Велика Госпојина у Грачаници: Господ ће победити!

Сваки пут када славимо Успење Мајке Божје, то је као да прослављамо Васкрс, летњи Васкрс.

Мати Божја нам припрема Васкрс.

Она је наш најславнији мост,„ из смрти у живот“.

Друга Пасха, света, бескрајна, животна снага људском роду, јер на данашњи дан „закони природе су побеђени“.

Старац Јефрем, Филотејски и Аризонски

Освануло је топло августовско јутро над Грачаницом. Преко седамстотине година стамeна, велелепна, а у срцима увек другачија. Што ми Њу више волимо, све обилније нам узвраћа Мајка Божја. У тој љубави васкрсавамо вековима.

Молитва на монашком гробљу: „ Упокој Господе душе слушкиња твојих схи монахиње Ефросиније, схи монахиње Теодоре, схи монахиње Татјане, упокој господе монахиње Евгенију, Агапију, Ангелину, Лидију, Варвару, Катарину, Дарју, Параскеву, Теодору, Василију, упокој Господе слушкиње Твоје Маријану, Наталију, искушеницу Живку, Ану Лазић, упокој Господе душу монаха Нифонта, слуге Твога…“Оче наш“ за сваку душу. Мати Ефросинија би три пута поновила Оче наш на крају читања имена у свом поменику.

Трава око манастира једра као да сваки дан пада киша, а заправо је невероватна суша. Крај спољњег зида неколико бурета пуна водом. У цркви молитвена тишина. Ту је обавезна Митра и по неко од гостију. Монахиње се крећу тихо, као сенке. Уносе славски колач и жито, велика свећа – све је испред олтара.

Плаштаница окићена цвећем, кандилом и свећама безгласно нас благосиља.

Сви су под утиском синоћнег бденија и свечаног чина монашења Маје и Верице. У овом смутном времену у коме је „Вечита борба светлости и таме, добра и зла, Бога и ђавола, а поприште те борбе је људско срце“ како је рекао Достојевски, срце ове две жене извојевало је победу Светлости, определивши се да узму свој Крст и крену за Христом. Тежак пут, али тако сладак избор, ангелски образ као пут спасења. Док светлост бројних свећа симболично осветљава тај улазак у наручје Божје, одричући се од земаљског царства, молитва стотину душа спушта Небеса на овај храм Мајке Божје. Вечерас је овде монаштво из Драганца, Високих, Дечана, светих Архангела, Црне Реке, Дјевиних Вода, из манастира светог Димитрија, као и игуманија Пећке Патријаршије. Овде су из манастира Косјерево у Црној Гори, молитвеници из нишке Епархије. Бројни свештеници су ту, као и родитељи, деца, рођаци, пријатељи, комшије, ту су верници из Грачанице и околних села и са целог Косова и Метохије.

Бројни гости из Црне Горе увеличавају свечаност и све постаје једна велика радост која отвара Небеса. Уместо Параскеве и Ангелине, старица монахиња са монашког гробља, рођене су нова Параскева и нова Ангелина да се моле Господу и Мајци Божјој за читав народ. А овај народ, одасвуд пристигао, се гле! одједном познаје и ако се никада нису видели, препознају се они који се из године у годину овде сусрећу. Свако би свакога овде из срца могао да ослови са „Радости моја!“

На Госпођиндан, како Косовци од миља зову овај празник, поново се напунила црква. Литургија траје дуже него обично јер се у току литургије обавља рукопокожење Ивана Брајовића за ђакона, а Милоша Поповића за свештеника.  Достојан! Понављају стотине грла. Причешћују се бебице и старице, многобројна деца, људи и жене. Владика и Митрополит Теодосије у беседи је објаснио колико је овај пост значајан, колико нам добара Пресвета Богомајка дарује за узврат. Свака његова реч утврђује оно добро у нама, макар то била само честица доброте. Од сутра ћемо бити другачији. А како и не би. Тако нас је моћно и дубоко запечатио припев „У вјекове вјекова!“ Архимандрита Арсенија, игумана манастира Косјерево у Црној Гори. Одговарали смо једнодушно: „Амин!“ и сећали се Митрополита Амфилохија у првим годинама нашег страдања.

Он нам је тада молитвом и речју и песмом „Јечам жњела…“ додавао снагу да трпимо и трајемо. И сада је тако.

Стрпљиво народ излази из цркве, узима иконе и креће, уз молитвено појање у литију око цркве. Барјаци, стихире, Јеванђеље. Мноштво архијереја косовских и црногорских. После трећег опхода застају код славског колача који ће ту пререзати. Након тога ће Митрополит Теодосије освештати воду, покропити нас и коју ћемо сви понети кућама као посебан благослов.

Након тога одлазимо на трпезу љубави јер желимо да благодат у нама дуго потраје. И уз благословену беседу оца Михајла, игумана манастира Светих Архангела који честита празник и новопројављене монахиње домаћинима и свима нама, уз песме трајемо, трајемо…

Уз песму продужавамо радост, јер дванаестогодишња Теодора зна све песме Пресветој Богородици, Господу, Псалме… Са песмом се и растајемо, јер породица путује за Црну Гору.

 Поподне, пред вечерњу службу, појавила се група младих Грка који громко и моћно хорски певају Пресветој Богородици, а њихов Геронда, старац Захарије разгледа цркву са оцем Савом, игумана манастира Високи Дечани. На наше чуђење, они су дошли из грчког манастира у Есексу, Енглеска. Са њима је и монахиња Гаврила. Православље се шири…

Духовном разговору никад краја. Сећамо се поука игуманије, мати Ефросиније која је инсистирала да разговори треба да буду духовни, јер све остало је дангуба. Сећамо се њених поука и љубави, па љубави мати Теодоре. Смејемо се необичним ситуацијама кроз које су пролазиле, дивимо се стамености, стрпљењу, заћутимо пред подсећање на њихово трпљење и грејемо се, грејемо њиховом љубављу која је тако присутна у нама.

И дође неминован излазак у свакодневицу, у свет интернета и телевизије, у свет братске раздељености, осуда, псовки, саобраћајне буке и оне од реклама које нас засипају : “троши, троши троши… новац, новац…“

Помисао да ће Господ победити подсети нас да узмемо бројаницу и сетимо се

„У Вјекове Вјекова!“

Амин!“