Да се не заборави годишњица бруталног убиства малог Слободана: Отишао је по Леси јер је веровао комшијама

Тешко да је, од како је Дрина протекла међу брдима и од како је оне земље поред велике реке, почињен већи грех и да је невинија душа пала под нож соју нељудском. „Није то људско биће урадило. Звер је искасапила нашег Слободана“, још давно ми је у Каменици крај Дрине рекао Зоран Милошевић, кум Стојановића.

У кућама, у Каменици, Доњој и Горњој, одакле су Стојановићи, где је рођен мали Слободан и где је проживео својих 12 година, још чувају старе листове новина. На једном је страшна исповест оца Илије, о дану када је у јами, негде у брдима изнад села нашао сина:

„Препознао сам у јами своје дијете, сина Слободана. Патолог ми је рекао да има ударац у главу. Ухо му је било одсјечено, испаљен метак у главу, обе руке су му биле одсјечене до лаката, одсјечени прсти на ногама… Дијете сам сахранио у Црквини, више Дрњаче, зна му се гроб…“

Слободаново тело је нађено је 13. јуна 1993. у масовној гробници на брду Ждријебци. Обдуцент др Зоран Станковић, патолог, у извештају констатовао је да је дечак умотан у плави раднички мантил и навео бројне и смртоносне повреде на лобањи и телу нанесене током живота и после смрти. Дечаку је за живота било одсечено десно уво, такође су му оштрим предметом нанете посекотине у пределу стомака. Закључак је да је дечак био подвргнут тешкој тортури и да је умро у тешким мукама. У слепоочницу му је, из непосредне близине, испаљен метак.

Слободанова сестра једном је испричала:

„Брат је био на столу, а поред њега се налазио плави мантил. Лобања је била одвојена од тијела и на њој се налазила рупа. Тело је било у фази распадања, али видно расечено и унакажено“.

Слободанова мајка Десанка и отац Илија давно су својим мученим душама нашли смираја на гробљу на Црквини изнад Дрињаче. Почивају обоје крај свог Слободана.

„Прецркли црни отац и црна мајка за сином“, давно ми је испричала комшиница Стојановића, Рајка Савић, имала је тада 78 година, кад ме је упутила стазом ка гробљу на Црквини да нађем гроб малог Слободана и гробове Десанке и Илије.

Тих дана у село Каменица, у Дрињачу, у куће крај реке, само што је била стигла вест да је у Швајцарској ухапшена Ељфета Весељи, звер од жене, за коју је читав Зворник и сва села около, све живо и мртво знало да је 1992. године, крајем јула или почетком августа мучила и убила дечачића од 12 година. Узнемирио се поново био народ око Дрине крајем те 2016. године на сам помен имена зла, имена сотоне у људском облику.

У подне, над малим гробом под крстом и спомеником на коме је била слика дечака великих, црних, лепих очију, гробну тишину прекидао је само орао кликташ.

Мало даље, у селу, кумови Стојановића који су малог Слободана држали на рукама кад су га крштавали, Зоран Милошевић и кума Милена, испричали су ми тешку причу из лета 1992. године кад су Стојановићи протерани из својих кућа, уствари, кад су четворо Стојановића, Илијина породица и три мртва српска борца комшије муслимани разменили за шест живих бораца Армије БиХ. Илијини су тада стигли код кумова, сместили се после у кућу у близини:

„Мали Слобо играо се тог дана са дечаком од преко реке… Пред вече, мајка га довела у кућу, убрзо, појавио се и тај дечак, да зове Слободана да се играју… Мајка у кућу, Слободана нема… Није га од тада више ни видела“, присећала се кобног дана, Слободановог одласка, Зоранова супруга, кума дечачића Милена.

На гробу у Дрињачи, као датум смрти дечака уписан је 27. јул 1992. године.

„Отишао је кући да доведе керића Лесија, штене које је остало код њихове куће из које су морали да избегну… Слободан је био јако везан за кућу, претходних дана, отац Илија водио га је на брдо изнад наших кућа да преко ровова гледају њихов остављени дом… Тог дана, кад је отишао, Слободан је прошао барикаде и нашу и муслиманску, и они тамо знају шта је даље било…“, причали су тог дана у Каменици.

„Ако је ко крив, криви су одрасли, али убити дете… Сва деца су анђели… Слободан је отишао кући зато што је веровао комшијама, па, до јуче су заједно живели…“, рекао ми је још тог дана кум Зоран.

Памте у селу и дан данас, мајку Слободанову, мученицу, те ноћи и наредних дана, пазили су је и чували да не крене за сином, кукала је из гласа – „пустите и мене да идем, па нек раде од мене шта хоће“… Отац црни, Илија данима излазио на брдо, звао комшије муслимане, кукао, кумио, молио да му врате дете.

„Деса је сваки дан овуда пролазила, ишла на гроб сину… Уђе у кућу, ћути и плаче, а шта да прича… Виђала сам и Илију, црног ко угарак. Прецркоше за дететом“, причала ми је те 2016. године комшинка Рајка Савић.

У августу 2017. почело је суђење Ељфети Весељи и њеном претпостављеном Сакибу Халиловићу. У оптужници је наведено да је дечак српске националности убијен у другој половини јула или првој половини августа 1992. године у насељу Бајрићи-Ново Село, на подручју Каменице у општини Зворник. Током суђења, сведок под шифром „С1“ који је у то време као припадник тзв. Армије БиХ био очевидац убиства изјавио је:

„Ељфета је стајала са дечакове леве стране. Држала га је за косу. Извадила је нож са црним корицама. Подигла му је главу и повукла нож испод врата. Дете је почело да кркља… Кад ју је неко од присутних војника питао ‘шта то ради’, она је извадила пиштољ, дуга деветка, прислонила му на главу и пуцала, једном или два пута, не знам. Након тога му је тело замотано у плави мантилић. Окренуо сам главу, нисам више могао то да гледам.“

Фото: РТ Балкан

Пред судом тада се појавило више сведока. Многи од њих негирали су раније дате исказе, пред судом изненада су заборавили многе детаље, мењали исказе у корист оптужене.

Сведок Тужилаштва БиХ Витомир Томић пред судом је испричао да му је више муслиманских заробљеника потврдило да је дечака мучила и убила Ељфета Весељи.

„Први цивил ми је рекао да је Ељфета Весељи масакрирала дијете, да га је мучила, тјерала га да ископа гроб, да га је убила и закопала. Други је рекао да је то учинила жена, али да јој не зна име. Нисам могао да вјерујем да је тако нешто могла учинити жена, која је имала необично име, због мајчинског инстинкта. Након истих сазнања и од других заробљеника, схватио сам да је то она стварно и учинила“, изјавио је тада Томић.

Првостепено, Ељфета је пред судом у Сарајеву осуђена на десет година затвора, Сакиб Халиловић, као претпостављени сотоне у облику жене ослобођен је оптужбе за смрт дечака. Другостепеном пресудом изреченом децембра 2019. Апелационо веће суда БиХ „пооштрило“ је казну на тринаест година.

Током суђења чуло се да се Ељфета Весељи, звана Косовка, рођена 1960. године у Урошевцу, са породицом доселила у Доњу Каменицу, ту је живела са оцем Рахманом, шумаром, у комшилуку Стојановића, морала је познавати дечака… По подацима Центра за истраживање ратних злочина, по избијању рата придружила се јединици Насера Орића, учествовала у диверзантским акцијама муслиманских снага у Подрињу… После рата побегла је у Швајцарску, склонила се код брата, ту је пуних 20 година избегавала правду.

После прве пресуде, на десет година затора, патолог др Зоран Станковић потврдио је да је „мали Слободан умро у тешким мукама“.

„Мучен је и сечен, подвргнут језивој тортури, суровом насиљу. Зверски је убијен. Казна од 10 година за починиоца по свим стандардима и узусима мала је“, рекао је тада Станковић.

Остало је забележено и да је НВО из Београда, Јуком, Комитет правника за људска права, поднео кривичну пријаву против сада покојног Жељка Вуковића, новинара „Вечерњих новости“ који је још 2005. године објавио име Ељфете Весељи, као убице дечака.

У пријави је наведено да је Вуковић у поменутом тексту промовисао „говор мржње“, који је базиран на етничким предрасудама. Комитет који је тада водила Биљана Ковачевић Вучо, Вуковићу је као грех узимао то што је обелоданио да је Слободанов свирепи џелат Албанка Весељи. Оптужили су га за „стереотип о зверском понашању Албанаца“ и за манипулацију емоцијама читалаца.

Вуковић је тада одговорио да је дечак убијен само зато што му је име Слободан Стојановић, а из истог разлога су према његовом страдању равнодушни управо они којима је припало да по судницама, семинарима, трибинама и медијима деле правду за злочине почињене у ратној оставинској расправи бивших Југословена.

Споменик Слободану Стојановићу постављен је 28. септембра 2017. године у порти цркве Светог архиђакона и првомученика Стефана на Млађевцу код Зворника. Спомеником доминира Распеће Христово као симбол страдања и мука кроз која су прошла сва пострадала деца. Главни иницијатор постављања овог споменика је Слободан Ј. Тијанић, протојереј у Фридеришхафену, Немачка. У подножју споменика стоји натпис: „Дечаку великомученику Слободану Стојановићу (18.10.1980 -27.07.1992+) и свој пострадалој православној дјеци Подриња“ на задњој страни споменика пише: „Поколења дјела суде…“.

Ељфета Весели ће на слободу за пет година, а можда и брже, ако у затвору буде „примерено владала“. У казну од 13 година затвора урачунато јој је, како закон налаже, и време које је провела у притвору у БиХ као и време у екстрадиционом притвору у Швајцарској. На изрицању првостепене пресуде, зло у облику човека затражила је ново суђење, рекла да се нада да ће „Апелационо веће исправити фаталну грешку“, додала како се такође нада да је суд „схватио тежину мука које она проживљава“.

О мукама малог Слободана које је пртрпео под њеном руком, колико се зна, сотона у облику човека није ништа рекла.

З. Шапоњић – РТ Балкан

Повезани чланци

Back to top button