Mati Teodora Gračanička – beskrajna božanska ljubav

„Nisam ni mnogo dobro, nisam ni mnogo loše“, odgovarala je Mati Teodora kada bi je pitali „Kako si Mati?“

„Molim se… po celu noć vrtim brojanicu ovako (prebira zrnca razvučene brojanice), molim se svetom Vasiliju Velikom, svetom Antoniju, Svetom Jeftimiju, Svetom Talaleju… O, samo da znaš kako je on veliki svetitelj bio…“ nastavlja da nam priča žitje, pa čuda, pouke i to sa puno ljubavi i radosti. Razgovor sa njom kao voda sa svežeg izvora, nikad da se naslušamo. Tako je bilo i ne tako davno, o svetom Savi kada nas je primila… i napajala nas božanskom ljubavlju.

Mati Teodora je uvek bila radosna: kada rađaju šljive, grožđe i maline, kada se roje pčele, kada se teli krava i izležu pilići. Dok je sirila mleko  pričala je o monahu kome se mleko usirilo molitvom.  Kada je kuvala pričala je o receptima mati Angeline. Pravila je štrudlu sa makom, a mak je gajila u bašti. Bogorodičine suze su isto rasle u njenoj bašti. Nizale su se brojanice uz molitvu. Nekada davno, kad su došle u manastir gajile su i konoplju jer su i ostali seljani gajili konoplju i žene tkale.

Mati je sa radošću dočekivala goste.  Uz trpezu iz bačvare je donosila vino samo ona ili Mitra koja je uvek bila tu gde baš treba mati. Slavila je svetog Tomu i svete Kirika i Julitu, ali i sve manastirske slave i uvek imala punu trpezu gostiju. Za svetog Trifuna sa sveštenikom je izlazila u vinograd da preseče kolač i oreže prve čokote.

Po imenu je nabrajala žene koje su dobile porod posle bdenja kraj ćivota svetog Stefana novog. Sa monahom Dorotejem išla je po selima od Gračanice do Novog Brda i krštavala brojnu decu po kućama. Njen miljenik i poslušnik Ivan pamti da je imala pedeset i četiri kumstva i stotinu kumčeta. Jedne godine žena iz Slivova, odavno otišla odatle, zatekla je mati Teodoru u bolnici. Plakala je sećajući se kako je mati krstila njih osmoro dece u sirotinjskoj porodici. Posle su svakog meseca njima stizali paketi iz Beograda, znali su da je to  dobročinstvo od nje dolazilo.

„To je slala moja prijateljica Olga, majka glumice Olivere Marković. Ona je nekad živela u Istoku, jer je njen muž tamo radio. Dolazila je u Gorioč dok sam ja bila tamo. Imala je punu slobodu u manastiru, a bila je milostivna. Ja sam njoj javila i ona je svakog meseca sakupljala od svojih prijatelja i slala u ovu kuću, hranu i odelo.“

Nabrajala je i kuće u kojima nisu primali sveštenika, ali su primali nju sa osveštanom vodicom. Čitala je psalme muslimanskim bolesnicima kraj ćivota. Primala je grupe u crkvi i objašnjavala istoriju manastira. Njena priča gosta bi vratila u srednji vek, na dvor kralja Milutina i princeze Simonide. Kada je pričala o freski „Merenje duše“, nevernici su je gledali širom otvorenih očiju i sa strahom su ulazili u sebe, u svoju savest.

„Da Bog da, deca mu se trojanila“ bila je molitva za jednog dobrog čoveka. Na pitanje  šta to znači objasnila je „ Majka moga dede tri puta je rodila po tri sina. Moj deda je bio snažan, uvek se do pojasa umivao na bunaru. A ovaj čovek nas je spasio. Sakupljale smo seno u našoj njivi prema Lapljem Selu, žurile smo jer se spremalo nevreme. On nas je video i poslao je svoje radnike. Kad smo videle mladiće kako izlaze iz kola sa vilama i grabuljama, nije nam bilo sve jedno, ali jedan kaže ko ih je poslao i kaže „Idite kući mi ćemo to za čas da završimo“ I dođe pun traktor sena, pre kiše. Da Bog da bele pčele tom čoveku.“

Adavne 1958. godine izašla je pored reke sa decom da bere vrbu za Vrbicu. „Učitelj Šutonja je pristao. Ponela sam zvončiće i pet kila bombona. Izašlo sa mnom petstotina dece. Pevamo, sve odjekuje- put pun dece. Napunili smo ruke sa vrbom.

To je zasmetalo policiji. Došo jedan milicajac i traži Milanu Žarković. Mati Tatjana ustala pa kad viknu:

„Marš napolje! Ko si ti da tražiš Teodoru?! Gubi se da te ne vidim!“ I više nisu došli.

A bio je jedan policajac Ramadan, tu u stanici. Sve je bilo neograđeno. Stavili smo žicu da nam ne kradu voće. Zasadile smo jagode, posadile smo breskve. Rađalo voće- ne pitaj! Deca su stalno ulazila da beru. Al gaze baštu, lome grane… Ramadan prošeta otud, pa prošeta ovamo i krađe su prestale.

Devojčica Milana iz sela Raklja kod Aleksandrovca Župskog

„Bila sam mala, možda ovolika. Poslao me otac da uberem grožđe za majstore. Nešto je radio oko kuće. Al’ mi je rekao: „Da ubereš samo onoliko koliko možeš da nosiš, nemoj više.

“ I ja tako krenem sa jedno malo korpenče. A imali smo u selu zapis. Ja kad dođem kod tog stabla, spustim ono korpenče, kleknem na kolena, pa podignem ruke k o ono pop. Pomolim se ja tako, kako sam gledala kad izađe narod da se moli, pa onda produžim u vinograd da donesem grožđe.

Kad ono, gledala me neka žena iz kukuruza kako se molim pod onaj zapis. Ja sam nju videla, osetila sam je duhom, a i ovako, pogledala sam sa strane i videla je, ali sam produžila kao da je ne vidim. Ona je posle pričala u selu „Ona mala Milana Slavkina se moli pred zapis, kao što se mi na litije molimo. Neobično dete, Bog zna šta će od nje biti“… Posle tri godine pobegla sam u manastir.

U Mrzenice odem, tamo stare ruske monahinje, ja hoću da živim kod njih. Pustila me mati da spavam u kujnu. Ja ustanem rano, pometem i donesem vodu. One me zavolele… Posle pređem u Rudenice, pa pedeset pete sa mati Tatjanom i mojom sestrom Tavitom u Gračanicu. Petnaest godina sam imala.“

Devet monaha u familiji

Mati Tavita došla je na sahranu iz manastira u Svojnovu gde je igumanija. Priča nam gotovo isto kao i Mati Teodora- slikovito i živo o prvim godinam u Gračanici.

„Bio je sa one strane u konaku jedan bezbožnik. Držao je ključ od manastira, držao kasu, pričao sve naopako kad neko dođe. Sve bezbožno. Mi se dogovorimo da čitamo četrdeset dana Kanon Presvetoj Bogorodici. I čitale smo i četrdeseti dan on dobio rešenje za stan i ode iz manastira.

Mati Teodora pričala nam je i o ocu Nifontu koji je poslednje godine života proveo u Gračanici i tu je sahranjen. Bio je i on njen rođak. Zamonašen je u manastiru Miljkovo i tamo živeo sa ruskim monasima. Bio je u to vreme sa njima i sveti Jovan Šangajski. Trgovci koji su prolazili tuda primetili su neobičnu svetlost koja ide prema nebu. Kada su objasnili igumanu odakle svetlost kreće, bilo je to iz kelije Jovana Maksimoviča.

Ispraćaj

Sve je bilo tako radosno, izgovorili su mnogi koji su došli sa različitih strana da iskažu poštovanje i ljubav prema mati Teodori. To nije bio rastanak sa njom. Ne mogu se izbrojati oni kojima je pomogla, koje je nahranila, kojeje poučila i ljubavlju odenula. Neće nikada moći da se ispišu svi zapisi utisnuti u srcima onih koji su je makar jednom slušali. Suze i radost večnog života. Monahinje iz Crne Gore, Lešja i sa celog Kosmeta, monasi, sveštenici, popadije, bogoslovi koje je ona podsećala da se mole za nju kada dođe ovaj dan. Narod, njen narod sa raznih strana. I trpeza baš onakva kakvu je ona uvek zgotovila za goste. I dan blag kao njena blagost. I mesto kraj njenih igumanija Tatjane i Efrosinije sa kojima je podizala manastir, skidala krljušt sa očiju slepih, uznosila molitve Majci Božjoj i ostala da traje u večnosti. 

Dok su čitani psalmi kraj njenog odra, sa ulice je do duboko u noć dopirala tutnjava glasne muzike- tupo udaranje iz satanističke dubine. Bezazlena Bosa krenula je  da upozori mladića u kolima da utiša muziku. On je pokrenuo kola i otišao, da bi se odmah ponovo vratio.

„Pustite ga, ne zna šta radi. Nije on loš, samo ne zna. Učili ga bezbožnici…“ tako bi rekla Mati Teodora.

Radmila Todić-Vulićević