Dušan Milovanović:  Kad god bude teško, zaista: “Uskliknimo, s ljubavlju Svetitelju Savi…“

Dušan Milovanović istoričar umetnosti koji je više od 30 godina bio na čelu istraživačkog tima Muzeja Primenjenih Umetnosti u Beogradu pri manastiru Hilandaru i dobitnik Vukove nagrade u svom poslednjem intervjuu koji je Riznici ustupila novinarka Snežana Simić, poručuje:  „U pamet se Srbi, ali čista srca i namere dobre, sa istorijom svojom svetom, za sobom i stegom Svetoga Save ispred sebe“.

Naglašva da je malo da se Srbi sete Svetoga Save, najvećeg sina i oca naroda svoga jedan dan.

„Iako su stranice povesnice naše ispunjene imenom i delima Svetog Save, mnoštvo pisanih tragova i građevina ostalih za njim, i pored sveg predanja neizmernog i neopisivog, nemerljivo je i neobuhvatno delo njegovo i sva ljubav njegova za svoj rod, crkvu i otačastvo“, navodi Milovanović i dodaje:

„Bez Svetog Save bili bismo ništa, ili tek nešto drugo, ni nalik onome što smo bili, jesmo i što još možemo biti“. 

Izuzimajući agiografe i klirike koji su se delom Svetoga Save bavili, ostali tumači njegovog dela i domaći i strani uglavnom su se gubili jer su pristupali sa “naučne strane“, po svaku cenu se trudeći da u što većoj meri odstrane bogoslovlje, koje je alfa i prvi korak svakog pristupa njegovom delu. Bez njega ni Sveti Sava ne bi postojao, ističe naš istoričar umetnosti.

„Samo pobrojavanje dela njegovih ostavilo bi bez daha svakoga i prosto ne bismo mogli, fizički, da dokažemo da je sve to delo jednog čoveka, u periodu od samo 40-tak godina. A tek šta sve treba i mora još da se otkrije iz žitija njegovog, što čeka u tami neznanja da na svetlo istupi, kad mu dođe vreme, i kad budemo dostojni“, podseća Milovanović.

On lik velikog sprskog sveca i prosveitelja kaže, voli da posmatra i kao uzvišenog organizatora i timskog borca.

„Duboko verujem da je u Kareji, pored isposnice svoje u Skirptorijumu (prevodilačko – prepisivačkoj radionici) radio sa bar tridesetak učenih ljudi na oboružavanju naroda svoga delima neophodnim, i na njihovom jeziku. Možete misliti kakav je to samo poduhvat bio da se sve knjige crkvene, dotle na grčkom, neretko i latinskom prevedu i dostave svakom manastiru i crkvi kako bi Srbi, blagorazumno mogli da prate Službe Božje i sve drugo što je trebalo pravilno razumeti“.

„I od svih poslednjih Sava grešni“

• O Savinom Zakonopravilu srpski narod, nažalost, najmanje zna. Zašto?

Zakonopravilo (Nomokanon – Krmčija), najznačajnija knjiga naroda srpskog, crkvenog i građanskog prava i uzakonjenja zemlje. Koliko je znanja uma i razuma potrebovalo i koliko je ljudi na njoj radilo. Naravno, Sava je svemu bio krmanoš i krajnji redaktor. Ovu knjigu od 800 strana otposlao je i Bugarima i Rusima, a ovi drugi su je u upotrebi i crkvenoj i državnoj sačuvali sve do 19. veka.     

Zakonopravilo je ipak prevedeno na savremeni srpski 2017. u manastiru Dobrunu i štampano u malom tiražu.  Njagovo vekovno sklanjanje od očiju Srba svakako je jedan od ispolinskih zločina, za koji će se suditi počiniocima, kad se za to ispuni vreme.

Dovoljno je da se samo baci pogled na poglavlje O pravima udovih, sirotih i na drugi način obespravljenih, pa da se shvati da je socijalno pravo srednjovekovne Srbije bilo daleko naprednije od najvećeg broja ondašnjih zemalja, a boga mi i od našeg današnjeg. Takva dela je mogao da sačini samo čovek bogobojazni, onaj koji je u svakom čoveku video i poštovao lik Gospodnji i prema svemu se tako odnosio. Setimo se samo autografa (autentičnog potisa) pod Karejski tipik, najstrože pravilo u vascelom monaštvu sveta, koje glasi “I od svih poslednji Sava grešni“. Skrušenost, služenje, poslušnost Bogu i starijem, igumanu, vladaru… samo su uvodne vrline u razmatranje Savine božanstvene ličnosti.

Iznišenjem Zakonopravila Sveti Sava je predstavio projekat svoje samostalne crkve i države

• Zakonopravilo, zbornik crkvenih pravila i građanskih zakona sa preko 100 spisa iz 1219. godine nije dostupan, i nije predstavljen svetu, poput Miroslavljevog jevanđlja ili 130 godina mlađeg Dušanovog zakonika?

To pitanje je možda i alfa svih srpskih pitanja. Bez ikakvog preterivanja, čini se da su Srbi trn u peti čitavom zapadnom svetu, a Boga mi i nekima na Istoku. I to ih žulja i to ih muči i nikako da se oslobode, ima tome, još od Svetoga Save, skoro 800 godina. Srska nepokornost, nepristajanje na unijaćenje, volja da se sačuva sopstveni obraz, ljubav za svoju veru i otadžbinu… učinili su da smo samo u 20. veku pet puta ratovali, ničim izazvano.

I pokazalo se da agresija ne prolazi kod ovog svojeglavog, pravdoljubivog i veoma hrabrog naroda. Onda su se dosetile “stare varalice“ da kad ne mogu na bojnom polju, urade to sa srpskim nacionalnim bićem, pa su, još s početka 19. veka otpočeli uništavanje, falsifikovanje, prekrajanje, minimalizaciju istorijskog doprinosa srpskog naroda i njegovih umnih ljudi, zatiranje ćirilice, kvarenje jezika srpskog. U taj ogromni korpus nepočinstava, spada i neobjavljivanje Zakonopravila na savremeni jezik. Treba da se zna da je u SANU otvoren projekat još 1929. godine i da je dr Miodrag Petrović preveo prvi deo, ali da odštampana knjiga čami po podrumima već dvadesetak godina, radi “nekog sudskog spora“. A trebalo bi bar da na Pravnom fakultetu postoji Katedra za Zakonopravilo, kako bi učinila svaka druga zemlja, poštujući svoju prošlost, ceneći postignuća svojih ljudi.

Prvi poglavar Srpske pravoslavne crkve obavljao je vrlo uspešno državne i diplomatske misije, održavao dobre odnose sa istočnim patrijaršijama, delikatne crkveno-političke odnose sa Rimom i bio pionir međureligijskog dijaloga sa islamskom konfesijom.

Treba da se zna da je monah, zatim arhimandrit, pa episkop i arhiepiskop Sava ravnopravno komunicirao čak sa četiri cara, većim brojem kraljeva, sa bar četiri patrijarha, sa rimskim papom i egipatskim Sultanom, za jedan život, fantastična diplomatska aktivnost. Ali ne treba smetnuti s uma da se to dešavalo u veoma smutna vremena, kada su i ala i vrana kidisali na Srbiju; sa zapada Latini, sa severa Mađari, s istoka Bugari i sa juga Grci, da podjare, da podčine, da osvoje, da prevere, da preume… I iz svih tih duhovonih okršaja Sava je izlazio kao pobednik. Nažalost, budućnost je donosila manje umne, vešte i posvećene ljude. Na primer, na granici smo pune potvrde da je Sava u Nikeju pred cara Nikejskog Teodora I Laskarisa i Patrijarha Manojla I Sarantena izneo već sastavljeno Zakonopravilo i na taj način predstavio projekat svoje samostalne crkve i države za njom. Naišavši na odobravanje Sava dobija od njih blagoslov, hirotonisan je za Arhiepiskopa, a Srbija je dobila svoju, autokefalnu Srpsku Pravoslavnu Crkvu.

Sveti Sava je zidao hramove i konake, kao drugi ktitor obnavljao i velikodušno darivao manastire ne samo u svojoj zemlji već i u Solunu, Rimu, na Svetoj Gori,  u Svetoj Zemlji…

Pored svega što se zna, treba imati u vidu da je samo u manastiru Vatopedu, Sava podigao četiri paraklisa, veliki pirg, pokrio Sabornu crkvu olovnim krovom i podigao “mnogobrojne palate“ (kelije, stanove) u pripremi dočeka oca svoga, monaha Simeona. Da je dva bratstva na Svetoj Gori, manastira Karakala i Dohijara iskupio i oslobodio ropstva, da je otkupio manastir Svetog Save Osveštanog u Palestini i Gornicu u kojoj je održana Tajna večera, da je, između ostalog, poklonio rimskom Papi Inoćentiju I ikonu Nerukotvoreni obraz, koju je odnela sestra njegova igumanija, u katedralu francuskog grada Loana, gde i danas kao čudotvorna boravi i milost istače.

Description: Sveta Gora, Hilandar – Saborni hram Sveta Gora, Hilandar – Saborni hram Dragan S. Tanasijević

• Postavio je i temelje srpske medicine osnivanjem bolnica u Hilandaru i Studenici.

To su najstarije srpske bolnice za koje se zna. Na sreću sačuvan je Hilandarski medicinski kodeks, zbirka lekarskih beležaka od 15. do 17. veka koji je preveo, priredio i izdao dr Relja V. Katić, 80-tih godina prošlog veka. Listajući ovo dvotomno izdanje zaključićete lako da je hilandarska – srpska medicinska praksa sadržala sve onovremene principe medicine i da je u lečenje uključivala istočno; prirodno lečenje, mineralima, travama, kombinacijama…, ali i zapadno, pragmatično iskustvo, hirurgiju. Počev od opservacije, uzimanja anamneze, farakopeje, određivanja tretmana, izolacije kad treba, odnosa prema bolesniku i na kraju rehabilitacije, koja se odvijala u lekovitoj Banji blizu manastira. Stiče se isprva utisak da je medicina toga doba bila daleko humanija nego što se uobičajeno misli.

U jednom poglavlju se navodi kako se lečio čovek koji se razboleo od tuge. U uvodu se govori kako se prepoznaje bolest, a zatim kako se leči. „Čim oseti prve simptome, takva osoba treba da se kupa u mlakoj vodi i to u buretu a ne u banji (kadi). Kada izađe iz vode, obolela osoba treba da se namaže ružinim ili bademovim uljem i da uzima samo hladna jela. Zatim da se presvuče u novo odelo i da se često umiva ružinom vodicom, da miriše prijatne mirođije i da joj sviraju leutari i igraju glumci, da po malo pije tanko belo vino i da spava u hladovini“. Verujem da bi ovakav “mračni srednji vek“ poželeo svako na planeti.

Sava sačuvao stari Srpski kalendar, prema kome su datovani svi dokumenti. Prema njemu živimo u 7529. godini

• Koliko i u kojoj meri je Sveti Sava je neumorno radio na prosvećivanju svog naroda?

Za početak, kad vas pitaju koji su to najstariji evropski univerziteti, većina će se zaleteti i reći Bolonja (1088.), Salermo (1158.), Oksford (1167.), Sorbona (1200.), Padova (1220.), pa Prag, Krakov, Hajdelberg, svi iz 14. veka. I niko neće da se seti najstarijeg, Carigradskog Univerziteta koji je osnovao 425. godine car Teodosije II sa učenom suprugom Atenaidom i ćerkom Pulherijom. To je bio nastavak Univerziteta koji je započeo car Konstantin, vezujući ga za antičku tradiciju i atinsku Akademiju. Na Carigradskom univerzitetu, koji se zvao Pandidakterion, izučavale su se klasične nauke ali i bogoslovske, predavalo se i na grčkom i na latinskom, a on je živeo duže od 1.000 godina, do pada pod Turke (1453.), kada ga oni preuzimaju i nastavaljaju sa izmenjenim programom, pod imenom Istambulski Univerzitet, koji radi i danas. Mnogi obrazovani ljudi, sa te škole, u srednjem veku radili su i kao putujući profesori, pa je sasvim moguće da je neko od njih stigao i na Nemanjin dvor, i da je mladi Rastko neka zrna mudrosti ubrao i od njih.

U našem srednjem veku manastiri i veći hramovi su bili ozbiljnija učilišta, ali oskudica podataka ne dozvoljava nam da do kraja razvijamo ovu tezu. U svakom slučaju i veoma važno je da se zna da je Sava sačuvao stari Srpski kalendar, prema kome su datovani svi dokumenti. Prema njemu živimo u 7529. godini. Da je negovao srpsku Azbuku, od njegova vremena sve signature u hramovima pišu se njome, čuvao svoj jezik i oslobađao ga, gde god je mogao od “magle grečeske mudrosti“, kako u prologu Zakonopravila i stoji. Osnovao je svakako neke, možda i brojne, prevodilačke i prepisivačke radionice radi umnožavanja knjiga i pisao na maternjem jeziku koji se najlepše naziva i piše – Srpski.

Zakonopravilo Svetog Save, Ilovički prepis iz 1262, foto: Vikipedija

Zla su vremena, a čini se da se nad nama ponovo testira oštrica zla

• Na svetosavskom zavetu počiva život naše crkve, istorije, kulture i prosvete. Koliko su danas Srbi dostojni Svetosavlja?

Ono što zovemo Svetosavljem čitav je jedan bogoslovko – moralno – odbrambeno – mirotvorački sistem koji nije lako ni objasniti niti shvatiti. U njega su upleteni osnovni postulati Božanskog postojanja i svrsishodno vladanje zajednice i pojedinca prema njemu. Sveti Sava, Bogom pomilovani, uspeo je na svoj narod i njegove vladare da prenese tu blagodet, pa tako Srbi imaju fantastičan venac svetih ljudi i među jednima, a i drugima. Gledano procentualno svakako smo u vrhu prema tome, među svim narodima.

Mora se uvek imati na umu da je Sava pre svega bio monah, podvižnik, anahoreta, isposnik, jednom reči isihasta, sledbenik najstrože istočne monaške prakse. Pri ovome, podrazumeva se čelična disciplina koja telo pokorava umu, a um se apsolutno usmerava ka najvišem cilju, sjedinjenju sa ljubljenim Hristom. Sve ostalo, vezano za ličnost i delovanje Savino, samo je posledica neprestanog isihastičkog podviga.

Odgovor na drugi deo pitanja, o našem dostojanstvu, može da dâ samo Najveći Sudija ili neko sasvim blizak Njamu, a to bi bio Sveti Sava. Koliko bi on danas bio zadovoljan nama, ostaje da se domišljamo, jer i u obilju kukolja svakako da ima po koje zrno žita, koje Svetoga mora radovati, jer Jevanđelje nas uči da je nekad dovoljno da bude ispravnih dvoje, pa će i On biti među njima.

• Vaša poruka o Savindanu Leta Gospodnjeg 7529.

Zla su vremena, a Srbi za bolja, u proteklih pet i po vekova, retko kad su i znali. Umnožava se nesreća, a opet smo tu, i živi. Čini se da se nad nama ponovo testira oštrica zla. Neverni, ogrezli u hedonizmu, svetskom praznodejaniju i praznoslovlju su ljudi bez dileme, i samo im je važno “daj nam danas“. Oni drugi, u veri mlaki, tumaraju između strašne propagande i nepočinstava koja se umnožavaju dnevno, i u državi i u crkvi. Tek oni pravi, sledbenici Vere pradedovske, stameni i nepokolebljivi, imaju šansu da i kroz ova čudna vremena prođu i sa svojima, ugledaju žuđeno i slućeno, narečeno Tavorsko svetlo.

A kad god bude teško, zaista: “Uskliknimo, s ljubavlju Svetitelju Savi…“ i neka ova molitva bude češća u srcima, i neka titra nad svime što srpskim se imenuje.

I još jednom, u pamet se Srbi, ali čista srca i namere dobre, sa istorijom svojom svetom, za sobom i stegom Svetoga Save ispred sebe. I uvek se sećajte ispunjenja njegovog sna kada je srećan uskliknuo na Svetoj Gori, a Domentijan i Teodosije zapisali: “Ne živim više to ja, nego u meni živi Hristos“.

Snežana Simić