Мати Теодора Грачаничка – бескрајна божанска љубав

„Нисам ни много добро, нисам ни много лоше“, одговарала је Мати Теодора када би је питали „Како си Мати?“

„Молим се… по целу ноћ вртим бројаницу овако (пребира зрнца развучене бројанице), молим се светом Василију Великом, светом Антонију, Светом Јефтимију, Светом Талалеју… О, само да знаш како је он велики светитељ био…“ наставља да нам прича житје, па чуда, поуке и то са пуно љубави и радости. Разговор са њом као вода са свежег извора, никад да се наслушамо. Тако је било и не тако давно, о светом Сави када нас је примила… и напајала нас божанском љубављу.

Мати Теодора је увек била радосна: када рађају шљиве, грожђе и малине, када се роје пчеле, када се тели крава и излежу пилићи. Док је сирила млеко  причала је о монаху коме се млеко усирило молитвом.  Када је кувала причала је о рецептима мати Ангелине. Правила је штрудлу са маком, а мак је гајила у башти. Богородичине сузе су исто расле у њеној башти. Низале су се бројанице уз молитву. Некада давно, кад су дошле у манастир гајиле су и конопљу јер су и остали сељани гајили конопљу и жене ткале.

Мати је са радошћу дочекивала госте.  Уз трпезу из бачваре је доносила вино само она или Митра која је увек била ту где баш треба мати. Славила је светог Тому и свете Кирика и Јулиту, али и све манастирске славе и увек имала пуну трпезу гостију. За светог Трифуна са свештеником је излазила у виноград да пресече колач и ореже прве чокоте.

По имену је набрајала жене које су добиле пород после бдења крај ћивота светог Стефана новог. Са монахом Доротејем ишла је по селима од Грачанице до Новог Брда и крштавала бројну децу по кућама. Њен миљеник и послушник Иван памти да је имала педесет и четири кумства и стотину кумчета. Једне године жена из Сливова, одавно отишла одатле, затекла је мати Теодору у болници. Плакала је сећајући се како је мати крстила њих осморо деце у сиротињској породици. После су сваког месеца њима стизали пакети из Београда, знали су да је то  доброчинство од ње долазило.

„То је слала моја пријатељица Олга, мајка глумице Оливере Марковић. Она је некад живела у Истоку, јер је њен муж тамо радио. Долазила је у Гориоч док сам ја била тамо. Имала је пуну слободу у манастиру, а била је милостивна. Ја сам њој јавила и она је сваког месеца сакупљала од својих пријатеља и слала у ову кућу, храну и одело.“

Набрајала је и куће у којима нису примали свештеника, али су примали њу са освештаном водицом. Читала је псалме муслиманским болесницима крај ћивота. Примала је групе у цркви и објашњавала историју манастира. Њена прича госта би вратила у средњи век, на двор краља Милутина и принцезе Симониде. Када је причала о фрески „Мерење душе“, неверници су је гледали широм отворених очију и са страхом су улазили у себе, у своју савест.

„Да Бог да, деца му се тројанила“ била је молитва за једног доброг човека. На питање  шта то значи објаснила је „ Мајка мога деде три пута је родила по три сина. Мој деда је био снажан, увек се до појаса умивао на бунару. А овај човек нас је спасио. Сакупљале смо сено у нашој њиви према Лапљем Селу, журиле смо јер се спремало невреме. Он нас је видео и послао је своје раднике. Кад смо виделе младиће како излазе из кола са вилама и грабуљама, није нам било све једно, али један каже ко их је послао и каже „Идите кући ми ћемо то за час да завршимо“ И дође пун трактор сена, пре кише. Да Бог да беле пчеле том човеку.“

Адавне 1958. године изашла је поред реке са децом да бере врбу за Врбицу. „Учитељ Шутоња је пристао. Понела сам звончиће и пет кила бомбона. Изашло са мном петстотина деце. Певамо, све одјекује- пут пун деце. Напунили смо руке са врбом.

То је засметало полицији. Дошо један милицајац и тражи Милану Жарковић. Мати Татјана устала па кад викну:

„Марш напоље! Ко си ти да тражиш Теодору?! Губи се да те не видим!“ И више нису дошли.

А био је један полицајац Рамадан, ту у станици. Све је било неограђено. Ставили смо жицу да нам не краду воће. Засадиле смо јагоде, посадиле смо брескве. Рађало воће- не питај! Деца су стално улазила да беру. Ал газе башту, ломе гране… Рамадан прошета отуд, па прошета овамо и крађе су престале.

Девојчица Милана из села Ракља код Александровца Жупског

„Била сам мала, можда оволика. Послао ме отац да уберем грожђе за мајсторе. Нешто је радио око куће. Ал’ ми је рекао: „Да убереш само онолико колико можеш да носиш, немој више.

“ И ја тако кренем са једно мало корпенче. А имали смо у селу запис. Ја кад дођем код тог стабла, спустим оно корпенче, клекнем на колена, па подигнем руке к о оно поп. Помолим се ја тако, како сам гледала кад изађе народ да се моли, па онда продужим у виноград да донесем грожђе.

Кад оно, гледала ме нека жена из кукуруза како се молим под онај запис. Ја сам њу видела, осетила сам је духом, а и овако, погледала сам са стране и видела је, али сам продужила као да је не видим. Она је после причала у селу „Она мала Милана Славкина се моли пред запис, као што се ми на литије молимо. Необично дете, Бог зна шта ће од ње бити“… После три године побегла сам у манастир.

У Мрзенице одем, тамо старе руске монахиње, ја хоћу да живим код њих. Пустила ме мати да спавам у кујну. Ја устанем рано, пометем и донесем воду. Оне ме заволеле… После пређем у Руденице, па педесет пете са мати Татјаном и мојом сестром Тавитом у Грачаницу. Петнаест година сам имала.“

Девет монаха у фамилији

Мати Тавита дошла је на сахрану из манастира у Својнову где је игуманија. Прича нам готово исто као и Мати Теодора- сликовито и живо о првим годинам у Грачаници.

„Био је са оне стране у конаку један безбожник. Држао је кључ од манастира, држао касу, причао све наопако кад неко дође. Све безбожно. Ми се договоримо да читамо четрдесет дана Канон Пресветој Богородици. И читале смо и четрдесети дан он добио решење за стан и оде из манастира.

Мати Теодора причала нам је и о оцу Нифонту који је последње године живота провео у Грачаници и ту је сахрањен. Био је и он њен рођак. Замонашен је у манастиру Миљково и тамо живео са руским монасима. Био је у то време са њима и свети Јован Шангајски. Трговци који су пролазили туда приметили су необичну светлост која иде према небу. Када су објаснили игуману одакле светлост креће, било је то из келије Јована Максимовича.

Испраћај

Све је било тако радосно, изговорили су многи који су дошли са различитих страна да искажу поштовање и љубав према мати Теодори. То није био растанак са њом. Не могу се избројати они којима је помогла, које је нахранила, којеје поучила и љубављу оденула. Неће никада моћи да се испишу сви записи утиснути у срцима оних који су је макар једном слушали. Сузе и радост вечног живота. Монахиње из Црне Горе, Лешја и са целог Космета, монаси, свештеници, попадије, богослови које је она подсећала да се моле за њу када дође овај дан. Народ, њен народ са разних страна. И трпеза баш онаква какву је она увек зготовила за госте. И дан благ као њена благост. И место крај њених игуманија Татјане и Ефросиније са којима је подизала манастир, скидала крљушт са очију слепих, узносила молитве Мајци Божјој и остала да траје у вечности. 

Док су читани псалми крај њеног одра, са улице је до дубоко у ноћ допирала тутњава гласне музике- тупо ударање из сатанистичке дубине. Безазлена Боса кренула је  да упозори младића у колима да утиша музику. Он је покренуо кола и отишао, да би се одмах поново вратио.

„Пустите га, не зна шта ради. Није он лош, само не зна. Учили га безбожници…“ тако би рекла Мати Теодора.

Радмила Тодић-Вулићевић