Валентина Питулић: Сликајући јунаке и жене наш народ није кукао већ узвишено и усправно доживљавао све невоље које су га задесиле
Без жена у нашој епској поезији не би било ни јунака, иако углавном памтимо само јунаке, дивимо се њиховим подвизима и често цитирамо стихове којима их је народни певач описао. Мање се говори о женама, јер оне иако нису носиле мач „носиле су памћење“ и сачувале предање. Колико има истине у томе да су јунаци одлазили у бој, из боја у легенду, а жене живеле последице те легенде? Да ли се у њиховој тишини крије најгласнија истина о времену које је нас обликоало као народ. Шта се то и колико у односу и улози у породицу и друштву од средњовековне до саврене жене променило разговарали смо са професорком на Катедри за Српску књижевност и језик Филозофског факултета у Приштини измештеног у Косовској Митровици, Валентином Питулућ.
- Колико има истине у констатацији да су јунаци наше епске поезије одлазили у бој и из боја у легенду, а жене живеле последице те легенде?
Када говоримо о нашој јуначкој епици и о мушкарцима који су одлазили у бој то је једна архетипска слика јунака који је не посустаје, чува образ и породице и нације – јунака који мора на страшном месту постојати. Када су у питању жене, можемо да сагледамо жену у том смислу да су оне те које су остајале после бојева и после погибија, да раде све оно што је у српској традицији било потребно а то је да туже и да на неки начин наставе да живе живот без својих јунака.
Најбољи пример у две песме Косовског циклуса: Смрт мајке Југовића и Косовка девојка. То је архетипска слика два типа жене – жене невесте и жене мајке. Ово су два најјача архетипа жена у српској усменој традицји. Оне јесу на наки начин хероине и можемо их изједначити са античким трагедијама када се жена појављује на крају, а тада је све готово. Она је та која оплакује али је она и која стојички подноси велику трагедију јер то не постаје њена лична трагедија већ и национална. Жене су оне које обилазе бојиште, доживљавају сав ужас погибије и присуствују звучним и визуелним сликама да ту више нема живих. Она је трагична хероина која преко звучних слика као што је Смрт мајке Југовића где се само чује, вриска коња, лавеж паса, кликтање соколова, где она преко звучних слика доживљава највећу трагедију али је и ту мајка тврда срца била да од срца сузу не пустила.
Без жена у нашој народној епици не би било ни јунака
То је стоизцизам женског бића као мајке и женског бића као невесте која се није остварила ни као супруга ни као мајка. То су два типа жена које оплакују своје веренике, мужеве и децу. Имамо Косовку девојку и песму која се завршава:
Да се јадна за зелен бор ватим и он би се зелен осушио…
То су тужне и несрећне жене али постоји једна линија узвишене трагичности и стоицизма јер оне издржавају до краја. Мајка Југовића умире и та последња кап пала је у њену чашу туге али и то је узвишена трагичност. Наш народ сликајући јунаке и жене није био народ који је кукао, то је народ који је узвишено и усправно доживљавао све невоље које су га задесиле.
- Када бисмо из епске поезије избрисали све женске ликове, да ли би наратив о херојству и јунаштву имао смисла и могао да опстане?
Мислим да без жена у нашој народној епској традицији не би било ни јунака. Жене су веома присутне у том епском миљеу али како позадински ликови. Оне су веома често невидљиве али да би јунак ушао у борбу оне су морале да буду тихи иницијатори из сенке. Да би јунак постао јунак и да би ушао у борбу најчешће је иницијатор била жена: или је то отета жена коју треба ослободити као у песми о Бановић Страхињи или је то жена која је добила епитет делије девојке јер њој, када је господар у сужањству, и нема ко да га ослободи она облачи јуначко рухо и престаје да буде пасиван прицип, што је јако присутно у нашој патријахалној култури и увек се мисли да је жена пасиван принцип. Не, она то није, она је у позадини али она је иницијатор многих борби.
- Није се певало само о лепоти и верности, наша епска поезија познаје и мотив женске издаје?
Када говоримо о женама у нашој епској поезији овде је јасна поларизација. Приказане су жене вјерне и невјерне љубе, приказане су жене које су одане свом господару, жене које су иконична слика тог идеала жене који је веома присутан у епском јуначком миљеу.
Међутим, са друге стране да би се иницирала радња приказане су и те како и неверне жене. И верна и неверна жена су имале веома важну функцију у обликовању јунака. Ми мислимо да је народни певач пратио јунака само праволинијски, не није, постојали су „бочни удари“ који су утицали на јунака и на његово понашање. Имамо рецимо идеал одане невесте у песми Зидање Скадра, невеста Гојковица, она је узвишена, она „споро оди док до њега дође“, а Гојко плаче и говори „Имао сам од злата јабуку, па ми данас паде у Бојану, па је жалим прегорет не могу“. Из видокруга јунака формира се идеал жене, која, ако је идеална и када је идеална она је идеална до краја. У нашој народној епици нема промене у ликовима, ко је добар он ће бити добар до краја, ко је зао он ће бити зао до краја, тако је и са женама. То је један архетипски модел верне и одане жене, архетипски модел жене стоицизма, имамо затим жену владарку, имамо жену хајдука, жену обичног сељака. Жене владарке су приказане као одане и узвишене, рецимо кнегиња Милица је један иконичан лик у нашој епској поезији. Она каже Кнезу Лазару:
Зазор мене у те побледати, а камо ли с тобом бесједити…
То је један узвишен однос, а ми увек имамо осећај да је у патријахалној култури жена на неки начин понижена и стављена у оквире послушности. Не, није. Ми овде имамо Кнегињу Милицу и приказ жене која је веома поштована. Ми имамо погрешну слику средњег века, а то говори и народна песма. Кнегиња Милица саветује Кнеза Лазара да зида задужбине, она моли Лазара пред Косовску битку да јој остави брата од заклетве и Кнез Лазар је слуша. Овде имамо жену која на неки начин отвара очи владару и помаже му да се не огреши. Однос између Милице и Лазара један је идиличан однос између владара и његове љубе.
Пример најоданије љубе срећемо у песми Пад Сталаћа где жена од војводе Пријезде говори свом господару да скачу у Мораву јер Турци надолазе.
Даље, постоји архетип неверних жена. Врло је занимљиво да је народни певач стављао та стајаћа имена и ви кад чујете Видосава ви одмах знате да је она неверна, а ако кажете Мара, она је сигурно позитивна и то је сељанка која је негде за овцама. То су били модели и конструкције већ готове формуле које је народни певач користио у различитим песмама. Тако имамо и кују Видосаву у Женидби краља Вукашина. Народни певач није случајно рекао куја Видосава јер она је негативна од самог почетка па до краја и он тај лик проводи од почетка од краја у смислу једног потпуног неверства.
Занимљиво је да када оне једном добију епитет неверне то ће их пратити до краја. Када на крају песме краљ Вукашин савлада војводу Момчила и на умору му војвода Момчило говори да не жени кују Видосаву јер:
…ако је мене издала у тебе, тако ће тебе у другога… То су готови модели и ту поправке нема. Онда моли и каже да узме његову сестру Јевросиму и она ће му родити јунака и она рађа Краљевића Марка.
У народној песми је све повезано. То је једна мапа по којој се народни певач креће стварајући ликове који су унапред фиксирани, одређени, обликовани и ту нема великих промена. Можда, један пример најоданије жене, то је песма Пад Сталаћа где жена од војводе Пријезде говори свом господару да скачу у Мораву јер Турци надолазе.
Сталаћ је већ освојен, Туци улазе у град, они се пењу на бедем и она изговара последње речи:
…Морава нас вода одранила, нек Морава вода и сахрани…
Овде видимо да су жене својим господарима биле одане до краја. Међутим, имамо и оне друге примере неверне жене као што је Видосава у песми женидба краља Вукашина или у једној од наших најлепших јуначких епских песама Бановић Страхиња, где жена због које је он погазио тазбину и сам кренуо у турску ордију на крају говори својој жени:
… Шта ти гледаш по Голеш планини, удри љубо мене ил Турчина…
Велики јунак, велики мушкарац и човек увек даје жени да бира, даје јој избор. Између Бановић Страхиње и Туручина се налази љуба која се опредељује за Тучрина и у тренутку када њен господар долази да је спаси не удара Турчина већ свог господара.
Живимо у чудном времену када су се и морал и етика променили, веома је тешко данашњој генерацији објаснити категорију стида
Она се овде бори за свој голи живот. То је једна потпуно друга тема, зашто жена поступа тако како поступа и када у патријахалној заједници жена не може да се врати своме господару? Не може онда ако је уз себе примила другог човека! Тог тренутка она припада њему и то је једна јако комплексна тема јер кад се ради песма Бановић Страхиња, пре свега се ради анализа јунака и мало ко се бави њом и њеном психологијом јер у средњем веку је било кажњавања неверне жене. Страшан је тај модел кажњавања био: растрзање коњима на репове, вађење очију или паљење и то је свака жена знала у том окрутном свету епске традиције. То је заиста бивало у српској традицији, да ће бити сурово кажњена. Е, сада замислите ту птицу у кавезу која не зна шта да ради да би очувала свој голи живот.
- Како данас тумачимо мотиве женске верности, лепоте, жртве и издаје. Како их доживљавају млађе генерљације, односно ваши студенти? Да ли на исти начин читају и доживљавају врлине, мане и слабости женског бића које је народни певач јако прецизно умео да опише?
Ми живимо у неком врло чудном времену када су се и морал и етика променили, мушко женски односи су се променили. Када студенте уведем на прави начун у нашу епску поезију, а то је јако тешко, да преведете данашњи свет наше омладине у оквире патријахалне културе, па док им објасните како је то могуће да љубовца од стида не могла у Хасанагиници. Како је могуће да она од стида не може да оде да посети свог рањеног господара са којим је изродила петоро деце. Ја им увек поставим то питање: Да ли је могуће да се невеста стиди од свога мужа и да има тај један отклон уздржаности?
Ја најчешће говорим вратите се народним пословицама, ако не знате како да поступите поступите онако коко је поступио неко од јунака нећете погрешити
Веома је тешко објаснити данашњој генерацији категорију стида. Ја разумем ту врсту стида, али како то љубавца од стига не могла? Морате много труда да уложите да их уведете у тај свет патријахалне културе која је била и тешка и дивна и узвишена.
Та комплексност патријахалне културе је била разнолика. Они могу да схвате преко лирских народних песама однос мушко женско. Њима кажем: ви се данас упознајете преко порука или преко интернета и не умете да успоставите ту игру мушког и женског принципа који је наш народ знао. И Обично им дајем пример лирске пеме:
Момак иде градином а девејка долином,
он њу гађа трњином, она њега глогињом,
не мисле се убити већ се мисле љубити…
Овде је однос мушко – женско игра и тих примера има пуно у народној књижевности и тада се негде њима отворе очи да заправо схвате шта је вредност и какав је мушко женски однос и да би он пре свега требало да буде дубок. У нашо народној традицији он никада није плитак и површан и никада није без драме. И ја покушавам да на неки начин да преведем на ово време и знате који је одговор?
Одгивир је: Они више нису активни. Мушкарци више нису активни. Ми седимо у кафићу нама се нико не удвара. То је тај активан принцип који би требало да постоји и у мушком свету и у женском.
Мало су се улоге промениле мада увек покушавам да и преко лирских народних песама и преко епских да им кажем да је однос мушко – женски однос мистике, маште, минстерије. Љубав је једна велика мистерија и немојте да идетет праволинијски…јесте ми се јавио, није ми се јавио. Ми живимо у времену интернета а оно нас је повремено изопштило из ових дубина које се налазе и у нашој усменој традицији и преко усмене традиције ја им најчешће говорим вратите се народним пословицама, ако не знате како да поступите поступите онако коко је поступио неко од јунака. Тешко је али мислим да на крају дођемо до неких резултата и отркића који ће њима бити пре свега на корист.
- Поставио бих вам једно лично питање. Да ли постоји неки женски лик из наше народне позеизје који је вас као тумача посебно дотакао?
Има доста женских ликова који су ме дотакли. Један споредан женски лик то је свакако мајка Јевросима, то је мајка стиицизма, мајка највиших етичких норми, мајка која је ванвременска и која говори Краљевићу Марку:
О мој сине Краљевићу Марко,
немој сине говорити криво,
ни по бабу ни по стричевима
већ по правди Бога истинога,
боље ти је изгубити главу
него своју огријешити душу…
То је један етички постулат коме нема ни шта додати ни одузети, тако да њу могу да издвајам по тој етичности и моралу, љубави, хришћанским врлинама на крају крајева.
Она је лик који није активан, она је ту да саветује Краљевића Марка али постоји један лик који је мени на један начин невероватан али песма не нуди ту неку дубунску анализу у коју ми уђемо тек бавећи се оним ситним детаљима који обликују једну жену, а то је свакако Хасанагиница.
Вама се чини да је она праволинијски лик и да Хасанагиница не ради ништа да би променила своју судбину. Не, она ради све да би променила своју судбину.
Зашто ми је она омиљена? Зато што је то жена која је уоквирена патријахалном културом. Она не може од стида да оде и посети свог господара који болује од љутијех рана, међутим, у оном тренукту када он каже: Не чекај ме у двору бијеломе, ни у двору ни у роду моме, она чини све да остане у двору. Она је птица у кавезу. Дакле, понекад жене које су затворене у кругу патријахалне заједнице тихо, невидљиво, цвилећи, остану ту. Зато је мени Хасанагиница величанствена.
Кад је она чула речи Не чекај ме у двору бијеломе, ни у двору ни у роду моме, она одлази да врат ломи кули низ пенџере. Она бира смрт. Нико јој не дозвољава да уради оно што она жели, враћају је ћерке: није ово бабо Хасанага већ даиџа Пинторовић беже – њој долази брат. Она покушава брата да моли – Ој тако те не желела брацо, немој мене дават ни за кога, да не пуца јадно срце моје гледајући сиротице своје… Она је птица у кавезу која чини све али је нико не слуша.
Највећи проблем мушко – женско је немање разговора. Он је само шаље поруку не чекај ме у двору бијеломе..., не размишљајући о томе да она од стида не могла, да је она у патријахалној култури где не могу да се покажу осећања. Она моли брата:
Беже мучи, ништа не говори…
Дакле, ћутање, ћутање, ћутање, а она се налази између тог ћутања и оно на крају је заиста њен подвиг. Она је је невеста. Њу узима имотски кадија:
…добра када и од рода добра,
добру каду просе са свих страна,
а највише имотски кадија…
Он јој стави покров преко лица да не гледа сиротице своје, не да не гледа сиротице своје него она чека још један тренутак. Она је у том тренутку суптилно активна, она зауставља сватове, што ће ретко која жена смети да уради, она моли девера, уставља сватове да дарује сиротице своје, односно да омогући последњу шансу своме господару да је позове и да је врати.
То је такозвано успоравање радње, она успорава радњу и чека тренутак да се њен господар смилује. Хасанага тада изговара погрешне речи. Он чека њу, она чека њега и ту се увлачи трагедија:
Ход те амо сиротице моје
кад се неће смиловати на вас
мајка ваша срца каменога“…
Она је све само није то, зато је она мени величанствена у том тиком, готово невидљивом покушају да промени своју судбину, да сачува свога господара своју децу и породицу.
- Опет живимо тешка времена, великих искукшења, тешких одлука, притисака, да жена савременог доба носи ген своје прамајке како би могла да се избори и сачува своје најмилије од пошасти модерног доба?
Не знам колико сам ја заиста саговорник за ову тему зато што сам ја архетипски заиста укорењена у нашој традицоналној култури где је жена била поштована.
Мислим да је савремена жена превише терета ставила на своја леђа, да је савремена жена уместо да негде, где би требало да буде у сецни и да предност своме господару под знацима навода, да не буде да се феминисткиње не увреде, да би она у појединим тренуцима требало тихо да се склони, па да она из архетипских дубина своје личности и наше традционалне културе извуче оно што је сваком мушкарцу потребно, а то је да мушкарац у жени тражи стабилност, да мушкарац у жени тражи ослонац да мушкарац у жени тражи тишину, мудрост.
Мислим да је данас улога жене много већа него што можено да наслутимо. Сачувати децу од пошасти интернета од пошасти потпуне слободе, савити децу у гнездо које се зове породица данас је прави подвиг. Некада се живело заједно у једној просторији, па су деца слушала шта прича отац, шта прича мајка, баба, деда.
Како бисмо из мушкарца извукли оно најбоље мислим да он мора да има своју унутрашњу стабилност, а то је она стабилност коју он црпи из женског бића.
Моја генерација је расла у атмосфери приче – приче о којој говори Иво Андрић и ми смо кроз те пруче сазнавали живот, сазнавали невоље, однос између мушкарца и жене и све препреке које вам стоје на путу. Данашња деца, нажалост, то више немају где да чују. Недавно сам погледала једну карикатуру на којој је насликан кош који је празан на игралишту, а са друге стране дете које на интернету игра кошарку. Заправо то је пошаст нашега времена. Некада су нам деца била на игралишту и знали смо где су, сада су нам деца у кући, а не знамо где су јер су на интернету и не знамо где су! Мислим да је прави подвиг да мајке савију децу око себе и да буду храбре, тихе, ненаметљиве, мудре супруге и мислим да је на жени велика улога, а да савременој жени нимало није лако јер савремене жене раде, савременим женама је натоварено на леђа или су саме натовариле себи на леђа оно што по женској конституцији и природи не могу да носе.
Ја на жену гледам да је она слабији пол али жене су изгледа кроз време на неки начин еволуирале и ојачале о постале јаче и од мушкараца. Да ли је то зато што више нема бојева, више нема акција, па су се мало и мушкарци уљуљкали, условно речено постали безлични, мислим да само велики догађаји могу из мушкарца да извуку оно најбоље али да би из мушкарца извукли оно најбоље мислим да он мора да има своју унутрашњу стабилност, а то је она стабилност коју он црпи из женског бића. Жене би данас мало требале да буду дубље, мудрије и да науче нешто из наше традиционалне културе где су знале кад треба заћутати, кад треба проговорити, кад се треба повући, а када треба мушкарцу опростити дати му нови импулс и љубављу сачувати заједнцицу.
Док затварамо књигу епских песама питамо се шта смо научили, ја бих рекао да је између мача и славе, у тишини, стоји жена као памћење, као бол и као савест народа. Професорка много хвала на издвојеном времену и на овом разговору.
Разговаро Иван Миљковић
Интервју емитован на Првом програмауј Радио Београда у емијиси Магазин на Првом, у документарно говорној форми емитован је и на Другом програму радија у емисији „Говори да бих те видео“.
Послушајте ОВДЕ…
