У славу Михајла Кијаметовића учитеља из Приштине и иницијатора подизања споменика на Газиместану
После ослобођења Старе Србије (1912) и Великог рата (1918), као службеник у Приштини (учитељ, аграрни повереник и школски надзорник) Михајло Кијаметовић је сведочио непостојању јасне политике Краљевине Југославије према албанском питању на Косову и Метохији. Исказивао је незадовољство чињеницом да су централне власти у Београду на простор Косова и Метохије упућивале непросвећене чиновнике који су били склони компромисима са рушилачким албанским фактором.
Поводом 65 година од смрти Михајла Кијаметовића (1882–1961), предратног учитеља, члана Народне одбране, учесника ратова за ослобођење и уједињење Старе Србије, заточеника логора у Нежидеру, школског надзорника за Приштински и Лабски срез, аграрног повереника за Приштински срез, иницијатора подизања споменика Косовских јунака на Газиместану, одборника поглаварства у Приштини, председника удружења учитеља Косовског округа, председника удружења Косоваца у Београду, организатора прославе 550. годишњице Косовске битке, дужност нам је да јавност подсетимо и упознамо са његовим животом и радом.
Михајло Кијаметовић од оца Томе и мајке Султане, рођен је 1882. године у Вучитрну, тадашњем Османском царству. Припадао је једној од најславнијих генерација које су национални и државни интерес стављала испред личног.
Мемоари знаменитих личности с краја XIX и почетка XX века који су живот и рад провели на Косову и Метохији су врло ретки и драгоцени за истраживаче. О Михајлу Кијаметовићу, широј јавности недовољно познатом националном делатнику, највише сазнајемо из аутобиографског списа (мемоара), који је писао у периоду од 1953. до 1961. године, с циљем да потоње генерације упозна са својим животом и радом али и усмери на промишљено поступање.
Мемоаре Живот и рад Михајла Кијаметовића учитеља и националног радника (1882-1961) критички су приредили стални сарадници Архива Косова и Метохије, с циљем да стручну јавност упознају са списом који осветљава сегменте националне историје с почетка XX века. Спис садржи описе школовања у Приштини, Скопљу и Алексинцу, затим о деценијама посвећеним учитељској служби у Косовској Митровици, Приштини, Ристовцу, Куманову и Предејану и значајним догађајима који се односе на Први балкански рат, Велики рат и послератне године које је провео као службеник у Приштини и околини.
Мемоари осликавају простор, време, појединце, догађаје и процесе. Михајло Кијаметовић je живео на простору који су одликовале промене државних граница и државног уређења. Одрастао је у Османском царству, радни век (1905-1938) државног службеника и намештеника обављао је у времену Краљевине Србије/Југославије, док је пензионерски стаж провео у социјалистичкој Југославији. Био је сведок раздобља с краја XIX и почетка XX века, када се Краљевина Србија у борби за ослобођење и уједињење Старе Србије ослањала на просвећене појединце, међу којима је био и он као свршени студент Учитељске школе у Алексинцу.
Након ослобођења Старе Србије (1912) и Великог рата (1918), као службеник у Приштини (учитељ, аграрни повереник и школски надзорник) Михајло Кијаметовић је сведочио непостојању јасне политике Краљевине Југославије према албанском питању на Косову и Метохији. Исказивао је незадовољство чињеницом да су централне власти у Београду на простор Косова и Метохије упућивале непросвећене чиновнике који су били склони компромисима са рушилачким албанским фактором. С тога је у сарадњи са својим пријатељима из периода борбе за ослобођење Старе Србије одлучио да самоиницијативно делају у националном интересу. Њиховим залагањем подигнуто је и обновљено неколико школских зграда у Приштинском и Лабском срезу, пружали су помоћ сународницима из свих крајева Краљевине Југославије приликом насељавања у Орловићу, Лазареву, Милошеву, Девет Југовића, Ариљачи и другим селима, као и иницирали подизање споменика Косовских јунака на Газиместану. Споменик на попришту битке представљао је реализацију вишевековног циља српског народа који је опстао на традицијама косовског предања и завета.
Непосредно пред смрт, Михајло Кијаметовић је посетио Косово и Метохију и суочио се са чињеницом да је његово, као и наслеђе његове генерације која је ослобађала и подизала Стару Србију поништено. Обилазећи добро познате просторе на којима је деловао као аграрни повереник, није затекао породице којима је помагао да се населе, опстану и заснују живот у косовској равници. Такође, престала су са радом музичка, новчана и хуманитарна удружења и заводи чији је био један од оснивача. Споменик на Газиместану био је порушен, а новоподигнути споменик је изгубио ранију функцију у обележавању Видовдана. Разочаран затеченим стањем, остављајући за собом мемоаре, Михајло Кијаметовић је преминуо 1961. године, у 79. години, у Београду, где је и сахрањен.
Слава и вечито хвала овом учитељу и националном делатнику!
