хоће, јер ће и код њих брзо постати нестабилно и неће имати приступ европском тржишту. Ми за њих онда можемо постати веома велики…

Ако бирамо силу на југу у настанку, морамо променити смисао нашег живота, прилагодити се новој-старој традицији од које су се наши преци јатаганом ослободили. Бити са њима у братским односима у будућности, то је потпуно исправан став. Мењати се тако да се прилагодимо њиховим вредностима, је сасвим нешто супротно. А да можемо да им помогнемо, можемо. Треба да наставимо традицију бесплатног школовања њихових студената, који ће сутра бити наши најбољи амбасадори у њиховим земљама. Некима од њих сада баш треба наша помоћ у храни и лековима. Пуно деце је гладно и босо и голо. У неким државама као што је Уганда нема разлике између сирочади и сиромашне деце. Морамо наћи начин да помогнемо, заједно и Срби и Албанци са нашим Црвеним крстом и Црвеним полумесецом. Ако неко мисли да од тога нема вајде, сетите се да смо помагали и Швајцарцима, у неко за њих тешко време. Додуше исти ти са Алпа, брзо су заборавили да су били некада сиромашни и не желе да се на то подсећају, па самим тим и наша помоћ је окопнила са првим сунцем које их је огрејало. Али да треба помагати сиромашне земље у Африци, треба. Осим тога помоћи ћемо и нашој пољопривредној и прерађивачкој индустрији. Помажући њима, помажемо и нама. Направимо и заједничке кухиње за сиромашне на Косову и Метохији.  Хајде да правимо добре везе и међу нама и са сиромашнима у Африци на време, то је порука, јер ми нисмо сиромашни, да не можемо да одвојимо, дамо и помогнемо.

Ако већ треба да бирамо, онда ТРЕБА ДА ИЗАБЕРЕМО СЕБЕ и да сачувамо своје вредности, изградимо пријатеље око нас и одмах ту до нас на које ћемо се у будућности ослонити. Сви ми (народи на Балкану), рачунајмо сада да смо сами на свету и молимо се једном Богу за помоћ у овим тешким временима, за спас наших душа, за продужетак наше лозе и спас наше и наших држава. Молимо се Богу да нам увек да владаре и власт која ће нас чувати и са којом ћемо напредовати. Пустимо коначно дијаспору да се врате у своју земљу и инвестирају идеје и новац. Заштитимо их и помозимо им у томе. Спречимо ли рекетирање и неправду, они ће доћи, мало због олује која срема у њиховом дворишту, мало због сигурности и носталгије. Чудно звучи, зар не? Доћи ће код нас и због сигурности! Код нас машинаца један и један су два. И да искористим народну пословицу за закључак:,,Усе и у своје кљусе!“

• На крају, желео би да Вам поставим питање из области заваривања. Необично је да се неко бави питањима геополитике и да у исто време пише стручне књиге из заваривања. Шта сте до сада написали?

Заваривање је мој хоби, на сличан начин као и геополитика, а битно различит. Професионално се бавим колективном заштитом на раду. Из све три гране завршио сам државне школе и домаће и међународне курсеве који су ми приуштили врхунска знања. Све то скупа чини јединствену целину. Например, треба разумети зашто се металургија челика и заваривања разликује у земљама бившег СССР, од европске или америчке металургије. Зашто се у Кини примењују немачки прописи у металургији иако је ослоњена на Пацифик, где се примењује америчка металургија. Поделе у машинско-металуршком инжењерству су настале раније, коришћењем различитих мерних јединица, скривањем технолошких процеса и подизањем војне металургије на ниво врхунских тајни. Нема савремене војне доктрине без савремених техничких решења. Одавно су схватили да бој не бије само срце у јунака, него да велики део чини јака економија, индустрија и технологија. А без заваривања, лемљења и лепљења не може се ништа направити. Баш ништа, са чим се може заштити суверенитет, савремене оклопно-артиљериско механизоване јединице, поморска и подморска техника, ракетна и авио техника. сателитско-информациона технологија. У савременом свету индустрија не би постојала да није савремене металургије и заваривања. Без заваривања нема индустрије нафте и гаса, металопрерађивачке индустрије, производње електричне енергије, црне и обојене металургије,  индустрије хране и других прехрамбених производа, индустрији дрвета и папира, индустрији пластике, хемијској индустрији…

Колико је значајно заваривање говори нам и следеће: практично све што се производи почев од енергије, од хемије, метала, дрвета и пластике у савременом свету пролази кроз неку фазу заваривања, лемљења или лепљења било у фази припреме и производње или у фази израде неопходне опреме, алата и машина за њихову производњу. Без заваривања бисмо се брзо вратили у 19. век на почетак индустријске револуције.

Стручне књиге из заваривања које пишем су заправо прави радни алати и као такви намењени су ужем кругу читалаца. То је обимна материја која има за циљ да помогне професионалцима који знају шта хоће и знају шта желе да ураде. Књиге излазе појединачно, како долазе на ред, како их пишем у заједничкој едицији под називом ИНЖЕЊЕРСКО РАДИОНИЧКИ ПРИРУЧНИК.

Ове материје су недовољно практично разматране и због тога недостају техничком особљу као помоћ при решавању проблема. Зато сам и стварао ове приручнике који би помагли људима у практичном раду.  И то је главни циљ. Прва књига је захтевала десет година рада, а друга 5 година. Ако је то неки математички низ, требало би ову трећу да завршим за две и по године, а то би значило да ће изаћи идуће године, што наравно не могу да обећам.

Прва књига се односи на аутогену технику ручног гасно-пламеног резања, наваривања, метализације, лемљења, заваривања, и плазма резања. Књига је писана тако да буде разумна са доста детаља које су неопходне у пракси, једноставним језиком. Многи млади инжењери је користе као додатну литературу при спремању првог испита на курсу за међународне инжењере заваривања. То наравно говори да је реч о поузданој литератури која се може користити на свим градилиштима, без обзира да ли су машинског или грађевинског типа.

Велики део књиге је посвећен до сада неописаним опасностима које се могу јавити у раду са техничким гасовима, као што су пожари и експлозије делова опреме и боца са техничким гасовима. Свака опасност је појединачно разматрана и детаљно објашњена. То је заправо енциклопедиско упуство за рад и спречавање повреда на раду. Један део је посвећен детаљном објашњењу сигурног рада на висини и то свакако није све, јер се у књизи могу пронаћи многи практични примери на градилишту са детаљним објашњењима како их савладати. Према томе, лица која се баве заштитом на раду, због специфичности, о којима се до сада није писало, треба да имају ову књигу у својој библиотеци.Књига је у боји са доста фотографија, А4 формата на 479 страна. Прави алат, чист извор знања.

Друга књига је посвећена техничким лицима који знају шта хоће, а који имају професионалну потребу да решавају проблеме избора додатног материјала при заваривању различитих црних и обојених метала и различитих и разнородних материјала. Књига је само о електродама за заваривање. Са њом се могу решавати проблеми ма где се налазили, у било којој земљи света, са било каквим каталозима за заваривање. Осмишљена је тако да омогућава препознавање проблема у складу са датим материјалима који се заварују. О овој књизи имате стручно мишљење и рецензију на сајту Друштава за унапређење заваривања Србије.

Књига обрађује све стандардне електроде за заваривање без непотребног ширења тематике. Она ће омогућити приступ потпуно непознатим знањима. За оно што Вам требају недеље да пронађете на нету, лако ћете пронаћи у књизи, одмах када треба. Сво потребно знање је на једном месту. И да напоменем, на интернету има пуно нетачних и произвољних информација које могу уништити и обезвредити велики рад. Књига је на 638 страна у боји, без фотографија. Врхунски алат, чист извор практичних решења.

На крају, био бих читаоцима захвалан ако бисте приступили сајту који служи за промоцију мојих књига и наравно ако бисте поделили овај линк са својим пријатељима које препознајете да би могли да пронађу свој интерес у овој материји. Линк је следећи: http://pеjkic.com/

Иван Миљковић