Beleška iz Beča: Grad u kome sam shvatila koliko sam dugo bila sputana

Došla sam u veliki grad. Ovde je sve široko, visoko i daleko. Ulice se nastavljaju jedna na drugu, trgovi otvaraju nove prolaze, a iza svakog ugla čeka nešto zbog čega vredi nastaviti, čak i kada noge oteknu, kada je četrdeset stepeni i kada telo počne da moli za predah.

Ali ne! Sa njima nema stajanja!

NIKOLA I ALEKSANDAR

Sa nama je Nikola, čovek kome ideje padaju na pamet nasred pešačkog prelaza, dok prelazimo na crveno. Dok drugi gledaju kako da što pre stignu na suprotnu stranu ulice, on već razmišlja kako bi trebalo prelepiti zid posterima svih naših događaja, jedan preko drugog, a zatim brusilicom proći kroz njih i otkrivati sloj po sloj.

„Slojevi kulture“, kaže, kao da je upravo pronašao najjednostavniji način da objasni sve ono što godinama stvaramo. Zadivljuje ta sposobnost da  obične stvari u trenutku pretvori u ideju. Vispren i neprestano budan za svet oko sebe, u glavi stalno nosi neku nevidljivu radionicu u kojoj se stvarnost rastavlja i ponovo sklapa do neke smislenije.

A onda Aleksandar, sasvim drugačiji, a opet jednako drag. Od onih ljudi koji ti nekako brzo postanu mili. Veseo, pravdoljubiv, neposredan, pomalo temperamentan baš zato što mu nije svejedno. U njemu ima nečeg detinje iskrenog kada govori o velikim idejama, jer veruje da se stvari mogu menjati ako se dovoljno želi, radi i ne odustaje. I ima pravo, jer se drugačije ne bismo sreli.

Valjda grad počne da ti se otkriva upravo kroz takve ljude. Ne samo kroz zgrade, muzeje i ulice, već kroz karaktere koje u njemu upoznaš i ono što iz njih poneseš.

HODAJ, SAMO HODAJ!

Kada razmišljam o gradu, moj najsnažniji utisak, mimo ljudi, ipak, nije nijedna građevina. Moj utisak je hodanje.

Dolazim iz sredine u kojoj se ne hoda mnogo. Ne zato što nemamo noge, već zato što nemamo kuda!

Živim na zarobljenom mestu, gde čovek rano nauči dokle sme da ode, kojim putem ne bi trebalo da krene i koliko se nevidljivih granica može smestiti u svega nekoliko kilometara, kilometara bez trgova, zgrada, bulevara, parkova, muzeja, mostova.

Ovde hodam bez nekog posebnog razloga. Jezik koji čujem ne skreće mi pažnju. Boja kože, neobično ponašanje, druga tradicija i drugačija forma; sve me dotiče, a opet me ne dotiče…

 Hodam samo da bih videla šta postoji dalje…

Čini mi se da svakim korakom nadoknađujem sve puteve kojima nisam mogla, htela ili smela da krenem.

U ovom gradu srećem naše ljude. Zapravo, ne srećem ih, oni nas čekaju… Dočekuju nas… Raduju nam se… Daju nam sebe i svoje vreme…

To su ljudi koji su nekada otišli tražeći sebe, sigurnost, priliku, znanje, novac, neki viši cilj ili mesto sa kojeg će moći više da učine za sebe,  za zemlju koju su ostavili iza sebe, ali je nikada nisu napustili.

Neki od njih ovde godinama grade sebe, a kroz sebe i sve nas… Grade tiho, temeljno i predano, često daleko od pogleda onih za koje rade. Iz njihovog truda nastaju susreti, događaji, mostovi i prilike.

Zahvaljujući njihovom radu, Žarko i ja smo ovde… Došli smo poslom, ali čini mi se da sam dobila mnogo više od jednog putovanja. Zahvalna sam što radim na mestu na kojem radim. Što mi je pružena prilika da vidim sve ovo, da budem počastvovana poverenjem i da deo sebe utkam u ono što ljudi, daleko od svoje zemlje, stvaraju upravo za nju.

Možda se pripadnost najjasnije vidi tek iz daljine. Možda tek kada ode, čovek shvati šta sve nosi sa sobom.

OČI PUNE LEPOTE, KOFER PUN USPOMENA

U koferu, Ne običnom, već magičnom. Koferu koji pamti put do kuće…

Ovde sam srela ljude u čijim se očima još čuvaju davni predeli i želja za saznanjem ko su i odakle dolaze. U nekima živi dete koje nije prestalo da zamišlja povratak, ne običan i svakodnevan, već veliki, gotovo nestvaran, kao dolazak iz neke bajke, na konju.

U nekima postoji neugašena potreba za scenom, za drugim licima i drugim životima, kao da se kroz tuđe reči najlakše izgovara ono svoje. Neki dok hodaju ulicama kuda je Vuk, Dositej, naši kneževi i kraljevi, vide barjake tamo gde ih već dugo nema.

Srela sam i samoću koja ne traži mnogo, tek ponešto što bi mogla da nazove svojim.

Ovde sam videla i Klimtov „Poljubac“…

 Dvoje ljudi žive trenutak u kojem su prestali da pripadaju svetu. Samo ona i on. Ništa više. Videla sam i žene koje je naslikao. One su istovremeno uznemirujuće, snene, strastvene i ranjive. Pred njima sam razmišljala o želji, strahu i onome što žena sme da prizna samoj sebi.

A onda me je jedna majka sa slike otreznila.

„Zla majka“…

Naterala me je da se postidim nekih svojih misli, svojih pitanja o tome šta bih učinila kada bi mi se život iznenada promenio. Nije me osudila, ali sam pred njom osetila težinu svega o čemu tako lako razmišljamo dok nam se ništa strašno nije dogodilo, ili nam se možda već dugo događa.

U ovom gradu nisam samo gledala umetnost. Možda je ne bih ni videla da Žarko nije bio sa mnom.

Gledala sam sebe pred njom…

Zavirivala sam u tuđe živote, ali sam u svakom od njih  pronalazila ponešto svoje: želju da pripadam, potrebu da odem, da rastem, strah da se ne izgubim, čežnju za nečim većim i nadu da ono što radim ipak ostavlja trag.

Sada se vozim metroom. Vruće je. Noge su mi teške od hodanja, ali mi je srce puno. Puno slika, ljudi, utisaka, prećutanih misli i zahvalnosti. Puno spoznaje da sam deo nečega što je veće od jednog putovanja, jednog događaja i mene same.

Možda sam morala da dođem u grad u kojem se beskrajno hoda da bih shvatila koliko sam dugo stajala.

I možda čovek ne odlazi daleko da bi pobegao od svoje zemlje. Ponekad odlazi da bi joj se vratio sa nečim svojim, sa jednim korakom, jednim tragom, jednim delom duše utkanim u ono što će trajati i kada se on vrati kući.

I taj povratak biće veličanstven, poput prolaska kroz dečansku kapiju…

Za mene, to će biti kapija mog, našeg DOMA.