Ученици Богословије у Призрену, деца Божја па својих родитеља
У критичним и тешким врменима, којих је кроз историју за косметеске Србе било много више него оних лепих, Богословија у Призрену није само обављала функцију школовања будућих богослова, већ је и била утеха поробљеном народу и замена за државу у најтежим историјским тренуцима.
Богословија у царском граду броји 155 година од оснивања али и деценију и по како је после мартовског погрома поново подигнута из пепела.
У време када је овај део српске државе и даље био под влашћу Турака Богословија не само што је била значајан културно – политички центар билае и упориште у коме су се чували вера, језик и култура.
Основана 1871. године у кући Симена Симе Анредјевића Игуманова и је деловала као својеврсни расадник образованих Срба.
„Срећни смо и Богом благодарни да наша Богословија живи и у временима добрим у много тешким временима по многим питањима и стварима“, каже митрополит рашко-призренски Теодосије и истиче да је на првом месту то постизано Божјом вољом а и великим трудом свих који су желели и волели да Богословија настави са својим радом после 12 година паузе од 1999 до 2011. године.
„Важно спомена је да је владика Атанасије једном приликом рекао нешто што ми је можда највеће признање и што ценим у свом животу, рекао је: Теодосије имао си веру, и Бог ти је помогао“, присећа се митрополит.
И заиста је у временима немогућег живота за Србе на Косову и Метохији, требала велика вера и храброст и одважност да се из пепела крене у обнову и да Богословија поново заживи. То се и догодило.
Више од десет генерација од 2011. године сада су богослови широм земље и региона. Неке од њих су и професори у Призрену, свештеници, ђакони, вероучитељи, монаси, а то су све плодови наше вере и нашег труда, вели митрополит.
„Благословом нашег Светог архијерејског сабора и Светога синода који је задужен за наше богосовије и ова у Призрену и даље живи и има своју улогу, као што је то имала и када је настала у тешко време турског ропства. Рекао бих да и ово наше време није много лакше али ова Богословија има своју мисију и своју улогу. Ми сви професори који данас овде радимо, професори и ученици који овде живе и уче, просто нисмо свесни те велике улоге и значаја који има Богословија у нашем времену. Даће Бог да се то настави“, казује митрополит Теодосије који је уједно и вршилац дзжужности ректора Богословије у Призрену.
Наглашава да и наставни кадар и сви у Богословиј чине све што могу али да то није довољно.
„Не можемо сами, имамо много добротвора и много доброжелетеља који су испружили руку и чине да овај живот овде у Богословији буде достојан човека и да будемо срећни и задовољни и ми који смо на Косову и они који нису на Косову али нам испруженом руком помажу. Сви смо на истом задатку, иста нам је улога, да чинимо оно што је Богу угодно и на корист нашем роду, нашем Косову и свима нашима где год живели данас“, прича митрополит Теодосије.
Богословија – за народ и са народом у временима и добра и зла
Током ратних дешавања, године 1999. Богословија је због безбедноси ђака и наставника дислоцирана у Нишу. Здање Симе Игуманова у граду на Бистирици постало је саборно место за Србе из Поткаљаје. Сматрали су да су ту безбедни будући да их чувају немачки НАТО војници у саставу КФОР-а. Исти војници су 17. марта 2004. немо посматрали како разуларелна руља албанских екстремиста пали Богословијију, српске куће у поткаљаји и цркве по граду.
Упркос силној жељи непријатеља да се сваки траг постојања Срба у овом граду затре, Божја воља била је другачија. Богословија је подигнута из пепела. После најдужег прекида рада у својој историји, на Малу Госпојину, 21. септембра 2011. Године, Богословија, уз Благослов светог аријерејског синода Српске правослване црквце, поново почиње са радом. Од тада до данас овде школовање завршава 11 генерација богослова.
У овој школској години броје 30 ученика који долазе са различитих страна. Највећи део њих су са простора Косова и Метохије али их има и из Црне Горе, Републике Срспке, централне Србије. Овде је стално ангажовано девет професора и неколицина њих који пар пута у недељи долазе хонорарно.
„Функцинишемо најбоље могуће и најнормалније како је могуће у овим условима, да будемо достојни наших предака, да будемо макар мало славни и слични оним нашим претходницима у овом делу образовања будућег кадра српске цркве“, поручује заменик ректора отац Исидор.
Цео комплекс Богословије је обновљен и може се заиста рећи да Богословија данас у Призрену ради у пристојним и достојанственим условима, достојнима своје историје уопште у животу српске црке и нашега народа.
Иакоизгледа прилично велики комлекс онда када је преуређиван више се није планирало да у њему борави јако велики број ђака. Некада је бројала и близу 150 ученика, данас је тај број знатно мањи што се доводи у везу и са интересовањем ученика, бројем деце и околностима које владају не само у Призрену већ и на Косову и Метохији.
„Хвала Богу имамао јако лепе и достојанствене услове у којима ђаци живе јер покушавамо истовремено и да им пренесемо ону једну лепу црту која је била везана за Призренце, а то је господство. У складу са тим тако је и планиран и осмишљен и овај простор када је обнављан“, открива нам отац Исидор.
Безбедност је увек изазов али пронашли смо меру
Не крије да је рад са децом и младићима овог узрастае сам по себи изазован.
„Сама врста посла је својеврсни изазов томе додатно доприноси чињеница да живимо и радимо са њима у Призрену и поред тога наши ученици живе у интернату заједно са својим професорима што само по себи значи заиста доста изазова који уопште нису уобичајени за живот у Богословији. То иствремено тражи доста пожртвованости од стране професора те су и професори и дању и ноћу ангажовани на свом послу. С’ друге стране то је и добро али и оптерећујуће за ученике јер се од својих професора нигде не могу сакрити, што опет из угла ђака то уме да буде незгодно. Трудимо се некако да и ми али и они нађемо некакву меру“, казује отац Исидор.
Додаје да важно да се некада и мало зажмури на ђачке несташлуке али и да се са друге сране мора проценити шта је то на мора да се обраћа пажња те да се мора и адекватно реаговати.
„Дужни смо из не само их образовати већ и поучавати и учити генерално животу са циљем да они сутра могу можда бити на нашем месту и бити учитељи другим људима. То су сами по себи изазови. Безбедност је увек изазов али мислим да смо негде пронашли неку меру функионисања. Са једне стране Призрен је мирно место. У самом граду Богословија код локалног становништва ужива поштовање и било би ружно рећи да није тако. Чак треба похвалити однос наших комшија према Богословији али увек постоји та нека бојазан за ученике. Ми смо са њима пронашли меру у којој смо према њима отворени и искрени шта се може десити, какве су ситуације, како реаговари. И ми се прилагођавамо и они се томе прилагођавају“, прича отац Исидор.
Напомиње да млади боглслови никада не иду сами у град, чак и сами ученици увек иду у групицамам двојица или тројица и то обавезно са старији ученицима што, како исстиче, додатно појачава братски однос међу њима.
„Потребно је да науче и да се брину једни о другима, да неко и од наших не напави некакву ружну ситуацију која би могла засметати самом функционисању Богословије и са друге стране осрамотити њих саме, а притом и да се не деси да дође до неке ситуације са нашим комшијама која би била нежељена и за нас и за њих. Ми функционишемо али то увек мора бити под будном пажњом професора, дежурних васпитача, свих нас и верујем да нам и наше комшије у томе некако помажу и да се лепо понашају, опходе и говоре о самог Богослвоији“, похвално говори отац Исидор о односу локалног становништва према ученицима и наставницима Богословије.
Додаје да када је и ситуација у граду неповољна ученицима не дозвољава излазак у град.
Родитељи који уписују децу у Богословију у Призрену су тихи хероји, носе се са чињеницом да су деца прво Божја па њихова
Заштитни знак Богословије у Призрену постали су хор и оркестар и ученици се радо одазивају овим ваннаставнимактивностима.
„Свакако најважнија ваннаставна активност јесу Богослужења и ученици највише учествују на јутарњим и вечерњим Богослужењнима, свакога дана на светим литургијама и поред тога на свим значајнијим догађајима, црквеним славама и прославама ђаци су увек присутни за певницама. Са те стране они су иако млади већ укључени у активни црквени живот овде на простору Косова и Метохије“, говори отац Исидор.
Подсећа да је упис у Богословију врло специфичан те да свака епархија прима кандидате за себе после чега се прави распоред ко је у коју школу распоређен.
„Ми добијамо унапред распоред колико је могуђе да потенцијално дође ученика али то је увек условно из разлога што, прво сам ученик треба да жели да буде у Богословији. Уколико он сматра да није за ове услове и постоји већ нека бојазан то је већ прва озбиљна препрека и нема ничега на силу. Дакле, нема никаквог уверавања да треба да се упишу овде. С друге стране, ту је изазов како се осећају родитељи, да ли они могу да се носе са чињеницом да они буду негде у ужој Србији те како могу да се носие са тиме када чују неке ружне вести које долазе са ових простора. Свакако да они породично морају да донесу такву одлуку. Све ово наведено изискује више промишљања, размишљања, договарања, функциналности породице по том питању у односу на то када се уписује Богословија у неком другом граду у Србији. Ту морамо рећи да су и родитељи који се на то одлуче својеврсни тихи хероји. Могу да се носе са том чињеницом да има у њима неког урођеног хероизма и вере да су деца прво Божја па њихова“, прича отац Исидор Јагодић заменик ректора Богословије у Призрену.
Има нешто што не зависи од нас, беседи митрополилт Теодосије додајући да то што не зависи од нас треба да прихватимо тако кавко те да и у датим околностима дамо добар одговор.
„Оно што се највише молим Богу јесте да ми Господ просветли ум и да ми чува срце и да никада не направимо грешку, оно што није угодно Богу, а исто тако што може неким нашим потенцијалним непријатељима или можда онима који нам не желе добро да послужи да остваре неке своје циљеве које имају. Треба да пазимо на свој живот и своје поступке и да имамо братољубље, јединство и солидарност са осталима. То је оно што је до нас , а остало Боже помози , нека Бог помогне“, поручио је митрополит рашко – призренске Епархије Теодосије.
Године су се низале, генерације мењале, али су времена ретко када била добра и безбрижна. И ова данашња су за косовско метохијске Србе тешка и сива али наду буди искра светлости засјала, не случајно баш у Призрену, у коме је са првом генерацијом Богослова обновљена традиција да се првог дана нове школске године служи помен цару Душану у његовој задужбин, манастиру Светих Арханђела, где се новоуписаним ђацима одржава први час из Историје Српске Цркве.
Иван Миљковић
Репортажа о Богословији у Призрену емитована је на Првом програму Радио Београда у емисији Магазин на Првом. Послушајте је на линку ИСПОД
