За првих неколико дана ђаци су доносили из својих кућа столице и троножне столичице док нисмо добили школске клупе из Францускe… Деца су била жељна да науче, а ми смо хтели све да учинимо да би их оспособили за живот.

Гимназија у Приштини основана је 17. октобра 1913. године и била је смештена у једној старој и неугледној згради у близини сахат-куле. Имала је само два одељења и 70 ученика којима је предавало 12 наставника.

Први директор ове школе био је Милан Карић, који је за руководиоца постављен 29. 10. 1913. године Указом  Краља Петра I Карађорђевића. Указ је прочитан испред зграде Народног музеја, како су сведочили савременици, на приштинским улицама настало је народно весеље. Војни оркестар је свирао. Бранислав Нушић, Милојко Веселиновић, писали су о оснивању и раду школа у Приштини, али остао је писани траг и ученика првих генерација Рајка Вучића, Стојана Зафировића, Јанићија Поповића.

Навешћемо сведочење Каје Јоксимовић, супруге Живка Јоксимовића и наставнице. Они су у Приштину дошли након Првог светског рата, јер је 1915. године Гимназија престала са радом, када су се многи професори, ђаци и очеви нашли у колони која се повлачила преко Албаније.

Каја Јоксимовић пише у својим сећањима: “Дошли смо крајем јануара 1919. године, затекли смо Приштину у тешким приликама. За првих неколико дана ђаци су доносили из својих кућа столице и троножне столичице док нисмо добили школске клупе из Францускe… Деца су била жељна да науче, а ми смо хтели све да учинимо да би их оспособили за живот… Наша прва генерација која је 1921. године била на матури била је бриљантна, јер су за годину дана два разреда завршили…“ Писмо Каје Јоксимовић објављено је у ђачком часопису „Хоризонти“, броју из новембра 1964. године, на страни 23. (Овде је интересантно поменути да је Љубинко Денда из Приштине, случајно пронашао и купио, са угравираним именом, сребрно кандило Живка Јоксимовића, негде деведесетих година.)

У запису професора Алека Радивојевића стоји да је часопис „Хоризонти“ почео да излази 1957. године. То је био зборник ученичких радова, штампан на обичном папиру, налик скрипти, без корица. Насловна страна била је исто црно бела, на обичном папиру. У том броју из 1964. године објављена је и песма Радета Кокића, ученика 4. разреда, која носи свевременску ноту, а наслов јој је „Песма за све младе“.

Професор Алек даље наводи да  је прва генерација после Првог светског рата имала 22 ученика, док је до почетка Другог светског рата кроз њу прошло 19 генерација. Године 1939.  ученици се селе у новоподигнуту зграду у којој је Гимназија радила све до почетка бомбардовања школске 1998/1999. године.  Претходно су ученици похађали наставу у старој згради Техничке школе.

Јединице намачког окупатора ушле су у Приштину 10. априла 1941. године, када је престала настава на српском језику. Сведочанства о завршеном разреду гимназистима су професори поделили по кућама.

После ослобођења Приштине, 19. новембра 1944. године, школа наставља са радом на српском и албанском језику. Ученици из Приштине и околних села  похрлили су у Гимназију. Само из Милошева, Лазарева и Раскова, села на десетак километара од Приштине, било је преко двадесет ученика. Колоне ученика ових села могле су се јасно препознати понедељком ујутру на путу ка Приштини и суботом увече приликом повратка из града.

Ишло се пешке јер саобраћај није још увек био успостављен. Понедељком су торбе ученика биле пуне хране, с обиром да је храна требало да траје целу недељу. Школски интернат још није почео са радом, па се свако сналазио онако како је могао. Неко од ученика је имао собу у граду, а неки је нису имали, па су сваки дан ишли кући у село, пешачећи тако двадесет километара дневно. Мање или више пешачили су ђаци и из других села око Приштине.

Од 1957. године школа носи име „Иво Лола Рибар“, али име је 1992/93. промењено у Прва приштинска гимназија. У једном периоду, од 1978. до 1990. године, школа је радила као Центар усмереног образовања, све до поновног враћања на образовни ниво гимназије.

Правила понашања, настава и јубилеји

Када протекне читав век од неког догађаја, поглед на време добија другу димензију. Некада смо збуњени, некад изненађени, а често одушевљени. Тако су на пример Школска дисциплинска правила за ученике средњих и стручних школа датирала још из времена Државе Срба, Хрвата и Словенаца из 1925. године, а штампана су у ђачким књижицама, латиницом и ћирилицом и на словеначком језику.

Навешћемо нека занимљива правила:

• Члан 5. Забрањено је ученицима употребљавати псовке и погрдне речи….
• Члан 6. Забрањује се ученицима крађа, картање и коцкање у било ком облику.
• Члан 8. Ученици треба да се клоне пушења јер је врло шкодљиво за млађано доба. Забрањено је пушење у школским одајама и на јавним местима.
•  Члан 10. Ученици поздрављају наставника и друге познате старије личности скидањем капе, или поклоном ако су гологлави, а ученице само поклоном.
• Члан 11. Ученик је дужан стално носити са собом ђачку књижицу и на захтев сваке власти показивати је ради легитимације.
• Члан 13. Сваки ученик дужан је да добро очисти обућу на улазу школе. Кишобрани, крпе, горње хањине и каљаче, остављају се на за то одређено место.
• Члан 14. У учионици ученик сме седети само на месту које му одреди разредни старешина.
• Члан 16. Забрањено је ученицима да по учионицама и ходницима јуре, вичу и уопште ремете ред, чистоћу и тишину.
• Члан 17. Ученици дочекују и испраћају наставнике устајањем. Седају тек кад наставник седне, изађе из учионице или им да знак за то.
• Члан 18. У школу ученици могу доносити само оно што је потребно за наставу.
• Члан 19. Не сме долазити у школу ученик прљав, поцепан, неочешљан.
• Члан 23. Задоцњени и неоправдани улазак на час, сматра се као неуредност, за који се ученик казни.
• Члан 27. Заказане школске екскурзије и излети, обавезни су. Изостанци са њих рачунају се као изостанци са часова.
• Члан 31. Забрањено је ученицима сакупљати се у веће гомиле по улицама и јавним местима без преке потребе.
• Члан 32. Ходање улицама зими после 20, лети после 21 час, допушта се само по прекој потреби, коју ученик има доказати потврдом родитеља или старатеља.
• Члан 33. Забрањено је ученицима ношење штапова и свих знакова, сем знакова Црвеног крста, Соколског, Феријалног савеза и оних које одобри Министарство просвете.
• Члан 35. Гостионице и кафане могу ученици походити само у изузетним случајевима у пратњи родитеља или старатеља и то само до 23 часа. Не смеју се никако походити барови и друга ноћна забавишта која нису поменута у чл. 35.

У ђачкој књижици садржане су и поуке о здрављу.

Заправо, још 1913. године када су наставници дошли у приштинску Гимназију, стигао је и др Димитрије Марић као ђачки лекар. Наглашено је да свако ко је оболео од заразних болести, или је неко од чланова породице оболео,  ђак не сме долазити у школу.

Ученици су морали да носе црне блузе и ђачке капе са ознаком разреда  који похађају. Девојке су носиле црну кецељу са белом крагном и беретку са бројем разреда. Касније је тегет боја униформе заменила црну и није била обавезна на свим часовима. Могла је за одређени час да се позајми у одељењу које има час физичког. Те кецеље и блузе углавном су се до школе носиле у ђачкој торби.

Занимљив је Извештај за школску 1947-48. годину Државне реалне гимназије у Приштини (записано на корици), Потпуна мешовита гимназија у Приштини (на првој страни), штампан као Школски летопис 1948. године.

У Извештају стоји да је упис ученика свих разреда извршен од 1. до 15. септембра. Ученицима је у школској сали прочитана и протумачена дисциплинска правила, па су затим пуштени кућама. Затим су од 17. септембра свим ученицима „Српске гимназије“ одржана предавања о Ђури Даничићу, Бранку Радичевићу, Вуку Караџићу, гостовали су књижевници из Београда, а учињен је излет до села Софалије. Изведена је екскурзија виших разреда ради посете изложби књига у Београду и предавање о Црвеном Крсту.  Десет дана у октобру нису похађали наставу јер су у згради школе били регрути. Одржана су предавања о значају Октобарске револуције, о Народном фронту, о значају 29. Новембра и значају и постанку јужнословенских језика. Али, наставе није било на дан светог Николе, на дан Божића и на Богојављење, као и првог јануара.

Настављено је са комеморацијом поводом Лењинове смрти, заједно са ученицима Учитељске, пољопривредне, Техничке и Женске занатске школе. О светом Сави говорено је кроз народно предање. Ученици су колективно одлазили у биоскоп. Али, посетили су и изложбе књига издавачких предузећа „Просвете“ и „Хрватског накладног завода“.

На дочек Титових штафета изашли су ученици и наставници 22. маја, а 25. маја одржано је предавање „О Маршалу Титу“. За ученике свих средњих школа пионири су извели приредбу са уметничким програмом. Првог јуна завршена је школска година.

У истом Извештају дати су и подаци о наставничкој књижници која је основана 1946. године када је било 575 књига лепе књижевности, науке и политике. На крају ове школске године у књижници с налазе 672 књиге, али је омогућено и ученицима виших разреда редовно позајмљивање књига.

У време излажења часописа „Хоризонти“ у школској сали организовале су се игранке. Ученици који су свирали различите инструменте формирали су оркестар, а не ретко свирали су и професори.

Гимназија је имала лепо опремљен кабинет за биологију. У витринама су се чувале збирке инсеката, лептира и хербаријуми. На фотографијама биле су приказане врсте птица. Клупе, оне првобитне, скамије, степенасто су и полукружно биле поређане. Крај катедре, на приземном нивоу, стајао је костур кога су некад назвали „Таки“, па су то на њему и записали.

Фискултурна сала била је опремљена гимнастичким справама и сви реквизити били су у употреби. Уз уже су успевали да се попну до врха највештији, а свако је требало да покуша.  Исто је било са козлићем и са гредом. Струњаче су биле за лагане вежбе колут напред и колут назад, а кошеви најомиљенији. Кошаркашки терен постојао је и напољу, иза бочног крила зграде. Опрема за физичко била је обавезна: црни шорци бела мајца, са другим, лаганим патикама. Седамдесетих година двадесетог века постојала је и радио-станица. За време великог одмора матуранти су пуштали популарну музику и читали важна обавештења за ђаке. Хитови Здравка Чолића вртели су се од звона до звона.

Тих година одржаван је слет на приштинском стадиону увек двадесет петог маја, у част рођендана Јосипа Броза Тита. Тај дан прослављан је као Дан младости. Централна свечаност догађала се у Београду, када је у манифестацији учествовало стотине омладинаца из целе Југославије. Беспрекорно увежбаним кореографијама вијориле су се заставе, венци цвећа и разни  реквизити, уз одговарајућу музику а по такту вежбе су изводили војници, рудари, средњошколци или деца.

Врхунац свечаности наступао је када једна млада  особа претрчава стадион, успиње се бројним степеницама до врха подијума са ложом у којој је све време седео Тито са супругом и својим сарадницима. Тито устаје, задихани омладинац са напором и застајкивањем изговара напамет научен текст, ламентирајући над њеновим заслугама за мир и просперитет народна и народности. Предаје му штафету младости уз загрљај и аплауз. Пре тога, штафета је пропутовала од Ђевђелије до Триглава; од Јадрана до Ђердапа проношена из руке у руку младих који су је свечано дочекивали.

Гимназијалци из Приштине су за Дан младости учествовали на слету 1973.  године у кореографији са момцима из тадашњег Титограда (Подгорице) и девојкама из школе за васпитачице у Београду. Било је око 700 учесника из свих крајева Југославије. Незаборавно су се дружили седам дана, пуно су вежбали и мало спавали.

Чланови Соколског друштва, младићи из генерације  1939. године учествовали су у прослави 550 година од Косовске битке на Газиместану.

Предвојничка обука била је обавезан предмет у Гимназији шездесетих и седамдесетих година двадесетог века. Поред теоретског предавања из прве помоћи, одлазило се и на стрелиште, где су ученици вежбали гађање, чак и бојевом муницијом, уз обавезно оцењивање.

Часопис „Гимназијалац“ био је нека врста наследника листа „Хоризонти“. Први број „Гимназијалца“ изашао је маја 1994. године поводом  осамдесет година рада ове школе.  Уприличена је лепа изложба фотографија, докумената и школских дневника између два рата. Часопис су приредили професори и ученици, са фотографијама у боји. Било је врло свечано. Некадашњи ђаци сада су професори Гимназије. Једна професорка причала је како је дуго устајала када у зборницу уђе њен некадашњи професор, сада колега. Дуго се навикавала на статус гимназијске колегинице.

Наредни бројеви „Гимназијалца“ објављени су јануара 1997. године, 27. јануара 1998. и 27. јануара 1999. године. Школе су обележавале празник Светог Саве као школску славу.

Албански ђаци и професори у то време напустили су државне школе. Ученици који су похађали наставу на турском језику, наставили су редовно школовање у оквиру Гимназије. Такође, ученици и профеосори гимназије „Џевдет Дода“, a који су наставу похађали на српском језику, јануара 1993. године, прикључили су се Првој приштинској гимназији. Када је почело бомбардовање 24. марта 1999. године, школе су прекинуле наставу. Као и у време Другог светског рата, ученици су добили сведочанства по завршетку календарске наставне године.

Професор Воја Рашић и школство после бомбардовања

Гимназијског професора физике Воју Рашића многе генерације памте по јасним предавањима и непристрасном оцењивању. Није био благ, нити престрог. Могли смо имати оцену коју желимо, али смо је морали зарадити. Међу првима је увео тест као облик провере знања. Неколико година пред бомбардовање, проф. Рашић завршава радни век у Гимназији и ради као просветни инспектор све до пензионисања.

Ова промена посла професора Воје била је веома битна за омладину централног Косова и то ће се видети у току лета и јесени те 1999. године. Из Приштине је избегао у родни Добротин. Професор, просветни инспектор при Министарству образовања, кренуо је својом старом ладом у обилазак свих села око Приштине. Налазио је директоре школа и састављао спискове ученика основних школа, средњих школа, као и оних који су завршили факултете или су при крају студија, јер је планирао почетак школске године, а размишљао је и о наставном кадру с обзиром на то да су се професори углавном иселили из Приштине.  

Наставио је акцију и по осталим енклавама. До августа, већ је имао списак око 3000 основаца и 1500 средњошколаца у свим селима на Косову, до Прилужја, Штрпца и Ранилуга. Средње школе је распоређивао тако да што мањи број ученика путује из једног села у друго. Сместио их је у основним школама Грачанице и Лапљег Села. Инжињере је позвао да предају  техничке предмете. Отишао је црвеном ладом у Косово Поље да зове Дејана Денића да предаје физику у Гимназији, прича овај садашњи директор Гимназије.

Колеге директори и професори су се прикључивали професору Воји у овом одговорном и тешком подухвату. Тако је на време кренула школска година. Првог септембра основне школе су почеле са радом. Већ тринаестог септембра почеле су и средње школе. У Грачаницу су средњошколци из неког села стизали трактором. Жене су их гледале из дворишта и плакале. Ови дани подсећају на оне дане које је описала Каја Јоксимовић, супруга првог директора, када је стигла у Приштину 1913. године.

Овај период свакако спада у године херојства, трпљења и достојанства. За оне који памте дуго трајање ове школе, ово битисање школе под туђим кровом заслужује наклон и тишину поштовања.  Тек 2022. завршена је зграда Средњошколског центра у Лапљем Селу у којој су ученици и професори добили нормалне услове за рад.

Име је спомен- NOMEN EST OMEN

Намерно у овом тексту нису помињани знаменити професори, успешни ђаци кроз бројне генерацији. Много је имена  успешних ђака који су постали универзитерски професори, лекари, књижевници, академици, професор емеритус, драмски уметници, судије, сликари, новинари. Многа имена су позната широј јавности, популарни су што би се рекло, а за успех многих се не зна. Заправо, зна свако о својим друговима и сматра да је његова генерација била најбоља. Традиционална окупљања за годишњице матуре, и ако су у младости изгледала нестварно, дешавају се. Чак до педесет година од матуре, постоји снага да се окупе другови из генерације. Тада се сећање пробуди, младост заигра у срцу и биолошки сат застане у далеком тренутку безбриге, радости и несташлука. Тада настају књиге.

Овај запис сачињен је на основу записа насталих у књигама које су исписивали гимназијалци, ђаци и професори. И сећања које је заискрило сада, а до сада није записано. После наведених часописа, почели смо да биографију наше школе стављамо у корице књига. Тако се наша сећања преплићу са већ историјским подацима које смо преузимали од Бранислава Нушића, који је био конзул у Приштини, затим Стојана Зафировића, Милојка Веселиновића, Јанићија Поповића, па наших савременика Пере Стефановића и Драгољуба Морачића, Јагоша Ђиласа и многих других.

Најзначајнија је свакако монографија  „Век Гимназије у Приштини“ коју је поводом обележавања сто година постојања школе приредила и потписала Ана Костић, професор српског језика у Гимназији. Своје радове су приложили многи бивши ђаци, истраживачи и компетентни професори. Оно што ову књигу издваја јесу архивска документа којима је књига обогаћена. Тако је у књизи објављен дикумент Указ Краља Петра I о оснивању Гимназије у Приштини 1913. године. Значајно је и то што су једино овде описане године после бомбардовања и успешни ђаци које је Гимназија изнедрила у најтежем периоду свог потојања.

Књига је изашла из штампе 2013. године.

„Мали одмор – споменар Приштиске Гимназије“  је прва књига објављена на тему наше школе, коју потписује аутор овог текста. Предност ове књиге јесте у томе што су саговорници били гимназијалци између два светска рата, хроничари Пера Стефановић и Драгољуб Морачић, Воја Димитријевић, док је најстарији саговорник у  време настајања књиге био Добросав Кривокапић, рођен 1910. године, који је уз то имао савршену меморију.

Такође, изложба поводом 80. година постојања Гимназије, омогућила је увид у документацију и архивску грађу која више не постоји. Када су у питању анегдоте и сећања наведена у књизи, садржај није ограничен генерацијски. Књига је објављена 1995. године и друго допуњено издање 2006. године.

„Расли смо уз косовске божуре – записи генерације матураната 1956/57. Гимназије Иво Лола Рибар, Приштина“ је књига, збирка сећања коју су саставили по принципу „о нама – за нас“ентузијасти када су славили педесет година матуре. Ово је генерација  коју ми који смо сада у озбиљним годинама, рођени када су они били гимназијалци, добро познајемо. Упамћени су као изврсни лекари, универзитетски професори, педагози, математичари. Они су са љубављу и живом радошћу овековечили своје професоре, своје другове, младост свога времена и гимназију која траје увек млада, али увек другачија, оденута у рухо оних који исписују њен живот. Тако да свака књига, колико год да смо скромно сматрали да је пишемо „о нама и за нас“, заправо постаје документ који ће се једнога дана цитирати. Ову збирку није потписала као аутор, али је приредила, уобличила и допунила специфичним освртом на историју и време етнолог, Видосава Вида Вулевић. Књига је објављена 2016. године.

„Гимназија Иво Лола Рибар, Приштина, Генерација 1970-1974  – трагом сећања“ је обимно дело које поред гимназијских сећања акценат ставља и на историјске прилике кроз њено трајање, чак и политичке  (не)прилике нису избегнуте, што јој даје контекст озбиљности и документарности. По свом обиму и садржају књига превазилази тематски оквир истакнут у њеном наслову, јер поред сећања генерације која је прославила педесет година од матуре, обимна литература и професорски наратив, упућује на књигу која ће бити литература о Гимназији, али и за друге теме. Монографију су приредили проф. др Небојша Бацковић и дипл. инг. Зоран Михајловић, пуковник Војске Србије. Ова Монографија објављена је 2025. године.

Све ове збирке сећања су богато допуњене фотографијама, црно-белим и у боји, тако да ти албуми приказују и модне карактеристике сваког времена, али сачувану радост сусретања.

Без обзира да ли су ове збирке сећања писали млади или пензионери, кроз текстове то нећете моћи да процените. Када завирите у албуме, са пажњом ћете тражити позната лица. Неке можда нећете препознати, али, не мари.  У свакој књизи куца гимназијско младо срце.

(Ризница)