Za prvih nekoliko dana đaci su donosili iz svojih kuća stolice i tronožne stoličice dok nismo dobili školske klupe iz Francuske… Deca su bila željna da nauče, a mi smo hteli sve da učinimo da bi ih osposobili za život.

Gimnazija u Prištini osnovana je 17. oktobra 1913. godine i bila je smeštena u jednoj staroj i neuglednoj zgradi u blizini sahat-kule. Imala je samo dva odeljenja i 70 učenika kojima je predavalo 12 nastavnika.

Prvi direktor ove škole bio je Milan Karić, koji je za rukovodioca postavljen 29. 10. 1913. godine Ukazom  Kralja Petra I Karađorđevića. Ukaz je pročitan ispred zgrade Narodnog muzeja, kako su svedočili savremenici, na prištinskim ulicama nastalo je narodno veselje. Vojni orkestar je svirao. Branislav Nušić, Milojko Veselinović, pisali su o osnivanju i radu škola u Prištini, ali ostao je pisani trag i učenika prvih generacija Rajka Vučića, Stojana Zafirovića, Janićija Popovića.

Navešćemo svedočenje Kaje Joksimović, supruge Živka Joksimovića i nastavnice. Oni su u Prištinu došli nakon Prvog svetskog rata, jer je 1915. godine Gimnazija prestala sa radom, kada su se mnogi profesori, đaci i očevi našli u koloni koja se povlačila preko Albanije.

Kaja Joksimović piše u svojim sećanjima: “Došli smo krajem januara 1919. godine, zatekli smo Prištinu u teškim prilikama. Za prvih nekoliko dana đaci su donosili iz svojih kuća stolice i tronožne stoličice dok nismo dobili školske klupe iz Francuske… Deca su bila željna da nauče, a mi smo hteli sve da učinimo da bi ih osposobili za život… Naša prva generacija koja je 1921. godine bila na maturi bila je briljantna, jer su za godinu dana dva razreda završili…“ Pismo Kaje Joksimović objavljeno je u đačkom časopisu „Horizonti“, broju iz novembra 1964. godine, na strani 23. (Ovde je interesantno pomenuti da je Ljubinko Denda iz Prištine, slučajno pronašao i kupio, sa ugraviranim imenom, srebrno kandilo Živka Joksimovića, negde devedesetih godina.)

U zapisu profesora Aleka Radivojevića stoji da je časopis „Horizonti“ počeo da izlazi 1957. godine. To je bio zbornik učeničkih radova, štampan na običnom papiru, nalik skripti, bez korica. Naslovna strana bila je isto crno bela, na običnom papiru. U tom broju iz 1964. godine objavljena je i pesma Radeta Kokića, učenika 4. razreda, koja nosi svevremensku notu, a naslov joj je „Pesma za sve mlade“.

Profesor Alek dalje navodi da  je prva generacija posle Prvog svetskog rata imala 22 učenika, dok je do početka Drugog svetskog rata kroz nju prošlo 19 generacija. Godine 1939.  učenici se sele u novopodignutu zgradu u kojoj je Gimnazija radila sve do početka bombardovanja školske 1998/1999. godine.  Prethodno su učenici pohađali nastavu u staroj zgradi Tehničke škole.

Jedinice namačkog okupatora ušle su u Prištinu 10. aprila 1941. godine, kada je prestala nastava na srpskom jeziku. Svedočanstva o završenom razredu gimnazistima su profesori podelili po kućama.

Posle oslobođenja Prištine, 19. novembra 1944. godine, škola nastavlja sa radom na srpskom i albanskom jeziku. Učenici iz Prištine i okolnih sela  pohrlili su u Gimnaziju. Samo iz Miloševa, Lazareva i Raskova, sela na desetak kilometara od Prištine, bilo je preko dvadeset učenika. Kolone učenika ovih sela mogle su se jasno prepoznati ponedeljkom ujutru na putu ka Prištini i subotom uveče prilikom povratka iz grada.

Išlo se peške jer saobraćaj nije još uvek bio uspostavljen. Ponedeljkom su torbe učenika bile pune hrane, s obirom da je hrana trebalo da traje celu nedelju. Školski internat još nije počeo sa radom, pa se svako snalazio onako kako je mogao. Neko od učenika je imao sobu u gradu, a neki je nisu imali, pa su svaki dan išli kući u selo, pešačeći tako dvadeset kilometara dnevno. Manje ili više pešačili su đaci i iz drugih sela oko Prištine.

Od 1957. godine škola nosi ime „Ivo Lola Ribar“, ali ime je 1992/93. promenjeno u Prva prištinska gimnazija. U jednom periodu, od 1978. do 1990. godine, škola je radila kao Centar usmerenog obrazovanja, sve do ponovnog vraćanja na obrazovni nivo gimnazije.

Pravila ponašanja, nastava i jubileji

Kada protekne čitav vek od nekog događaja, pogled na vreme dobija drugu dimenziju. Nekada smo zbunjeni, nekad iznenađeni, a često oduševljeni. Tako su na primer Školska disciplinska pravila za učenike srednjih i stručnih škola datirala još iz vremena Države Srba, Hrvata i Slovenaca iz 1925. godine, a štampana su u đačkim knjižicama, latinicom i ćirilicom i na slovenačkom jeziku.

Navešćemo neka zanimljiva pravila:

• Član 5. Zabranjeno je učenicima upotrebljavati psovke i pogrdne reči….
• Član 6. Zabranjuje se učenicima krađa, kartanje i kockanje u bilo kom obliku.
• Član 8. Učenici treba da se klone pušenja jer je vrlo škodljivo za mlađano doba. Zabranjeno je pušenje u školskim odajama i na javnim mestima.
•  Član 10. Učenici pozdravljaju nastavnika i druge poznate starije ličnosti skidanjem kape, ili poklonom ako su gologlavi, a učenice samo poklonom.
• Član 11. Učenik je dužan stalno nositi sa sobom đačku knjižicu i na zahtev svake vlasti pokazivati je radi legitimacije.
• Član 13. Svaki učenik dužan je da dobro očisti obuću na ulazu škole. Kišobrani, krpe, gornje hanjine i kaljače, ostavljaju se na za to određeno mesto.
• Član 14. U učionici učenik sme sedeti samo na mestu koje mu odredi razredni starešina.
• Član 16. Zabranjeno je učenicima da po učionicama i hodnicima jure, viču i uopšte remete red, čistoću i tišinu.
• Član 17. Učenici dočekuju i ispraćaju nastavnike ustajanjem. Sedaju tek kad nastavnik sedne, izađe iz učionice ili im da znak za to.
• Član 18. U školu učenici mogu donositi samo ono što je potrebno za nastavu.
• Član 19. Ne sme dolaziti u školu učenik prljav, pocepan, neočešljan.
• Član 23. Zadocnjeni i neopravdani ulazak na čas, smatra se kao neurednost, za koji se učenik kazni.
• Član 27. Zakazane školske ekskurzije i izleti, obavezni su. Izostanci sa njih računaju se kao izostanci sa časova.
• Član 31. Zabranjeno je učenicima sakupljati se u veće gomile po ulicama i javnim mestima bez preke potrebe.
• Član 32. Hodanje ulicama zimi posle 20, leti posle 21 čas, dopušta se samo po prekoj potrebi, koju učenik ima dokazati potvrdom roditelja ili staratelja.
• Član 33. Zabranjeno je učenicima nošenje štapova i svih znakova, sem znakova Crvenog krsta, Sokolskog, Ferijalnog saveza i onih koje odobri Ministarstvo prosvete.
• Član 35. Gostionice i kafane mogu učenici pohoditi samo u izuzetnim slučajevima u pratnji roditelja ili staratelja i to samo do 23 časa. Ne smeju se nikako pohoditi barovi i druga noćna zabavišta koja nisu pomenuta u čl. 35.

U đačkoj knjižici sadržane su i pouke o zdravlju.

Zapravo, još 1913. godine kada su nastavnici došli u prištinsku Gimnaziju, stigao je i dr Dimitrije Marić kao đački lekar. Naglašeno je da svako ko je oboleo od zaraznih bolesti, ili je neko od članova porodice oboleo,  đak ne sme dolaziti u školu.

Učenici su morali da nose crne bluze i đačke kape sa oznakom razreda  koji pohađaju. Devojke su nosile crnu kecelju sa belom kragnom i beretku sa brojem razreda. Kasnije je teget boja uniforme zamenila crnu i nije bila obavezna na svim časovima. Mogla je za određeni čas da se pozajmi u odeljenju koje ima čas fizičkog. Te kecelje i bluze uglavnom su se do škole nosile u đačkoj torbi.

Zanimljiv je Izveštaj za školsku 1947-48. godinu Državne realne gimnazije u Prištini (zapisano na korici), Potpuna mešovita gimnazija u Prištini (na prvoj strani), štampan kao Školski letopis 1948. godine.

U Izveštaju stoji da je upis učenika svih razreda izvršen od 1. do 15. septembra. Učenicima je u školskoj sali pročitana i protumačena disciplinska pravila, pa su zatim pušteni kućama. Zatim su od 17. septembra svim učenicima „Srpske gimnazije“ održana predavanja o Đuri Daničiću, Branku Radičeviću, Vuku Karadžiću, gostovali su književnici iz Beograda, a učinjen je izlet do sela Sofalije. Izvedena je ekskurzija viših razreda radi posete izložbi knjiga u Beogradu i predavanje o Crvenom Krstu.  Deset dana u oktobru nisu pohađali nastavu jer su u zgradi škole bili regruti. Održana su predavanja o značaju Oktobarske revolucije, o Narodnom frontu, o značaju 29. Novembra i značaju i postanku južnoslovenskih jezika. Ali, nastave nije bilo na dan svetog Nikole, na dan Božića i na Bogojavljenje, kao i prvog januara.

Nastavljeno je sa komemoracijom povodom Lenjinove smrti, zajedno sa učenicima Učiteljske, poljoprivredne, Tehničke i Ženske zanatske škole. O svetom Savi govoreno je kroz narodno predanje. Učenici su kolektivno odlazili u bioskop. Ali, posetili su i izložbe knjiga izdavačkih preduzeća „Prosvete“ i „Hrvatskog nakladnog zavoda“.

Na doček Titovih štafeta izašli su učenici i nastavnici 22. maja, a 25. maja održano je predavanje „O Maršalu Titu“. Za učenike svih srednjih škola pioniri su izveli priredbu sa umetničkim programom. Prvog juna završena je školska godina.

U istom Izveštaju dati su i podaci o nastavničkoj knjižnici koja je osnovana 1946. godine kada je bilo 575 knjiga lepe književnosti, nauke i politike. Na kraju ove školske godine u knjižnici s nalaze 672 knjige, ali je omogućeno i učenicima viših razreda redovno pozajmljivanje knjiga.

U vreme izlaženja časopisa „Horizonti“ u školskoj sali organizovale su se igranke. Učenici koji su svirali različite instrumente formirali su orkestar, a ne retko svirali su i profesori.

Gimnazija je imala lepo opremljen kabinet za biologiju. U vitrinama su se čuvale zbirke insekata, leptira i herbarijumi. Na fotografijama bile su prikazane vrste ptica. Klupe, one prvobitne, skamije, stepenasto su i polukružno bile poređane. Kraj katedre, na prizemnom nivou, stajao je kostur koga su nekad nazvali „Taki“, pa su to na njemu i zapisali.

Fiskulturna sala bila je opremljena gimnastičkim spravama i svi rekviziti bili su u upotrebi. Uz uže su uspevali da se popnu do vrha najveštiji, a svako je trebalo da pokuša.  Isto je bilo sa kozlićem i sa gredom. Strunjače su bile za lagane vežbe kolut napred i kolut nazad, a koševi najomiljeniji. Košarkaški teren postojao je i napolju, iza bočnog krila zgrade. Oprema za fizičko bila je obavezna: crni šorci bela majca, sa drugim, laganim patikama. Sedamdesetih godina dvadesetog veka postojala je i radio-stanica. Za vreme velikog odmora maturanti su puštali popularnu muziku i čitali važna obaveštenja za đake. Hitovi Zdravka Čolića vrteli su se od zvona do zvona.

Tih godina održavan je slet na prištinskom stadionu uvek dvadeset petog maja, u čast rođendana Josipa Broza Tita. Taj dan proslavljan je kao Dan mladosti. Centralna svečanost događala se u Beogradu, kada je u manifestaciji učestvovalo stotine omladinaca iz cele Jugoslavije. Besprekorno uvežbanim koreografijama vijorile su se zastave, venci cveća i razni  rekviziti, uz odgovarajuću muziku a po taktu vežbe su izvodili vojnici, rudari, srednjoškolci ili deca.

Vrhunac svečanosti nastupao je kada jedna mlada  osoba pretrčava stadion, uspinje se brojnim stepenicama do vrha podijuma sa ložom u kojoj je sve vreme sedeo Tito sa suprugom i svojim saradnicima. Tito ustaje, zadihani omladinac sa naporom i zastajkivanjem izgovara napamet naučen tekst, lamentirajući nad njenovim zaslugama za mir i prosperitet narodna i narodnosti. Predaje mu štafetu mladosti uz zagrljaj i aplauz. Pre toga, štafeta je proputovala od Đevđelije do Triglava; od Jadrana do Đerdapa pronošena iz ruke u ruku mladih koji su je svečano dočekivali.

Gimnazijalci iz Prištine su za Dan mladosti učestvovali na sletu 1973.  godine u koreografiji sa momcima iz tadašnjeg Titograda (Podgorice) i devojkama iz škole za vaspitačice u Beogradu. Bilo je oko 700 učesnika iz svih krajeva Jugoslavije. Nezaboravno su se družili sedam dana, puno su vežbali i malo spavali.

Članovi Sokolskog društva, mladići iz generacije  1939. godine učestvovali su u proslavi 550 godina od Kosovske bitke na Gazimestanu.

Predvojnička obuka bila je obavezan predmet u Gimnaziji šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka. Pored teoretskog predavanja iz prve pomoći, odlazilo se i na strelište, gde su učenici vežbali gađanje, čak i bojevom municijom, uz obavezno ocenjivanje.

Časopis „Gimnazijalac“ bio je neka vrsta naslednika lista „Horizonti“. Prvi broj „Gimnazijalca“ izašao je maja 1994. godine povodom  osamdeset godina rada ove škole.  Upriličena je lepa izložba fotografija, dokumenata i školskih dnevnika između dva rata. Časopis su priredili profesori i učenici, sa fotografijama u boji. Bilo je vrlo svečano. Nekadašnji đaci sada su profesori Gimnazije. Jedna profesorka pričala je kako je dugo ustajala kada u zbornicu uđe njen nekadašnji profesor, sada kolega. Dugo se navikavala na status gimnazijske koleginice.

Naredni brojevi „Gimnazijalca“ objavljeni su januara 1997. godine, 27. januara 1998. i 27. januara 1999. godine. Škole su obeležavale praznik Svetog Save kao školsku slavu.

Albanski đaci i profesori u to vreme napustili su državne škole. Učenici koji su pohađali nastavu na turskom jeziku, nastavili su redovno školovanje u okviru Gimnazije. Takođe, učenici i profeosori gimnazije „Dževdet Doda“, a koji su nastavu pohađali na srpskom jeziku, januara 1993. godine, priključili su se Prvoj prištinskoj gimnaziji. Kada je počelo bombardovanje 24. marta 1999. godine, škole su prekinule nastavu. Kao i u vreme Drugog svetskog rata, učenici su dobili svedočanstva po završetku kalendarske nastavne godine.

Profesor Voja Rašić i školstvo posle bombardovanja

Gimnazijskog profesora fizike Voju Rašića mnoge generacije pamte po jasnim predavanjima i nepristrasnom ocenjivanju. Nije bio blag, niti prestrog. Mogli smo imati ocenu koju želimo, ali smo je morali zaraditi. Među prvima je uveo test kao oblik provere znanja. Nekoliko godina pred bombardovanje, prof. Rašić završava radni vek u Gimnaziji i radi kao prosvetni inspektor sve do penzionisanja.

Ova promena posla profesora Voje bila je veoma bitna za omladinu centralnog Kosova i to će se videti u toku leta i jeseni te 1999. godine. Iz Prištine je izbegao u rodni Dobrotin. Profesor, prosvetni inspektor pri Ministarstvu obrazovanja, krenuo je svojom starom ladom u obilazak svih sela oko Prištine. Nalazio je direktore škola i sastavljao spiskove učenika osnovnih škola, srednjih škola, kao i onih koji su završili fakultete ili su pri kraju studija, jer je planirao početak školske godine, a razmišljao je i o nastavnom kadru s obzirom na to da su se profesori uglavnom iselili iz Prištine.  

Nastavio je akciju i po ostalim enklavama. Do avgusta, već je imao spisak oko 3000 osnovaca i 1500 srednjoškolaca u svim selima na Kosovu, do Prilužja, Štrpca i Raniluga. Srednje škole je raspoređivao tako da što manji broj učenika putuje iz jednog sela u drugo. Smestio ih je u osnovnim školama Gračanice i Lapljeg Sela. Inžinjere je pozvao da predaju  tehničke predmete. Otišao je crvenom ladom u Kosovo Polje da zove Dejana Denića da predaje fiziku u Gimnaziji, priča ovaj sadašnji direktor Gimnazije.

Kolege direktori i profesori su se priključivali profesoru Voji u ovom odgovornom i teškom poduhvatu. Tako je na vreme krenula školska godina. Prvog septembra osnovne škole su počele sa radom. Već trinaestog septembra počele su i srednje škole. U Gračanicu su srednjoškolci iz nekog sela stizali traktorom. Žene su ih gledale iz dvorišta i plakale. Ovi dani podsećaju na one dane koje je opisala Kaja Joksimović, supruga prvog direktora, kada je stigla u Prištinu 1913. godine.

Ovaj period svakako spada u godine herojstva, trpljenja i dostojanstva. Za one koji pamte dugo trajanje ove škole, ovo bitisanje škole pod tuđim krovom zaslužuje naklon i tišinu poštovanja.  Tek 2022. završena je zgrada Srednjoškolskog centra u Lapljem Selu u kojoj su učenici i profesori dobili normalne uslove za rad.

Ime je spomen- NOMEN EST OMEN

Namerno u ovom tekstu nisu pominjani znameniti profesori, uspešni đaci kroz brojne generaciji. Mnogo je imena  uspešnih đaka koji su postali univerziterski profesori, lekari, književnici, akademici, profesor emeritus, dramski umetnici, sudije, slikari, novinari. Mnoga imena su poznata široj javnosti, popularni su što bi se reklo, a za uspeh mnogih se ne zna. Zapravo, zna svako o svojim drugovima i smatra da je njegova generacija bila najbolja. Tradicionalna okupljanja za godišnjice mature, i ako su u mladosti izgledala nestvarno, dešavaju se. Čak do pedeset godina od mature, postoji snaga da se okupe drugovi iz generacije. Tada se sećanje probudi, mladost zaigra u srcu i biološki sat zastane u dalekom trenutku bezbrige, radosti i nestašluka. Tada nastaju knjige.

Ovaj zapis sačinjen je na osnovu zapisa nastalih u knjigama koje su ispisivali gimnazijalci, đaci i profesori. I sećanja koje je zaiskrilo sada, a do sada nije zapisano. Posle navedenih časopisa, počeli smo da biografiju naše škole stavljamo u korice knjiga. Tako se naša sećanja prepliću sa već istorijskim podacima koje smo preuzimali od Branislava Nušića, koji je bio konzul u Prištini, zatim Stojana Zafirovića, Milojka Veselinovića, Janićija Popovića, pa naših savremenika Pere Stefanovića i Dragoljuba Moračića, Jagoša Đilasa i mnogih drugih.

Najznačajnija je svakako monografija  „Vek Gimnazije u Prištini“ koju je povodom obeležavanja sto godina postojanja škole priredila i potpisala Ana Kostić, profesor srpskog jezika u Gimnaziji. Svoje radove su priložili mnogi bivši đaci, istraživači i kompetentni profesori. Ono što ovu knjigu izdvaja jesu arhivska dokumenta kojima je knjiga obogaćena. Tako je u knjizi objavljen dikument Ukaz Kralja Petra I o osnivanju Gimnazije u Prištini 1913. godine. Značajno je i to što su jedino ovde opisane godine posle bombardovanja i uspešni đaci koje je Gimnazija iznedrila u najtežem periodu svog potojanja.

Knjiga je izašla iz štampe 2013. godine.

„Mali odmor – spomenar Prištiske Gimnazije“  je prva knjiga objavljena na temu naše škole, koju potpisuje autor ovog teksta. Prednost ove knjige jeste u tome što su sagovornici bili gimnazijalci između dva svetska rata, hroničari Pera Stefanović i Dragoljub Moračić, Voja Dimitrijević, dok je najstariji sagovornik u  vreme nastajanja knjige bio Dobrosav Krivokapić, rođen 1910. godine, koji je uz to imao savršenu memoriju.

Takođe, izložba povodom 80. godina postojanja Gimnazije, omogućila je uvid u dokumentaciju i arhivsku građu koja više ne postoji. Kada su u pitanju anegdote i sećanja navedena u knjizi, sadržaj nije ograničen generacijski. Knjiga je objavljena 1995. godine i drugo dopunjeno izdanje 2006. godine.

„Rasli smo uz kosovske božure – zapisi generacije maturanata 1956/57. Gimnazije Ivo Lola Ribar, Priština“ je knjiga, zbirka sećanja koju su sastavili po principu „o nama – za nas“entuzijasti kada su slavili pedeset godina mature. Ovo je generacija  koju mi koji smo sada u ozbiljnim godinama, rođeni kada su oni bili gimnazijalci, dobro poznajemo. Upamćeni su kao izvrsni lekari, univerzitetski profesori, pedagozi, matematičari. Oni su sa ljubavlju i živom radošću ovekovečili svoje profesore, svoje drugove, mladost svoga vremena i gimnaziju koja traje uvek mlada, ali uvek drugačija, odenuta u ruho onih koji ispisuju njen život. Tako da svaka knjiga, koliko god da smo skromno smatrali da je pišemo „o nama i za nas“, zapravo postaje dokument koji će se jednoga dana citirati. Ovu zbirku nije potpisala kao autor, ali je priredila, uobličila i dopunila specifičnim osvrtom na istoriju i vreme etnolog, Vidosava Vida Vulević. Knjiga je objavljena 2016. godine.

„Gimnazija Ivo Lola Ribar, Priština, Generacija 1970-1974  – tragom sećanja“ je obimno delo koje pored gimnazijskih sećanja akcenat stavlja i na istorijske prilike kroz njeno trajanje, čak i političke  (ne)prilike nisu izbegnute, što joj daje kontekst ozbiljnosti i dokumentarnosti. Po svom obimu i sadržaju knjiga prevazilazi tematski okvir istaknut u njenom naslovu, jer pored sećanja generacije koja je proslavila pedeset godina od mature, obimna literatura i profesorski narativ, upućuje na knjigu koja će biti literatura o Gimnaziji, ali i za druge teme. Monografiju su priredili prof. dr Nebojša Backović i dipl. ing. Zoran Mihajlović, pukovnik Vojske Srbije. Ova Monografija objavljena je 2025. godine.

Sve ove zbirke sećanja su bogato dopunjene fotografijama, crno-belim i u boji, tako da ti albumi prikazuju i modne karakteristike svakog vremena, ali sačuvanu radost susretanja.

Bez obzira da li su ove zbirke sećanja pisali mladi ili penzioneri, kroz tekstove to nećete moći da procenite. Kada zavirite u albume, sa pažnjom ćete tražiti poznata lica. Neke možda nećete prepoznati, ali, ne mari.  U svakoj knjizi kuca gimnazijsko mlado srce.

(Riznica)