Вакрсење, Велигдан, дат је свакој души

Прославили смо Велигдан. Тако су Васкрс звали наши стари, бабе и деде Косовци. Памтимо ми старији и ретки који су задржали аутентичан косовски изговор.

Васкрс, Велики Дан – Велигдан. Памтимо пост наших баба, бео пасуљ петком, кромид и со средом. По мало хлеба. А у посту се често јео оцат. У једну земљану чинију растворено је било сирће са водом, не знам да ли је било посољено и да ли је имало још нечега. Сви смо кашикама захватали тај раствор и јели са хлебом. То је био један оброк код тетка Данке у Црквеној Водици док сам била девојчица. Нису били сиромашни, то је просто било тако. А млевени парадајз из флаше са црним луком (кромид), био је деликатес. Бабе су правиле кромидник и тиквеник, непоновљиво укусне пите недељом. Печенка је била увек слатка. Али њене семенке нисмо смели да једемо. Говорили су нам да расте гуша. Били смо послушни, шта год да је то значило. Сада грицкамо голице.

Ми деца јели смо џем на танким кришкама црног хлеба и то је био најлепши слаткиш, ваљда и једини. Нисмо знали да ли постимо. Воћа је било на претек. Јабуке, шљиве, крушке, рибизле. Дуд је имала скоро свака авлија у селу. Лепили су нам се прсти, уста постајала модра од црних дудиња које смо јели без ограничења.

Шљиве смо исто обилно јели док смо их у воћњаку сакупљали уз дедину пажњу да не забушавамо. Он је наше кантице супао у велике канте привезане за седло магарета које му је било веран друг и послушан помоћник. По неколико пута је носио до куће канте, и брзо се враћао, све док нам је по његовом плану трајао радни дан. Млад краставац смо исто могли сами да уберемо у башти, као и парадајз. Протрљамо мало о рукав или блузу и грицкамо, док увече не уђемо у кућу.

Нисмо имали прилику да нешто „не једемо“ и да бирамо. Печен кромпир и печене јабуке кожаре често смо добијали за вечеру. О стакластом парадајзу и паприци из туршије не могу ни да причам. (Када се испрже са чварцима и јајима, то је био деликатес).

Кувана зрна кукуруза и печене семенке били су нам укусна занимација док уз светлост лампе слушамо дедина сећања на војску. Сецкали смо на листиће киселе јабуке о одвајали коштице из шљива, па је то баба низала у венац или ређала на бели чаршаф да се суши. Грицкали смо тако суве воћке преко зиме или пили киселкаст компот. Баба је преко лета сакупљала разне биљке и траве, сушила их, па смо стално пили топле чајеве. Јер чајник (ђугум), стално је био на крај шпорета.

Болесни нисмо били. Ту је била и једна цигла, увек топла, да на њу стави ноге ко је промрзао стигао из града у село или кога боле леђа.Моја мајка је памтила да су пред пост сви судови били откувани у великом казану. Када се присетим нашег јеловника рекла бих да смо се хранили здраво.

На Велики Петак увек се знало да је дан тежак и постимо јер је Господ распет. У приштинској цркви провлачили смо се испод Плаштанице. Било је тихо, осећали смо неки свечани страх, бојажљиво смо љубили иконе и остављали ситне паре које би нам мама у напред дала.

Јаја су фарбали рано изјутра и будила нас је топлина док су нас црвеним јајетом осењивале крстом на челу, бради и образима, баба или мама.

А онда смо у недељу, на Велигдан у новим хаљиницама, сашивеним за ту прилику, за нас три исте, новим ципелама, свечано ишле у цркву. У цркви смо стајали. Баке су седеле на клупицама. Ми деца могли смо повремено да чучнемо. Панталоне жене нису носиле. Ни девојчице. Седамдесетих година прошлог века завршила сам Гимназију, када смо добили дипломе, на сликама смо све девојке у сукњама.

Памтим да, када су читали Јеванђеље, болесна деца су чучала испод плишаног платна на налоњу, па и неко старији би се мало приближио. Тако и када би свештеник дошао у кућу да свети Водицу пред Васкрс, ми деца смо стајала под епитрахиљ док нам је читао молитву. Мало би се и мама дотакла, нагнувши се преко нас. У неком тренутку чуло се звонце из олтара…

У цркви бисмо се после Литургије куцали јајима која смо понели, али смо и добијали у цркви. Мама би понела и за другу децу. Кад бисмо стигли кући, већ је мирисало неко печено месо, честитали смо тати Васкрс, а он би нам дао по неку пару. Баби смо љубили руку.

У школи смо учили све другачије. Да је црква опијум за народ, да је примитивно све то везано за цркву. И то је изазивало неки несклад у души младе особе. Поштујемо професоре, верујемо им, ми смо Титови пионири и

омладинци, а у кући Велигдан. Нисам носила црвено јаје у школу. Јер не знам ко слави, а ко не. Многим мојим друговима родитељи су били интелектуалци. Тако је вера остајала некако скривена у наше дубине, заправо затрпана комунистичком идеологијом. Родитељи нас нису условљавали нити исправљали јер су знали да може да се страда ако си против комуниста. Мој отац је страдао.

Али, Вакрсење, Велигдан, дат је свакој души.

Када сам се после прогона вратила у Грачаницу, веровала сам да је то пут да дођем до пензије. Али, није било тако. Схватила сам то онога дана када сам после Литургије пошла за мати Ефросинијом која ме је позвала на кафу. Сва несигурна јер не знам како треба да се понашам, осећала сам неку унутрашњу радост. Само сам знала да треба да јој пољубим руку сваки пут кад је видим, јер смо нашим бабама и деди љубиле руку при сусрету.

Мати ме је питала: „Знаш ли ти причу о Сејачу и семену?“ „Не знам“, признала сам, „Ја ништа не знам.“ Мати ми је испричала причу из Јеванђеља о Сејачу и семену. У том тренутку почело је да клија у мени сећање на бабу која је живела са нама и ону другу у селу. Сетила сам се белог, незапрженог пасуља и њиховог скромног јеловника. И како се моја баба из села спремалаза одлазак у град, у цркву. Имала је „ветан“ празник светог Јефтимија.

Много касније тетка ми је објаснила да се баба заветовала да слави овог светитеља, заштитника деце. Њој су мушка деца умирала као бебе. Благодарила му је до краја живота. Сетила сам се како се увече измивала ланолинским сапуном у топлој кујни док ми одемо у гостинску собу, па кад она изнесе корито вратимо се у толу и мирисну кујну. Ујутру је облачила стајаће рухо и нову мараму. У корпи је имала дарове за цркву прекривене новим платном.

Уз пут је мало говорила. Ишла сам са њом, осећајући важност тог дана и тог пешачења из села у град. У цркву.

За Светог Саву били смо на распусту и ишли смо у урошевачку цркву. Тамо су деца на балкону декламовала рецитације о светом Сави. Питала сам се како то они уче ове песмице, а ми у Приштини не учимо.

А преко лета када су падале топле кратке кише уз јаку грмљавину, изненадни пљускови који за час престану, баба је нас децу водила на спрат (јер је у приземљу била земља). Замрачила би прозор и легла би са нама у онај велики брачни кревет. Казала би нам „Држите руку поред срца и говорите сја, сја, сја… “Уз мати Ефросинију ја сам разумела песму анђела на итургији „Свјат, свјат, свјат Господ Саваот“. Још увек учим у Грачаници.

Сећање на Источни петак

Светли петак, Источни петак или Живоносни источник почела сам да у срцу празнујем када сам на тај дан дошла у манастир Драганац са мати Ефросинијом и њеним сестринством. Па, други пут са мати Теодором. И увек имам потребу да на овај дан будем крај целебног Источника у манастиру Драганац. Хвала Господу и Мајци Божјој, дођох и ове године. Толико радости, љубави, слободе, толико народа на једном месту! Све што нам се гомилало као страх, незадовољство, безнађе, несигурност, сва искушења лична и колективна, на овом месту, на овај дан бивају умивени на овом Источнику.

Обновљени, крепки само се радујемо.

Док смо долазили магла и облаци слутили су кишу. А заправо, сунце нас је купало све време литургије, благословене трпезе љубави и насмејаних монаха домаћина који су нам се радовали. Ми смо се радовали сусрету са особама које дуго нисмо видели. Сабрали смо се са свих крајева у роју најмедоносније пчеле која обилато точи љубав.

Дугачка колона аутомобила вијугала је дуж шумског пута, а песма и фолклор дечице из овог краја одзвањали су олисталом шумом. Њихове беле ношње светлуцале су на сунцу и додатно крепиле лепоту наше вере.

Ко је против нас, кад је с нами Бог!