Učenici Bogoslovije u Prizrenu, deca Božja pa svojih roditelja
U kritičnim i teškim vrmenima, kojih je kroz istoriju za kosmeteske Srbe bilo mnogo više nego onih lepih, Bogoslovija u Prizrenu nije samo obavljala funkciju školovanja budućih bogoslova, već je i bila uteha porobljenom narodu i zamena za državu u najtežim istorijskim trenucima.
Bogoslovija u carskom gradu broji 155 godina od osnivanja ali i deceniju i po kako je posle martovskog pogroma ponovo podignuta iz pepela.
U vreme kada je ovaj deo srpske države i dalje bio pod vlašću Turaka Bogoslovija ne samo što je bila značajan kulturno – politički centar bilae i uporište u kome su se čuvali vera, jezik i kultura.
Osnovana 1871. godine u kući Simena Sime Anredjevića Igumanova i je delovala kao svojevrsni rasadnik obrazovanih Srba.
„Srećni smo i Bogom blagodarni da naša Bogoslovija živi i u vremenima dobrim u mnogo teškim vremenima po mnogim pitanjima i stvarima“, kaže mitropolit raško-prizrenski Teodosije i ističe da je na prvom mestu to postizano Božjom voljom a i velikim trudom svih koji su želeli i voleli da Bogoslovija nastavi sa svojim radom posle 12 godina pauze od 1999 do 2011. godine.
„Važno spomena je da je vladika Atanasije jednom prilikom rekao nešto što mi je možda najveće priznanje i što cenim u svom životu, rekao je: Teodosije imao si veru, i Bog ti je pomogao“, priseća se mitropolit.
I zaista je u vremenima nemogućeg života za Srbe na Kosovu i Metohiji, trebala velika vera i hrabrost i odvažnost da se iz pepela krene u obnovu i da Bogoslovija ponovo zaživi. To se i dogodilo.
Više od deset generacija od 2011. godine sada su bogoslovi širom zemlje i regiona. Neke od njih su i profesori u Prizrenu, sveštenici, đakoni, veroučitelji, monasi, a to su sve plodovi naše vere i našeg truda, veli mitropolit.
„Blagoslovom našeg Svetog arhijerejskog sabora i Svetoga sinoda koji je zadužen za naše bogosovije i ova u Prizrenu i dalje živi i ima svoju ulogu, kao što je to imala i kada je nastala u teško vreme turskog ropstva. Rekao bih da i ovo naše vreme nije mnogo lakše ali ova Bogoslovija ima svoju misiju i svoju ulogu. Mi svi profesori koji danas ovde radimo, profesori i učenici koji ovde žive i uče, prosto nismo svesni te velike uloge i značaja koji ima Bogoslovija u našem vremenu. Daće Bog da se to nastavi“, kazuje mitropolit Teodosije koji je ujedno i vršilac dzžužnosti rektora Bogoslovije u Prizrenu.
Naglašava da i nastavni kadar i svi u Bogoslovij čine sve što mogu ali da to nije dovoljno.
„Ne možemo sami, imamo mnogo dobrotvora i mnogo dobroželetelja koji su ispružili ruku i čine da ovaj život ovde u Bogosloviji bude dostojan čoveka i da budemo srećni i zadovoljni i mi koji smo na Kosovu i oni koji nisu na Kosovu ali nam ispruženom rukom pomažu. Svi smo na istom zadatku, ista nam je uloga, da činimo ono što je Bogu ugodno i na korist našem rodu, našem Kosovu i svima našima gde god živeli danas“, priča mitropolit Teodosije.
Bogoslovija – za narod i sa narodom u vremenima i dobra i zla
Tokom ratnih dešavanja, godine 1999. Bogoslovija je zbog bezbednosi đaka i nastavnika dislocirana u Nišu. Zdanje Sime Igumanova u gradu na Bistirici postalo je saborno mesto za Srbe iz Potkaljaje. Smatrali su da su tu bezbedni budući da ih čuvaju nemački NATO vojnici u sastavu KFOR-a. Isti vojnici su 17. marta 2004. nemo posmatrali kako razularelna rulja albanskih ekstremista pali Bogoslovijiju, srpske kuće u potkaljaji i crkve po gradu.
Uprkos silnoj želji neprijatelja da se svaki trag postojanja Srba u ovom gradu zatre, Božja volja bila je drugačija. Bogoslovija je podignuta iz pepela. Posle najdužeg prekida rada u svojoj istoriji, na Malu Gospojinu, 21. septembra 2011. Godine, Bogoslovija, uz Blagoslov svetog arijerejskog sinoda Srpske pravoslvane crkvce, ponovo počinje sa radom. Od tada do danas ovde školovanje završava 11 generacija bogoslova.
U ovoj školskoj godini broje 30 učenika koji dolaze sa različitih strana. Najveći deo njih su sa prostora Kosova i Metohije ali ih ima i iz Crne Gore, Republike Srspke, centralne Srbije. Ovde je stalno angažovano devet profesora i nekolicina njih koji par puta u nedelji dolaze honorarno.
„Funkcinišemo najbolje moguće i najnormalnije kako je moguće u ovim uslovima, da budemo dostojni naših predaka, da budemo makar malo slavni i slični onim našim prethodnicima u ovom delu obrazovanja budućeg kadra srpske crkve“, poručuje zamenik rektora otac Isidor.
Ceo kompleks Bogoslovije je obnovljen i može se zaista reći da Bogoslovija danas u Prizrenu radi u pristojnim i dostojanstvenim uslovima, dostojnima svoje istorije uopšte u životu srpske crke i našega naroda.
Iakoizgleda prilično veliki komleks onda kada je preuređivan više se nije planiralo da u njemu boravi jako veliki broj đaka. Nekada je brojala i blizu 150 učenika, danas je taj broj znatno manji što se dovodi u vezu i sa interesovanjem učenika, brojem dece i okolnostima koje vladaju ne samo u Prizrenu već i na Kosovu i Metohiji.
„Hvala Bogu imamao jako lepe i dostojanstvene uslove u kojima đaci žive jer pokušavamo istovremeno i da im prenesemo onu jednu lepu crtu koja je bila vezana za Prizrence, a to je gospodstvo. U skladu sa tim tako je i planiran i osmišljen i ovaj prostor kada je obnavljan“, otkriva nam otac Isidor.
Bezbednost je uvek izazov ali pronašli smo meru
Ne krije da je rad sa decom i mladićima ovog uzrastae sam po sebi izazovan.
„Sama vrsta posla je svojevrsni izazov tome dodatno doprinosi činjenica da živimo i radimo sa njima u Prizrenu i pored toga naši učenici žive u internatu zajedno sa svojim profesorima što samo po sebi znači zaista dosta izazova koji uopšte nisu uobičajeni za život u Bogosloviji. To istvremeno traži dosta požrtvovanosti od strane profesora te su i profesori i danju i noću angažovani na svom poslu. S’ druge strane to je i dobro ali i opterećujuće za učenike jer se od svojih profesora nigde ne mogu sakriti, što opet iz ugla đaka to ume da bude nezgodno. Trudimo se nekako da i mi ali i oni nađemo nekakvu meru“, kazuje otac Isidor.
Dodaje da važno da se nekada i malo zažmuri na đačke nestašluke ali i da se sa druge srane mora proceniti šta je to na mora da se obraća pažnja te da se mora i adekvatno reagovati.
„Dužni smo iz ne samo ih obrazovati već i poučavati i učiti generalno životu sa ciljem da oni sutra mogu možda biti na našem mestu i biti učitelji drugim ljudima. To su sami po sebi izazovi. Bezbednost je uvek izazov ali mislim da smo negde pronašli neku meru funkionisanja. Sa jedne strane Prizren je mirno mesto. U samom gradu Bogoslovija kod lokalnog stanovništva uživa poštovanje i bilo bi ružno reći da nije tako. Čak treba pohvaliti odnos naših komšija prema Bogosloviji ali uvek postoji ta neka bojazan za učenike. Mi smo sa njima pronašli meru u kojoj smo prema njima otvoreni i iskreni šta se može desiti, kakve su situacije, kako reagovari. I mi se prilagođavamo i oni se tome prilagođavaju“, priča otac Isidor.
Napominje da mladi boglslovi nikada ne idu sami u grad, čak i sami učenici uvek idu u grupicamam dvojica ili trojica i to obavezno sa stariji učenicima što, kako isstiče, dodatno pojačava bratski odnos među njima.
„Potrebno je da nauče i da se brinu jedni o drugima, da neko i od naših ne napavi nekakvu ružnu situaciju koja bi mogla zasmetati samom funkcionisanju Bogoslovije i sa druge strane osramotiti njih same, a pritom i da se ne desi da dođe do neke situacije sa našim komšijama koja bi bila neželjena i za nas i za njih. Mi funkcionišemo ali to uvek mora biti pod budnom pažnjom profesora, dežurnih vaspitača, svih nas i verujem da nam i naše komšije u tome nekako pomažu i da se lepo ponašaju, ophode i govore o samog Bogoslvoiji“, pohvalno govori otac Isidor o odnosu lokalnog stanovništva prema učenicima i nastavnicima Bogoslovije.
Dodaje da kada je i situacija u gradu nepovoljna učenicima ne dozvoljava izlazak u grad.
Roditelji koji upisuju decu u Bogosloviju u Prizrenu su tihi heroji, nose se sa činjenicom da su deca prvo Božja pa njihova
Zaštitni znak Bogoslovije u Prizrenu postali su hor i orkestar i učenici se rado odazivaju ovim vannastavnimaktivnostima.
„Svakako najvažnija vannastavna aktivnost jesu Bogosluženja i učenici najviše učestvuju na jutarnjim i večernjim Bogosluženjnima, svakoga dana na svetim liturgijama i pored toga na svim značajnijim događajima, crkvenim slavama i proslavama đaci su uvek prisutni za pevnicama. Sa te strane oni su iako mladi već uključeni u aktivni crkveni život ovde na prostoru Kosova i Metohije“, govori otac Isidor.
Podseća da je upis u Bogosloviju vrlo specifičan te da svaka eparhija prima kandidate za sebe posle čega se pravi raspored ko je u koju školu raspoređen.
„Mi dobijamo unapred raspored koliko je moguđe da potencijalno dođe učenika ali to je uvek uslovno iz razloga što, prvo sam učenik treba da želi da bude u Bogosloviji. Ukoliko on smatra da nije za ove uslove i postoji već neka bojazan to je već prva ozbiljna prepreka i nema ničega na silu. Dakle, nema nikakvog uveravanja da treba da se upišu ovde. S druge strane, tu je izazov kako se osećaju roditelji, da li oni mogu da se nose sa činjenicom da oni budu negde u užoj Srbiji te kako mogu da se nosie sa time kada čuju neke ružne vesti koje dolaze sa ovih prostora. Svakako da oni porodično moraju da donesu takvu odluku. Sve ovo navedeno iziskuje više promišljanja, razmišljanja, dogovaranja, funkcinalnosti porodice po tom pitanju u odnosu na to kada se upisuje Bogoslovija u nekom drugom gradu u Srbiji. Tu moramo reći da su i roditelji koji se na to odluče svojevrsni tihi heroji. Mogu da se nose sa tom činjenicom da ima u njima nekog urođenog heroizma i vere da su deca prvo Božja pa njihova“, priča otac Isidor Jagodić zamenik rektora Bogoslovije u Prizrenu.
Ima nešto što ne zavisi od nas, besedi mitropolilt Teodosije dodajući da to što ne zavisi od nas treba da prihvatimo tako kavko te da i u datim okolnostima damo dobar odgovor.
„Ono što se najviše molim Bogu jeste da mi Gospod prosvetli um i da mi čuva srce i da nikada ne napravimo grešku, ono što nije ugodno Bogu, a isto tako što može nekim našim potencijalnim neprijateljima ili možda onima koji nam ne žele dobro da posluži da ostvare neke svoje ciljeve koje imaju. Treba da pazimo na svoj život i svoje postupke i da imamo bratoljublje, jedinstvo i solidarnost sa ostalima. To je ono što je do nas , a ostalo Bože pomozi , neka Bog pomogne“, poručio je mitropolit raško – prizrenske Eparhije Teodosije.
Godine su se nizale, generacije menjale, ali su vremena retko kada bila dobra i bezbrižna. I ova današnja su za kosovsko metohijske Srbe teška i siva ali nadu budi iskra svetlosti zasjala, ne slučajno baš u Prizrenu, u kome je sa prvom generacijom Bogoslova obnovljena tradicija da se prvog dana nove školske godine služi pomen caru Dušanu u njegovoj zadužbin, manastiru Svetih Arhanđela, gde se novoupisanim đacima održava prvi čas iz Istorije Srpske Crkve.
Ivan Miljković
Reportaža o Bogosloviji u Prizrenu emitovana je na Prvom programu Radio Beograda u emisiji Magazin na Prvom. Poslušajte je na linku ISPOD
