Velika Gospojina u Gračanici: Gospod će pobediti!

Svaki put kada slavimo Uspenje Majke Božje, to je kao da proslavljamo Vaskrs, letnji Vaskrs.

Mati Božja nam priprema Vaskrs.

Ona je naš najslavniji most,„ iz smrti u život“.

Druga Pasha, sveta, beskrajna, životna snaga ljudskom rodu, jer na današnji dan „zakoni prirode su pobeđeni“.

Starac Jefrem, Filotejski i Arizonski

Osvanulo je toplo avgustovsko jutro nad Gračanicom. Preko sedamstotine godina stamena, velelepna, a u srcima uvek drugačija. Što mi Nju više volimo, sve obilnije nam uzvraća Majka Božja. U toj ljubavi vaskrsavamo vekovima.

Molitva na monaškom groblju: „ Upokoj Gospode duše sluškinja tvojih shi monahinje Efrosinije, shi monahinje Teodore, shi monahinje Tatjane, upokoj gospode monahinje Evgeniju, Agapiju, Angelinu, Lidiju, Varvaru, Katarinu, Darju, Paraskevu, Teodoru, Vasiliju, upokoj Gospode sluškinje Tvoje Marijanu, Nataliju, iskušenicu Živku, Anu Lazić, upokoj Gospode dušu monaha Nifonta, sluge Tvoga…“Oče naš“ za svaku dušu. Mati Efrosinija bi tri puta ponovila Oče naš na kraju čitanja imena u svom pomeniku.

Trava oko manastira jedra kao da svaki dan pada kiša, a zapravo je neverovatna suša. Kraj spoljnjeg zida nekoliko bureta puna vodom. U crkvi molitvena tišina. Tu je obavezna Mitra i po neko od gostiju. Monahinje se kreću tiho, kao senke. Unose slavski kolač i žito, velika sveća – sve je ispred oltara.

Plaštanica okićena cvećem, kandilom i svećama bezglasno nas blagosilja.

Svi su pod utiskom sinoćneg bdenija i svečanog čina monašenja Maje i Verice. U ovom smutnom vremenu u kome je „Večita borba svetlosti i tame, dobra i zla, Boga i đavola, a poprište te borbe je ljudsko srce“ kako je rekao Dostojevski, srce ove dve žene izvojevalo je pobedu Svetlosti, opredelivši se da uzmu svoj Krst i krenu za Hristom. Težak put, ali tako sladak izbor, angelski obraz kao put spasenja. Dok svetlost brojnih sveća simbolično osvetljava taj ulazak u naručje Božje, odričući se od zemaljskog carstva, molitva stotinu duša spušta Nebesa na ovaj hram Majke Božje. Večeras je ovde monaštvo iz Draganca, Visokih, Dečana, svetih Arhangela, Crne Reke, Djevinih Voda, iz manastira svetog Dimitrija, kao i igumanija Pećke Patrijaršije. Ovde su iz manastira Kosjerevo u Crnoj Gori, molitvenici iz niške Eparhije. Brojni sveštenici su tu, kao i roditelji, deca, rođaci, prijatelji, komšije, tu su vernici iz Gračanice i okolnih sela i sa celog Kosova i Metohije.

Brojni gosti iz Crne Gore uveličavaju svečanost i sve postaje jedna velika radost koja otvara Nebesa. Umesto Paraskeve i Angeline, starica monahinja sa monaškog groblja, rođene su nova Paraskeva i nova Angelina da se mole Gospodu i Majci Božjoj za čitav narod. A ovaj narod, odasvud pristigao, se gle! odjednom poznaje i ako se nikada nisu videli, prepoznaju se oni koji se iz godine u godinu ovde susreću. Svako bi svakoga ovde iz srca mogao da oslovi sa „Radosti moja!“

Na Gospođindan, kako Kosovci od milja zovu ovaj praznik, ponovo se napunila crkva. Liturgija traje duže nego obično jer se u toku liturgije obavlja rukopokoženje Ivana Brajovića za đakona, a Miloša Popovića za sveštenika.  Dostojan! Ponavljaju stotine grla. Pričešćuju se bebice i starice, mnogobrojna deca, ljudi i žene. Vladika i Mitropolit Teodosije u besedi je objasnio koliko je ovaj post značajan, koliko nam dobara Presveta Bogomajka daruje za uzvrat. Svaka njegova reč utvrđuje ono dobro u nama, makar to bila samo čestica dobrote. Od sutra ćemo biti drugačiji. A kako i ne bi. Tako nas je moćno i duboko zapečatio pripev „U vjekove vjekova!“ Arhimandrita Arsenija, igumana manastira Kosjerevo u Crnoj Gori. Odgovarali smo jednodušno: „Amin!“ i sećali se Mitropolita Amfilohija u prvim godinama našeg stradanja.

On nam je tada molitvom i rečju i pesmom „Ječam žnjela…“ dodavao snagu da trpimo i trajemo. I sada je tako.

Strpljivo narod izlazi iz crkve, uzima ikone i kreće, uz molitveno pojanje u litiju oko crkve. Barjaci, stihire, Jevanđelje. Mnoštvo arhijereja kosovskih i crnogorskih. Posle trećeg ophoda zastaju kod slavskog kolača koji će tu prerezati. Nakon toga će Mitropolit Teodosije osveštati vodu, pokropiti nas i koju ćemo svi poneti kućama kao poseban blagoslov.

Nakon toga odlazimo na trpezu ljubavi jer želimo da blagodat u nama dugo potraje. I uz blagoslovenu besedu oca Mihajla, igumana manastira Svetih Arhangela koji čestita praznik i novoprojavljene monahinje domaćinima i svima nama, uz pesme trajemo, trajemo…

Uz pesmu produžavamo radost, jer dvanaestogodišnja Teodora zna sve pesme Presvetoj Bogorodici, Gospodu, Psalme… Sa pesmom se i rastajemo, jer porodica putuje za Crnu Goru.

 Popodne, pred večernju službu, pojavila se grupa mladih Grka koji gromko i moćno horski pevaju Presvetoj Bogorodici, a njihov Geronda, starac Zaharije razgleda crkvu sa ocem Savom, igumana manastira Visoki Dečani. Na naše čuđenje, oni su došli iz grčkog manastira u Eseksu, Engleska. Sa njima je i monahinja Gavrila. Pravoslavlje se širi…

Duhovnom razgovoru nikad kraja. Sećamo se pouka igumanije, mati Efrosinije koja je insistirala da razgovori treba da budu duhovni, jer sve ostalo je danguba. Sećamo se njenih pouka i ljubavi, pa ljubavi mati Teodore. Smejemo se neobičnim situacijama kroz koje su prolazile, divimo se stamenosti, strpljenju, zaćutimo pred podsećanje na njihovo trpljenje i grejemo se, grejemo njihovom ljubavlju koja je tako prisutna u nama.

I dođe neminovan izlazak u svakodnevicu, u svet interneta i televizije, u svet bratske razdeljenosti, osuda, psovki, saobraćajne buke i one od reklama koje nas zasipaju : “troši, troši troši… novac, novac…“

Pomisao da će Gospod pobediti podseti nas da uzmemo brojanicu i setimo se

„U Vjekove Vjekova!“

Amin!“