Белешка из Беча: Град у коме сам схватила колико сам дуго била спутана
Дошла сам у велики град. Овде је све широко, високо и далеко. Улице се настављају једна на другу, тргови отварају нове пролазе, а иза сваког угла чека нешто због чега вреди наставити, чак и када ноге отекну, када је четрдесет степени и када тело почне да моли за предах.
Али не! Са њима нема стајања!
НИКОЛА И АЛЕКСАНДАР
Са нама је Никола, човек коme идеје падају на памет насред пешачког прелаза, док прелазимо на црвено. Док други гледају како да што пре стигну на супротну страну улице, он већ размишља како би требало прелепити зид постерима свих наших догађаја, један преко другог, а затим брусилицом проћи кроз њих и откривати слој по слој.
„Слојеви културе“, каже, као да је управо пронашао најједноставнији начин да објасни све оно што годинама стварамо. Задивљује та способност да обичне ствари у тренутку претвори у идеју. Виспрен и непрестано будан за свет око себе, у глави стално носи неку невидљиву радионицу у којој се стварност раставља и поново склапа до неке смисленије.
А онда Александар, сасвим другачији, а опет једнако драг. Од оних људи који ти некако брзо постану мили. Весео, правдољубив, непосредан, помало темпераментан баш зато што му није свеједно. У њему има нечег детиње искреног када говори о великим идејама, јер верује да се ствари могу мењати ако се довољно жели, ради и не одустаје. И има право, јер се другачије не бисмо срели.
Ваљда град почне да ти се открива управо кроз такве људе. Не само кроз зграде, музеје и улице, већ кроз карактере које у њему упознаш и оно што из њих понесеш.
ХОДАЈ, САМО ХОДАЈ!
Када размишљам о граду, мој најснажнији утисак, мимо људи, ипак, није ниједна грађевина. Мој утисак је ходање.
Долазим из средине у којој се не хода много. Не зато што немамо ноге, већ зато што немамо куда!
Живим на заробљеном месту, где човек рано научи докле сме да оде, којим путем не би требало да крене и колико се невидљивих граница може сместити у свега неколико километара, километара без тргова, зграда, булевара, паркова, музеја, мостова.
Овде ходам без неког посебног разлога. Језик који чујем не скреће ми пажњу. Боја коже, необично понашање, друга традиција и другачија форма; све ме дотиче, а опет ме не дотиче…
Ходам само да бих видела шта постоји даље…
Чини ми се да сваким кораком надокнађујем све путеве којима нисам могла, хтела или смела да кренем.
У овом граду срећем наше људе. Заправо, не срећем их, они нас чекају… Дочекују нас… Радују нам се… Дају нам себе и своје време…
То су људи који су некада отишли тражећи себе, сигурност, прилику, знање, новац, неки виши циљ или место са којег ће моћи више да учине за себе, за земљу коју су оставили иза себе, али је никада нису напустили.
Неки од њих овде годинама граде себе, а кроз себе и све нас… Граде тихо, темељно и предано, често далеко од погледа оних за које раде. Из њиховог труда настају сусрети, догађаји, мостови и прилике.
Захваљујући њиховом раду, Жарко и ја смо овде… Дошли смо послом, али чини ми се да сам добила много више од једног путовања. Захвална сам што радим на месту на којем радим. Што ми је пружена прилика да видим све ово, да будем почаствована поверењем и да део себе уткам у оно што људи, далеко од своје земље, стварају управо за њу.
Можда се припадност најјасније види тек из даљине. Можда тек када оде, човек схвати шта све носи са собом.
ОЧИ ПУНЕ ЛЕПОТЕ, КОФЕР ПУН УСПОМЕНА
У коферу, Не обичном, већ магичном. Коферу који памти пут до куће…
Овде сам срела људе у чијим се очима још чувају давни предели и жеља за сазнањем ко су и одакле долазе. У некима живи дете које није престало да замишља повратак, не обичан и свакодневан, већ велики, готово нестваран, као долазак из неке бајке, на коњу.
У некима постоји неугашена потреба за сценом, за другим лицима и другим животима, као да се кроз туђе речи најлакше изговара оно своје. Неки док ходају улицама куда је Вук, Доситеј, наши кнежеви и краљеви, виде барјаке тамо где их већ дуго нема.
Срела сам и самоћу која не тражи много, тек понешто што би могла да назове својим.
Овде сам видела и Климтов „Пољубац“…
Двоје људи живе тренутак у којем су престали да припадају свету. Само она и он. Ништа више. Видела сам и жене које је насликао. Оне су истовремено узнемирујуће, снене, страствене и рањиве. Пред њима сам размишљала о жељи, страху и ономе што жена сме да призна самој себи.
А онда ме је једна мајка са слике отрезнила.
„Зла мајка“…
Натерала ме је да се постидим неких својих мисли, својих питања о томе шта бих учинила када би ми се живот изненада променио. Није ме осудила, али сам пред њом осетила тежину свега о чему тако лако размишљамо док нам се ништа страшно није догодило, или нам се можда већ дуго догађа.
У овом граду нисам само гледала уметност. Можда је не бих ни видела да Жарко није био са мном.
Гледала сам себе пред њом…
Завиривала сам у туђе животе, али сам у сваком од њих проналазила понешто своје: жељу да припадам, потребу да одем, да растем, страх да се не изгубим, чежњу за нечим већим и наду да оно што радим ипак оставља траг.
Сада се возим метроом. Вруће је. Ноге су ми тешке од ходања, али ми је срце пуно. Пуно слика, људи, утисака, прећутаних мисли и захвалности. Пуно спознаје да сам део нечега што је веће од једног путовања, једног догађаја и мене саме.
Можда сам морала да дођем у град у којем се бескрајно хода да бих схватила колико сам дуго стајала.
И можда човек не одлази далеко да би побегао од своје земље. Понекад одлази да би јој се вратио са нечим својим, са једним кораком, једним трагом, једним делом душе утканим у оно што ће трајати и када се он врати кући.
И тај повратак биће величанствен, попут проласка кроз дечанску капију…
За мене, то ће бити капија мог, нашег ДОМА.
