Костадинце, село утуљене радости и празних авлија са најлепшим погледом на слободу

Костадинце је село на крајњем истоку Косова и Метохије у општини Косовска Каменица, недалеко од административне линије са централном Србијом. До њега могу да вас одведу намера и чврста решеност, пут свакако не јер пута до тамо нема. Заправо има, али само од Косовске Каменице до фарме оваца која се налази на добра три километра од првих сеоских кућа.

Аутом се до села не може, најбоље је да паркирате и до села пођете краћом али стрмијом путањом кроз шуму или изрованим путем, ногу пред ногу.    

Подно овог планинског сеоцета запуштени воћњаци, поломљене гране, стабла прекривена маховином, слика имања о коме се одавно не води домаћинска брига. У даљини се помаљају и кровови кућа али нема дима из оџака, што је на селу сигуран знак да у кући има живота. 

Зграда полупаних прозора на почетку утабане стазе која води у село, прво је што угледате. Да је то некада сигурно била школа, може се закључити на основу изгледа и распореда просторија. Пут се спушта ниже према првим кућама, с леве и десне стране уздижу се камени зидови, сакривају пусте авлије од наших погледа. И они се стиде своје самоће.

Много је напуштених кућа и домаћинстава у Костадинцу, фото: Ризница

Велике сеоске капије, симболи некадашњег имовног стања домаћина сада су везане дебелим ланцима, великим катанцима. Уместо домаћина, на капијама нас дочекују умрлице, на једној чак и део црног барјака лелуја на ветру. Остатак је покидан. Нигде живе душе…

Лавеж пса и звук меденица натераше нас да кренемо у правцу одакле је он стигао до нас. На двеста метара ниже, на капији угледасмо жену у црнини, умирује пса, везује га краће на ланцу и позива нас да уђемо.

У дому смо Стојана Мицића и његове супруге Мице. Обоје су прегазили шездесету. Живот их није обрадовао породом па су сада једно другом утеха у, кажу, никада тежим данима.

Док спретно мота дуван, Стојан започиње причу о ономе што га највише мучи, напуштеним имањима и селу које тихо умире.

„Највише наши отишли у Бојник, Лесковац па после у Лештане, Болеч и Калуђерицу, овде нас је остало неколицина. Нико од њих више није дошао ни имање да обиђе, видиш све је пусто“, прича Стојан.

Стојан и Мица, фото: Ризница

Док приноси кафу, Мица причом допуњује супруга:

„Немаш с кога реч да размениш. Тај телевизор гледамо, казује што има ново. Што да правимо, такој је сваки дан…“ – слеже раменима дајући знак да се давно већ помирила са таквом судбином.  

Најближа продавнице је тек у Косовској Кеменици, која је од њихове куће удаљена двадесетак километара.

„Видосте ли ону фарму кад долазисте, е до туја идем пешке, а одатле платим такси 10 евра до Каменицу, а брашно кад треба да купим платим на човека 30 евра да ми докара 50 кила брашно, већа дара него мера“, наставља причу Стојан.

Њему и преосталим житељима Костадинца изрован пут до села представља огроман проблем.

„Ни такси неће да вози до село, није луд да крши кола и ако му платиш. Туј код фарму нас укачи туј нас пушти и после све што купимо теглимо на руке до село“, јада се Стојан.

Кућа с погледом на слободу

Један број села настањен српским живљем у брдском подручју општине Косовска Каменица налази се надомак административне линије. У Костадинцу су куће тако послагане да је свако двориште окренуто према истоку. Мештани нису знали да објасне како и по коме је село добило име, али знају да свака авлија на истоку гледа према Србији. Сунце се отуда рађа, а сваки домаћин је на свом комаду земље волео за себе баш такав поглед.

Фото: Ризница

Стојан се у разговору хвали како је као млад ишао до Сијаринске Бање те да му до тамо треба добрих пет сати хода. Хвата ме за подлактицу и изводи у двориште:

„Видиш онај брег тамо што се бели, е одма туј ти је наша војска. Немам двоглед да ти покажем и застава наша може да се види. Ноћу туја светли, ја све гледам одавде“, усхићено прича Стојан и додаје:

„Тамо је Кончуљ, ту је пре био прелаз и наша полиција, а овамо иза оној брдо ти је Врање, отуда ми добијамо сигнал и за телевизор и за телефон“, појашњава.

„Многи би ти наши Срби позавидели на овом погледу, сваког дана гледаш војску и то нашу“, рекох. Мудро је оћутао, свестан тога да је власник дворишта с најлепшим и најскупљим погледом на слободу…

По пензије и социјалу у Бујановац

Срби у Костадинцу живе углавном од социјале. Сада ће по њу, због забране промета динарима, коју је Приштина увела првог фебруара ове године, уместо у Косовску Каменицу, морати да одлазе у Бујановац. На сву муку још и то.

„Сада мора да подновим папири за социјалу, треба да идем у Ранилуг, па онда папири иду за Косовску Митровицу да се земља не води на мене па одатле у социјално у Каменицу па тек кад ми одобре да идем у Бујановац за паре“, прича Стојан и већ размишља с ким би могао до тамо како би поделио трошкове пута за такси. 

Некада је село бројало више од 120 људи, данас их је шеснаесторо, углавном стараца. Власти су се смењивале и редом обећавале како ће им наредне године бити изграђен пут до села – тако све од 2011. до данас.

Горан Живковић је закорачио у педесете, брине о непокретној мајци и бави се пољопривредом. Није се женио.

„Људу су одавде највише отишли због пута а и посла за нас никада није било. Ја сам радио у Каменици до рата, пешице сам ишао на посао. Ја сам овде везан само због мајке, бринем о њој, болесна је. Онда кад ње не буде било и ја одлазим“, прича Горан и додаје:

„Држим пет крава и примам мајчину пензију и то су ми примања, ево сад је Курти забранио да нам долазе динари и мораћу да идем за Бујановац, нема ми друге“.

Школа названа по нашој највећој песникињи Десанки Маскимовић још од пре 1999. је без ђака. Некада је овде бујао живот, дечја граја и жамор разлевали су школским двориштем, песма копача у њивама подно села, торови и гумна пуни оваца и говеда. 

Бојан Марковић се присећа тих времена. Данас броји 30 година и најмлађи је житељ Костадинца. Узгаја краве и бикове али планира да све распрода и оде.

„Овде не планирам да останен. Неће ни једна девојка да дође и живи на селу. Још неки дан док се може па ћу све на продају и правац у Србију да се негде сместим и градим себи живот“, говори.

Волео бих да ову причу завршимо другачије, да у њу бар уденемо неки зрачак светлости, трунку наде, искру која би могла да врати младост селу, оживи пустош јужног прага, која би упалила плам угашених огњишта, а њих је у селима овог дела наше земље на крајњем југу и југоистоку Србије или  крајњем истоку Косова и Метохије много. У зависности с које стране административне линије гледате, мука је заједничка, бројеви упозоравају, а линија ће на крају остати само линија…

Иван Миљковић

Радио репортажу послушајте овде:

Повезани чланци

Back to top button