Braćanac, zaseok iz koga se radije odlazi nego što se u njega vraća
Priča iz zaseoka Broćanac u opštini Novo Brdo, oslikava sudbinu svih naših planinskih sela iz kojih ljudi u tišini odlaze dok se ona polako gase. I ovo je jedna od takvih priča.
Tri porodice, četvoro dece, jedan povratnik, jedan nestao meštatani od pre tri meseca za kojim se još uvek traga, desetak napuštenih kuća i urušenih okućnica, jedna ulica, mnogo zaparloženih imanja i po koji novopridošli komšija Albanac. Ovo je najbrži prikaz i popis onoga što smo u zaseoku zatekli.
Slučajnost vas sigurno neće dovesti u selo čije su kuće kao lego kockice poređane na sunčanoj strani šumovitog brda. Za dolazak ovde potrebni su vam jaka volja, čvrsta namera i vožnja izrovanom stazom koju meštani samouvereno nazivaju putem. Ovim koji smo i mi došli radije se odlazi nego što se u selo vraća.
Srđan Sentić sa suprogom i trojicom sinova živi u nedovršenoj kući, radi kao pomoćno osoblje u srpskoj školi u selu Makreš i jedan je od retkih čija je porodica još uvek na porodičnom imanju.
„Otišli su svi za Srbiju, selo je počelo da se prazni još za vreme rata“, započinje priču Srđan, i dodaje da oni koji su prvi otišli sada za male pare, gotovo za badava, prodaju svoja imanja. Tako je i on preko noći za prvog komšiju dobio Albanca.
Pitam ga da li ga to brine?
Kaže da se trudi da sa novim komšijom održi dobre odnose, ali ne zna kako će se stvari odvijati u budućnosti i s razlogom je zabrinut za decu jer u selu za njih nema nikakve perspektive.
David na jesen kreće u peti razred, brz je, vredan i uvek spreman da u poslovima pomogne ocu, priča majka Dragana Sentić. Tome ga je kaže, naučilo selo u kome se živi od poljoprivrede.
David i dvojica njegove braće Filip i mlađi Dimitrije, kao i dečak iz susedstva Jovan jedina su deca u selu.
Do glavnog puta David prepešači oko kilometar, a onda po njega autom dolazi učitelj koji ga potom odvozi do škole. Kaže da mu u kući ne fali ništa, ali da mu u selu fale drugari i da mu je često previše dosadno.
„Ja ga često uposlim da mi pomaže, šta ću, nemam drugu odmenu“, pravda se Srđan i dodaje da na selu preko leta najviše ima posla.
Janko Lukić nestao bez traga i glasa
Janko Lukić star 72 godina iz Broćanca nestao je pre više od tri meseca. Slučaj je prijavljen kosovskoj policiji koja je za njim tragala sedam dana. Stanica Đorđević ćerka nestalog Janka Lukića kaže da je njen otac 16. juna u jutarnjim časovima izašao iz kuće i da se više nije vratio. Za rodbinu i sve koji su poznavali ovog vitalnog starca od 72 godine zdrave svesti i pameti neobjašnjivo je da čovek nestane bez traga i glasa. U zaseoku čiji se stalni žitelji mogu nabrojati na prste jedne ruke slučaj je
„Sejem svoje njive, a uzimam dosta i pod zakup zemlju, obrađujem, sadimo baštu, primamo dečji dodatak i tako hranu sami proizvodimo za sebe imamo a to što pretekne kao višak, gledamo da prodamo i zaradimo još koji dinar“, priča Srđan Sentić.
„Ne bih dala selo za grad nikad, ovde je mnogo lepo“, upada u reč surpuga Dragana, jedino mi je žao dece… nemaju s kim da se druže, ali šta možemo, tako je to na selu“, stišće ramenima i tonom koji se miri sa takvom sudbinom, govori žena koja je tek prevalila tridesetu.
Jedini povranik u selu je Sreten Lukuć. Odavde je otišao 1999. godine, a vratio se 17 godina kasnije. Zbog teško narušenog zdravstvenog stanja morao je za Kruševac na lečenja, ali se u selo ponovo vratio prošle godine.
Malu i trošnu kuću, građenu od drveta i blata na porodičnom imanju, koje ni on ni njegova braća od stričeva ne nameravaju da otuđe prilagodio je za život. U jedan sobičak smestio je čitav svoj život: krevet, šporet na dva, drveni sto i dve stolice, stari kalendar i malo ogledalo okačeno na zid.
„Kuću je gradio još moj stirc, gore su daske, lepljene blatom, toplo je preko zime, ali probija i duva tu kod ulaznih vrata, pa sam probao nešto tu da dogradim da se ne bi odmah iz dvorišta ulazilo u sobu“, priča Sreten.
Broćanci koji su zbog ratnih dešavanja napustili selo, sada u bescenje prodaju zabrane, pašnjake, kuće i okućnice. Selo dobija nove žitelje.
„Svi koji su za vreme rata otišli, niko se nije vratio, dali su zemlju pošto – zašto, nema šta, ne možeš nikome da kažeš šta će da radi sa svojom zemljom“, govori Srđan Sentić.
David bi voleo da ostane u selu i kako mi šapatom otrkiva razlog je jedna Dunja iz njegove škole. Život ga nagoni na jednu stranu, a srce vuče da ostane tu gde je rođen.
Stariji jesu mudriji, ali svet ostaje mlađima. Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna nesrećna je na svoj način.“ glasi čuvena rečenica još čuvenijeg ruskog klasika. Tako je i sa selim. U svakom takvom sigurno da postoji po jedan David samo ga treba čuti i pomoći mu da ojača korene tu gde je i ponikao.
Ivan Miljković
