Vakrsenje, Veligdan, dat je svakoj duši

Proslavili smo Veligdan. Tako su Vaskrs zvali naši stari, babe i dede Kosovci. Pamtimo mi stariji i retki koji su zadržali autentičan kosovski izgovor.

Vaskrs, Veliki Dan – Veligdan. Pamtimo post naših baba, beo pasulj petkom, kromid i so sredom. Po malo hleba. A u postu se često jeo ocat. U jednu zemljanu činiju rastvoreno je bilo sirće sa vodom, ne znam da li je bilo posoljeno i da li je imalo još nečega. Svi smo kašikama zahvatali taj rastvor i jeli sa hlebom. To je bio jedan obrok kod tetka Danke u Crkvenoj Vodici dok sam bila devojčica. Nisu bili siromašni, to je prosto bilo tako. A mleveni paradajz iz flaše sa crnim lukom (kromid), bio je delikates. Babe su pravile kromidnik i tikvenik, neponovljivo ukusne pite nedeljom. Pečenka je bila uvek slatka. Ali njene semenke nismo smeli da jedemo. Govorili su nam da raste guša. Bili smo poslušni, šta god da je to značilo. Sada grickamo golice.

Mi deca jeli smo džem na tankim kriškama crnog hleba i to je bio najlepši slatkiš, valjda i jedini. Nismo znali da li postimo. Voća je bilo na pretek. Jabuke, šljive, kruške, ribizle. Dud je imala skoro svaka avlija u selu. Lepili su nam se prsti, usta postajala modra od crnih dudinja koje smo jeli bez ograničenja.

Šljive smo isto obilno jeli dok smo ih u voćnjaku sakupljali uz dedinu pažnju da ne zabušavamo. On je naše kantice supao u velike kante privezane za sedlo magareta koje mu je bilo veran drug i poslušan pomoćnik. Po nekoliko puta je nosio do kuće kante, i brzo se vraćao, sve dok nam je po njegovom planu trajao radni dan. Mlad krastavac smo isto mogli sami da uberemo u bašti, kao i paradajz. Protrljamo malo o rukav ili bluzu i grickamo, dok uveče ne uđemo u kuću.

Nismo imali priliku da nešto „ne jedemo“ i da biramo. Pečen krompir i pečene jabuke kožare često smo dobijali za večeru. O staklastom paradajzu i paprici iz turšije ne mogu ni da pričam. (Kada se isprže sa čvarcima i jajima, to je bio delikates).

Kuvana zrna kukuruza i pečene semenke bili su nam ukusna zanimacija dok uz svetlost lampe slušamo dedina sećanja na vojsku. Seckali smo na listiće kisele jabuke o odvajali koštice iz šljiva, pa je to baba nizala u venac ili ređala na beli čaršaf da se suši. Grickali smo tako suve voćke preko zime ili pili kiselkast kompot. Baba je preko leta sakupljala razne biljke i trave, sušila ih, pa smo stalno pili tople čajeve. Jer čajnik (đugum), stalno je bio na kraj šporeta.

Bolesni nismo bili. Tu je bila i jedna cigla, uvek topla, da na nju stavi noge ko je promrzao stigao iz grada u selo ili koga bole leđa.Moja majka je pamtila da su pred post svi sudovi bili otkuvani u velikom kazanu. Kada se prisetim našeg jelovnika rekla bih da smo se hranili zdravo.

Na Veliki Petak uvek se znalo da je dan težak i postimo jer je Gospod raspet. U prištinskoj crkvi provlačili smo se ispod Plaštanice. Bilo je tiho, osećali smo neki svečani strah, bojažljivo smo ljubili ikone i ostavljali sitne pare koje bi nam mama u napred dala.

Jaja su farbali rano izjutra i budila nas je toplina dok su nas crvenim jajetom osenjivale krstom na čelu, bradi i obrazima, baba ili mama.

A onda smo u nedelju, na Veligdan u novim haljinicama, sašivenim za tu priliku, za nas tri iste, novim cipelama, svečano išle u crkvu. U crkvi smo stajali. Bake su sedele na klupicama. Mi deca mogli smo povremeno da čučnemo. Pantalone žene nisu nosile. Ni devojčice. Sedamdesetih godina prošlog veka završila sam Gimnaziju, kada smo dobili diplome, na slikama smo sve devojke u suknjama.

Pamtim da, kada su čitali Jevanđelje, bolesna deca su čučala ispod plišanog platna na nalonju, pa i neko stariji bi se malo približio. Tako i kada bi sveštenik došao u kuću da sveti Vodicu pred Vaskrs, mi deca smo stajala pod epitrahilj dok nam je čitao molitvu. Malo bi se i mama dotakla, nagnuvši se preko nas. U nekom trenutku čulo se zvonce iz oltara…

U crkvi bismo se posle Liturgije kucali jajima koja smo poneli, ali smo i dobijali u crkvi. Mama bi ponela i za drugu decu. Kad bismo stigli kući, već je mirisalo neko pečeno meso, čestitali smo tati Vaskrs, a on bi nam dao po neku paru. Babi smo ljubili ruku.

U školi smo učili sve drugačije. Da je crkva opijum za narod, da je primitivno sve to vezano za crkvu. I to je izazivalo neki nesklad u duši mlade osobe. Poštujemo profesore, verujemo im, mi smo Titovi pioniri i

omladinci, a u kući Veligdan. Nisam nosila crveno jaje u školu. Jer ne znam ko slavi, a ko ne. Mnogim mojim drugovima roditelji su bili intelektualci. Tako je vera ostajala nekako skrivena u naše dubine, zapravo zatrpana komunističkom ideologijom. Roditelji nas nisu uslovljavali niti ispravljali jer su znali da može da se strada ako si protiv komunista. Moj otac je stradao.

Ali, Vakrsenje, Veligdan, dat je svakoj duši.

Kada sam se posle progona vratila u Gračanicu, verovala sam da je to put da dođem do penzije. Ali, nije bilo tako. Shvatila sam to onoga dana kada sam posle Liturgije pošla za mati Efrosinijom koja me je pozvala na kafu. Sva nesigurna jer ne znam kako treba da se ponašam, osećala sam neku unutrašnju radost. Samo sam znala da treba da joj poljubim ruku svaki put kad je vidim, jer smo našim babama i dedi ljubile ruku pri susretu.

Mati me je pitala: „Znaš li ti priču o Sejaču i semenu?“ „Ne znam“, priznala sam, „Ja ništa ne znam.“ Mati mi je ispričala priču iz Jevanđelja o Sejaču i semenu. U tom trenutku počelo je da klija u meni sećanje na babu koja je živela sa nama i onu drugu u selu. Setila sam se belog, nezaprženog pasulja i njihovog skromnog jelovnika. I kako se moja baba iz sela spremalaza odlazak u grad, u crkvu. Imala je „vetan“ praznik svetog Jeftimija.

Mnogo kasnije tetka mi je objasnila da se baba zavetovala da slavi ovog svetitelja, zaštitnika dece. Njoj su muška deca umirala kao bebe. Blagodarila mu je do kraja života. Setila sam se kako se uveče izmivala lanolinskim sapunom u toploj kujni dok mi odemo u gostinsku sobu, pa kad ona iznese korito vratimo se u tolu i mirisnu kujnu. Ujutru je oblačila stajaće ruho i novu maramu. U korpi je imala darove za crkvu prekrivene novim platnom.

Uz put je malo govorila. Išla sam sa njom, osećajući važnost tog dana i tog pešačenja iz sela u grad. U crkvu.

Za Svetog Savu bili smo na raspustu i išli smo u uroševačku crkvu. Tamo su deca na balkonu deklamovala recitacije o svetom Savi. Pitala sam se kako to oni uče ove pesmice, a mi u Prištini ne učimo.

A preko leta kada su padale tople kratke kiše uz jaku grmljavinu, iznenadni pljuskovi koji za čas prestanu, baba je nas decu vodila na sprat (jer je u prizemlju bila zemlja). Zamračila bi prozor i legla bi sa nama u onaj veliki bračni krevet. Kazala bi nam „Držite ruku pored srca i govorite sja, sja, sja… “Uz mati Efrosiniju ja sam razumela pesmu anđela na iturgiji „Svjat, svjat, svjat Gospod Savaot“. Još uvek učim u Gračanici.

Sećanje na Istočni petak

Svetli petak, Istočni petak ili Živonosni istočnik počela sam da u srcu praznujem kada sam na taj dan došla u manastir Draganac sa mati Efrosinijom i njenim sestrinstvom. Pa, drugi put sa mati Teodorom. I uvek imam potrebu da na ovaj dan budem kraj celebnog Istočnika u manastiru Draganac. Hvala Gospodu i Majci Božjoj, dođoh i ove godine. Toliko radosti, ljubavi, slobode, toliko naroda na jednom mestu! Sve što nam se gomilalo kao strah, nezadovoljstvo, beznađe, nesigurnost, sva iskušenja lična i kolektivna, na ovom mestu, na ovaj dan bivaju umiveni na ovom Istočniku.

Obnovljeni, krepki samo se radujemo.

Dok smo dolazili magla i oblaci slutili su kišu. A zapravo, sunce nas je kupalo sve vreme liturgije, blagoslovene trpeze ljubavi i nasmejanih monaha domaćina koji su nam se radovali. Mi smo se radovali susretu sa osobama koje dugo nismo videli. Sabrali smo se sa svih krajeva u roju najmedonosnije pčele koja obilato toči ljubav.

Dugačka kolona automobila vijugala je duž šumskog puta, a pesma i folklor dečice iz ovog kraja odzvanjali su olistalom šumom. Njihove bele nošnje svetlucale su na suncu i dodatno krepile lepotu naše vere.

Ko je protiv nas, kad je s nami Bog!