Браћанац, засеок из кога се радије одлази него што се у њега враћа
Прича из засеока Броћанац у општини Ново Брдо, осликава судбину свих наших планинских села из којих људи у тишини одлазе док се она полако гасе. И ово је једна од таквих прича.
Три породице, четворо деце, један повратник, један нестао мештатани од пре три месеца за којим се још увек трага, десетак напуштених кућа и урушених окућница, једна улица, много запарложених имања и по који новопридошли комшија Албанац. Ово је најбржи приказ и попис онога што смо у засеоку затекли.
Случајност вас сигурно неће довести у село чије су куће као лего коцкице поређане на сунчаној страни шумовитог брда. За долазак овде потребни су вам јака воља, чврста намера и вожња изрованом стазом коју мештани самоуверено називају путем. Овим који смо и ми дошли радије се одлази него што се у село враћа.
Срђан Сентић са супрогом и тројицом синова живи у недовршеној кући, ради као помоћно особље у српској школи у селу Макреш и један је од ретких чија је породица још увек на породичном имању.
„Отишли су сви за Србију, село је почело да се празни још за време рата“, започиње причу Срђан, и додаје да они који су први отишли сада за мале паре, готово за бадава, продају своја имања. Тако је и он преко ноћи за првог комшију добио Албанца.
Питам га да ли га то брине?
Каже да се труди да са новим комшијом одржи добре односе, али не зна како ће се ствари одвијати у будућности и с разлогом је забринут за децу јер у селу за њих нема никакве перспективе.
Давид на јесен креће у пети разред, брз је, вредан и увек спреман да у пословима помогне оцу, прича мајка Драгана Сентић. Томе га је каже, научило село у коме се живи од пољопривреде.
Давид и двојица његове браће Филип и млађи Димитрије, као и дечак из суседства Јован једина су деца у селу.
До главног пута Давид препешачи око километар, а онда по њега аутом долази учитељ који га потом одвози до школе. Каже да му у кући не фали ништа, али да му у селу фале другари и да му је често превише досадно.
„Ја га често упослим да ми помаже, шта ћу, немам другу одмену“, правда се Срђан и додаје да на селу преко лета највише има посла.
Јанко Лукић нестао без трага и гласа
Јанко Лукић стар 72 година из Броћанца нестао је пре више од три месеца. Случај је пријављен косовској полицији која је за њим трагала седам дана. Станица Ђорђевић ћерка несталог Јанка Лукића каже да је њен отац 16. јуна у јутарњим часовима изашао из куће и да се више није вратио. За родбину и све који су познавали овог виталног старца од 72 године здраве свести и памети необјашњиво је да човек нестане без трага и гласа. У засеоку чији се стални житељи могу набројати на прсте једне руке случај је
„Сејем своје њиве, а узимам доста и под закуп земљу, обрађујем, садимо башту, примамо дечји додатак и тако храну сами производимо за себе имамо а то што претекне као вишак, гледамо да продамо и зарадимо још који динар“, прича Срђан Сентић.
„Не бих дала село за град никад, овде је много лепо“, упада у реч сурпуга Драгана, једино ми је жао деце… немају с ким да се друже, али шта можемо, тако је то на селу“, стишће раменима и тоном који се мири са таквом судбином, говори жена која је тек превалила тридесету.
Једини повраник у селу је Сретен Лукућ. Одавде је отишао 1999. године, а вратио се 17 година касније. Због тешко нарушеног здравственог стања морао је за Крушевац на лечења, али се у село поново вратио прошле године.
Малу и трошну кућу, грађену од дрвета и блата на породичном имању, које ни он ни његова браћа од стричева не намеравају да отуђе прилагодио је за живот. У један собичак сместио је читав свој живот: кревет, шпорет на два, дрвени сто и две столице, стари календар и мало огледало окачено на зид.
„Кућу је градио још мој стирц, горе су даске, лепљене блатом, топло је преко зиме, али пробија и дува ту код улазних врата, па сам пробао нешто ту да доградим да се не би одмах из дворишта улазило у собу“, прича Сретен.
Броћанци који су због ратних дешавања напустили село, сада у бесцење продају забране, пашњаке, куће и окућнице. Село добија нове житеље.
„Сви који су за време рата отишли, нико се није вратио, дали су земљу пошто – зашто, нема шта, не можеш никоме да кажеш шта ће да ради са својом земљом“, говори Срђан Сентић.
Давид би волео да остане у селу и како ми шапатом отркива разлог је једна Дуња из његове школе. Живот га нагони на једну страну, а срце вуче да остане ту где је рођен.
Старији јесу мудрији, али свет остаје млађима. Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна несрећна је на свој начин.“ гласи чувена реченица још чувенијег руског класика. Тако је и са селим. У сваком таквом сигурно да постоји по један Давид само га треба чути и помоћи му да ојача корене ту где је и поникао.
Иван Миљковић
