Старим Царским друмом: Од Извора путеви воде ка Новом Брду и Прилепцу

Дотрајао, видно изрован, у неким деловима посипан шљунком, друм који се од новобрдске тврђаве спушта кроз шуму према селу Извор, мештани зову „градски пут“ и довео нас је до темеља цркве, једне од бројних које су биле саграђене ван зидина старог града, будући да је Ново Брдо био многољудни град разбијеног типа, говоре историјски подаци.

Село Извор некада је било приградско насеље средњовековног града и у његовом атару су се налазиле три цркве, открива Станислав Којић, хроничар и записивач овдашњих прилика.

Извор, панорама села, фото: Ризница

„Од 17 цркава и три манастира, колико их је било око градских зидина, сачувана је само једна и она се налази у Бостану, селу недалеко одавде, а остале су у рушевинама“, открива Којић.

Додаје да у Извору постоји гробљанска црква Пресвете Богородице, остаци цркве Светог Николе као и црква Свете Петке.

 „Потоња је Божјом вољом откривена 2018. године, када је један од мештана Извора копао и пре неколико година открио камене темеље древне цркве“, каже Којић.

Место и темељи цркве су 2022. године освештани. Постављен је дрвени крст и ту се за празник свети водица и обавља богосллужење.   

Крај отркивених темеља цркве у Извору, Станислав Којић, фото: Ризница

 Стража грачнично село моравске и горњоморавске жупе

Пратећи Царски друм стижемо до Страже, села десетак километара  јужно од Новог Брда и исто толико северно од Гњилана. У односу на остала разбијена насеља у овом крају Стража је велико село, карактеристично по много чему, највише по старој цркви, а податак вредан пажње је и да се први пут помиње у архивима манастира Девича још 1451. године.

Прича о селу Стража је мало дужа, каже историчар из овог краја Милош Ристић и поносно наставља да  казује:

„Простор Косовског Поморавља дели се на три жупе и то: Жупа Тополница са Новим Брдом као њеним центром, Морава и Горња Морава, а Стража се налази управо узмеђу те две жупе, на некој врсти границе између Мораве и Горње Мораве“, говори Ристић.

Стража, панорама села, фото: Ризница

На постојање места где су биле прве „страже“ које су штитиле прилазе Новом Брду указује и велики број „цевова“ – како су се називала места на којима су извођени рударски радови а те такозване копове обезбеђивала су стражишта.

„Недалеко од овог села према селу Бресаљце постоје трагови утврђења. За то утврђење многи историчари и археолози наводе да се ради о Призренцу. То је поред Велетина било још једно војно утврђење које је штитило прилазе средњевековном граду – руднику Новом Брду“, открива Милош Ристић.

Поред Призренца прилазе Новом Брду штитило је и утврђење Прилепац и сигурно је, верује овај млади историчар, да их је у овом делу било још, али да причу о њима вероватно никада нећемо сазнати будући да  локалитети никада нису истраживани.

Судећи по томе какав је однос приштинских власти према српском истроријском наслеђу на Косову и Метохији они никада и неће бити истражени или ће намерно бити порушени или уништени. На терену су видљиве намере такозваних косовских институција које, сада без прикривања, трагове српског постојања и континуираног трајања на овим просторима девастирају, присвајају, приписују некаковој илирској историји или једностано прикривају.

Црвка Св. Петке у Стражи, фото: Ризница

Црква у Стражи саграђана је још у време кнеза Лазара Хребељановића. Турци су је порушили али је на њеним темељима, готово три века касније саграђена нова. Фрескописана је 1872. године. Стару цркву јединственом чини то што  се на фрескопису с њене јужне стране налази „чума“. То је народни назив за кугу која је у средњем веку харала овим просторима. Представљена је као митско виће – чудовиште са људским ликом које је оковано у ланцима и везано за ногу Светог Харалампија.

Чума приказана на фресци цркве у Стражи, фото: Ризница

Село је раздељено на десетак махала и у њему данас живи близу 200 Срба. Писани трагови говоре да је постојало још у доба Немањића. Из Страже, које се под истим именом помиње још у средњем веку, многи су се Срби иселили током неколико минулих деценија, највише у Јагодину и Смедерево.

„Услед економских тешкоћа које су изазване ратом 1999. године и сепаратистичким тежњама албанске заједнице на Косову и Метохији, економска ситуација у општини Ново Брдо је јако лоша тако да омладина углавном „бежи“ у централну Србију и све више према западној Европи у потрази за бољом егзистенцијом“, каже историчар Милош Ристић. 

Тихи одлазак Срба непрекидно траје

Општина Ново Брдо простире се на површини од 90 квадратних километара. Bелика je по пространству али не и по броју становника. Тихо исељавање Срба из овог краја започело је још крајем 70-их година прошлог века и још увек траје.

Ово потврђује и  Станислав Којић, писац и публициста, по вокацији биолог, који је за потребе монографије „Ново Брдо са околином“  готово две године прикупљао податке о становницима свих овдашњих села.

„Крајем 20. века новобрдска општина која је обухватала 10 насеља имала је око 5000 становника а већ после процеса децентрализације и формирањем проширене општине Ново Брдо која је обухватала 25 насеља било је 11 000 становника. У међувремену могу да констатујем да овде  тренутно живи близу 5 000 становника, без обзира што је 2014. године када је рађена статистика  број људи био дупло већи“, открива Којић.

Много је напуштених домаћисства у новобрдској општини, фото: Ризница

Додаје да је процес одлива становништва из овог краја отпочео још у прошлом веку, 1966. године када је одлуком тадањших југословенских власти са дужности руководиоца УДБ-е смењен Александар Ранковић због наводног прислшкивања, тада председника СДРЈ Јосипа Броза Тита.  

Срби одлазе и у бесцење продају хектаре шумских забрана и ливада. Албанци купују земљу на којој као печурке после кише ничу луксузна викенд и насеља за одмор. Фотографије забележене код села Горњи Макреш на потезу између Новог Брда и Гњилана у непосредној близини манастира Драганца то и доказују.

Луксузно викенд насеље у селу Горњи Макреш, фото: Ризница

„Процес тихог одумирања села је у Косовском Поморављу где су остала старачка домаћинства је у току.  Млади одлазе за иностранство или за центрлану Србију. Решење да се млади брачни парови задрже овде може једино да буде у томе да се они финансијски подрже кроз различите пројекте, да се омогући повратак истинским повратницима, онима који имају жељу и вољу да сачувају своје вековно огњиште“, оцењује Којић.  

Прилепац – место где се љубе исток и запад, север и југ, а небо и земља додирију

Од Страже до следеће тачке на царском друму има бар двадесет километара. На путу до Прилепца свраћамо у Кметовце, село на путу који води према Косовској Каменици и административном прелазу Кончуљ.

Поглед са Прилепца, фото: Риизница

Далеко од пута на „голој“ заравни изнад села налазе се темељи и зидине древне цркве за коју се везује легенда да је у њој крштен српски кнез Лазар. Црква је у срдњем веку била посвећена Светом Димитрију. Околно становништво ју је касније прозвало црквом Свете Варваре.

„Арихтектура цркве указује на то да је она настала у средњем веку пошто градња подсећа на цркву Светог Николе код Призрена што је дало повода да се њен настанак везује за личност Цара Душана. Још једна личност из средњег века везује се за цркву у Кметовцу, наиме, верује се да је управо овде место крштења кнеза Лазара. То је веома могуће будући да су се дворови његовог оца Прибца налазили неколико километара северније одавде на узвишењу Прилепац“, прича Милош Ристић.

Уништење ове цркве се такође везује са ликом кнеза Лазара, претпоставља се да су цркву порушили разјарени турски војници по повратку из Косовског боја у коме им је убијен султан Мурат Први. 

Милош Ристић крај зидина цркве у којој је према предању крштен кнез Лазар, фото: Ризница

Делове историје овог краја који би помогли да се о овим наводима добије шира слика тешко је доказати, будући да су многи докази, артефакти и писани документи уништени од стране многих освајача, највише током 18. века али и у новијим временим настају бројна оштећења, нарочито после 1999. године.

„Све ово довело је до тога да историјски трагови у најмању руку буду сакривени, ако не и потпуно уништени“, каже историчар Милош Ристић.

Срби из Косовског Поморавља јако су везани за богато историјско, верско и културно наслеђе, труде се да брину о њему и сачувају га , каже Ристић, додајући да то даје наду за опстанак и будућа времена. 

Тополнича жупа, путеви воде ка Новом Брду, фото: Ризница

 Стижемо на Прилепац. Место где је некада била тврђава Прибца Хребељановића и где је рођен кнез Лазар. Тврђава је бранила  прилазе Новом Брду и овде се, можемо и то да кажемо земља додирује с небом у сваком смислу речи.

Прибац Хребељановић који је на овом месту саградио себи двор потицао је из редова ситне властеле која је свој успон доживела у време када је цар Душан „узурпирао“ очев престо за шта је био награђен титулом логотета.

„Податак да је кнез Лазар рођен у Прилепцу око 1329. године отвара још неколико питања, а то је да ли Прибац Хребељановић држи Прилепац и пре него је Стефан Душан дошао на власт и поставља најзначајније питање када је ово утврђење заправо настало јер ако је кнез Лазар овде рођен то је и време када се Ново Брдо, које је главно утврђење на овим просторима тек почело развијати“, каже Ристић.

Прилепац за Призренцем и Велетином спада у спољне зидове одбране Новог Брда и нерасветљено је питање шта је као утврђење пре настало, Прилепац или Ново Брдо.

Знао је Прибац Хребељановић да одабере себи место за двор јер се он налази на високој и стратешки веома важној тачки. Јужно се простире котлина кроз коју је водио пут према Скопљу и Стамболу, западно се налазило војно утврђење Призренац а северно Ново Брдо чије се зидине са ове тачке назиру у даљини на Великој Планини.

Ново Брдо је северно од Прилепца, фото: Ризница

Истарживања овог локалитета напречац су спроведена педесетих година прошлог века и даље нису настављана као што је то био сллучај у Новом Брду.

„Положај Прилепца је тако постављен да се налази у срцу баштенских поседа породице Лазаревић и ту се убрајају села Горња и Доња Будрига, Горњи и Доњи Ливоч, Прилепница, Рајановце, Божовце, Мигановце и Огоште где 1385. године кнегиња Милица и деспот Срефан Лазаревић обнављају цркву Свете Богородице, као и села Модра Глава, Љештар и Глоговица. Последње село се налази северно од Велике Планине и административно се граничи са Јабланичким округом.

Топонимија је буквално нетакнута од 14. и 15. века и сви топоними до данашњег дана нису промењени.

„То нам говори да треба да чувамо своје топониме, своја имена и најважније да чувамо своје порекло“, каже историчар Милош Ристић.

Пратећи траг царског друма стигли смо до Прилепца на југоистоку Косова и Метохије. Пут се одавде наставља једним краком кроз данашњу Северну Македонију све до Цариграда. Много километара је стало у овом нашем путовању.

Приче о путу који је од древног Раса водио до Звечана и настављао се на зетски пут нисмо се ни дотакли. Много је још историје и зато овде не стављамо тачку, нека буду тачка и зарез.

Оно што ми нисмо стигли или могли, сигурно је, испричаће, исписаће, уснимиће, неко други. Зато, када путујете не дозволите да то буде само пуко прелажење и низање километара, посматрајте, питајте, учите. Знакови поред пута много ће вам рећи…

Пише: Иван Миљковић

Репортажа „Од Извора путеви воде ка Новом Брду и Прилепцу“ настала је из серијала „Старим царским друмом“. Серијал чине четири видео репортаже у трајању од 25 минута, настале су у продукцији портала Ризница из Грачанице. Пратећи траг „Царског друма“ аутор серијала износи историјске чињенице, говори о друштвено политичким приликама тог раздобља правећи компарацију са садашњим  тренутиком.

Серијал је подржало је Министарство информисања и телекомуникација Републике Србије. Емитије се на програмима ТВ Мост – Звечан, РТВ Пулс – Шилово, РТВ Грачаница, Грачаница, РТВ Мир – Лепосавић.

Повезани чланци

Back to top button