С вером да ће сутра бити боље него данас, чувари народне традиције окупили се у порти приштинског храма

Манифестација „Чувари традиције“ окупила је у недељу 3. маја у Приштини Србе из свих крајева Косова и Метохије али и оне из централне Србије и региона. За традиционалну игру и песму, приказе народних рукотворина и трпезу, на којој је почасно место припадало обредним хлебовима као извору живота али и осталам традиционалним јелима, владало је велико интересовање.  Први пут после много година порта цркве Светог Николе била је мала да прихвати све учеснике али и посетиоце.

Док из храма допире херувимска песма литургије која је у току, у порти се све шарени од разнобојних ћилима, чаршфава али и марама извезених традиционалним косовским везом. Почасно место одвојено је и за тканице и бошче као и остале делове ношње са централног Косова.

Мирис погаче, проје, косовске пита и других јела које су овдашње домаћице припремиле мамио је под трем у црквеној порту где су ове ђаконије чекале да буду послужене после литургије.

Све ово чини богатво српске културне традиције али и неку врсту сценографије за програм „Чувари традиције“ који већ трећи годину одржава у старом делу Приштине, крај храма Светог Николе, који је запаљен и порушен у погрому 17, марта, али на срећу и обновљен.

„Данашњи дан нас је драга браћо и сестре окупио једним поводом, а то је да у организацији Удружења жена централног Косова „Традиција кроз векове“ организује се ова манифестација обредних хлебова у Приштини да би на неки начин и кроз хлеб који нас је увек и одржао и очувао, како и у молитви Оче наш стоји – хлеб наш насушни дај нам данас, не само телесни већ и духовни хлеб који нас чува и одржава и ми обитавамо и на оваквим местима где је и најтеже. У овим данима када је за наш народ свуда изузетно тежак период, тако и овде, ми који смо у Приштини у ту живимо и обитавамо, није лако али уз Божју помоћ увек се надамо и у Бога верујемо да ће оно сутра које свањава бити боље од претходног дана“, рекао је у беседи приштински парох Станиша Арсић видно радостан што су и црква и порта биле пуне верника.

Родила се и идеја да се уместо уочи Никољдана програм „Чувари традиције“ одржава на Спасовдан у Пришитни будући да је некада то била градска слава.

Обредни хлебови, храна за тело и душу

Да не трпези буде и 16 врста обредних хлебова, али и пита и колача и осталих ђаконија за све госте, побринуле су се вредне домаћице из удружења „Традициојм кроз векове“ које води Данијела Симоновић.

„Добро ми дошли, захвална сам свима који су данас дошли да подрже нас који смо остали, не само у на Косову и Метохији већ и у нашем граду како бисмо сачували традицију на помен свим нашим прецима и на здравље потоцима“, рекла је Симоновић   

На терену се показало да се народна ношња, песма и игра најбоље чувају у Косовском Поморављу што су и доказали чланови Културно уметничких друштава „Јован Којић“ из Врбовца и „Манасија Цонић“ из Горњег Кусца као и чланови КУД „Младост“ из Доње Гуштерице али и етно групе „Косовке“.

Подршка из остакта Србије: Овде је највећи путир Христов!

Граду коме и после 26 година фали 40 хиљада прогнаних Срба подршка је стигла од гостију из остатка Србије, из престонице и Сремске Митровице.

„Са организаторима смо се упознали на Сајму туризму у Београду и имали смо прилику, испред Привредне комере Србије да их угостимо и да видимо само део културне баштине што су донели на Сајам и онда сам ја изражио жељу заједно са Данијелом, да дођем на овај дан“, открива Дејан Милосављевић, представник националне Асоцијације за старе уметничке занате из Београда.

Драган Божић из Сремске Митровице је на Косово и Метохију долазио у више наврат али је у Приштини, каже, први пут.

„Драго ми је да ова прослава следеће године буде на Спасовдан и надам се да ћу и тада доћи јер Централно Косово је централни извор наше духовности. Ја сам се доста пута причешћивао баш овде, јер овде је највећи путир Христов – Косовска битка и проливена крв косовских јунака, и сваки пут кад дођем овде ја као да сам стигао у Јерусалим“, открива Божић.

Стихове су казивали и песникиња Драгица Радојевић из Београда у Ђурађ Петковић уз Јажица са Шаре.  

Наздравивши ракијом из буклије, како обичај и налаже, домаћини су изломили погачу, стругану косовску.

Приказн је и обичај позивања на свадбу. Кондир испуњен вином китио се, босиљком и младим пролећним цвећем, везеном марамом, срмом и ђердном, док се из куће младожење испраћао се песмом „Ој убаво и девојко“. Истом песмом дочекивала се и млада, али и сватови после чега би свркрва повела коло играјући са украшеним ситом у рукама. У исто коло ухватили су се и гости, а испред приштинске цркве поново су одјекнуле речи песама: Анђелин девојче и Цвето калушо.

Са предака на потомке, са потомака на њихове и тако редом, са колена на колено наш народ је чувао од заборава обичаје, песме и традицију. Векови су се низали, времена мењала, а искуство је показлао да се традиција набоље и  највише чувала и очувала тамо, где су сужњи о слободи најлепше певали.  

И. Миљковић