Dmitrij Rodionov: Šta će biti okidač za masovno povlačenje priznanja Kosova?

Prošle nedelje se saznalo da je deset zemalja najavilo spremnost da povuče priznanje nezavisnosti Kosova: o tome piše i srpski list „Politika“ pozivajući se na sopstvene izvore. Međutim, da bi se izbegao pritisak od strane Sjedinjenih Američkih Država ne govori se o kojim se konkretno zemljama radi, izuzev toga da su to države Afrike i Azije.

„Politika“ citira mišljenja i srpskih i albanskih eksperata, koji se slažu povodom razloga za ovakav razvoj događaja. Tako albanski analitičar Emir Abraši ukazuje na propuste samoproglašene republike u njenoj spoljnopolitičkoj strategiji, napominjući da se sadašnja „vlada“ fokusirala isključivo na Evropu. Ova pozicija je zaista iznenađujuća, jer su gotovo sve evropske zemlje i odmah (zbog evroatlantske solidarnosti) priznale Kosovo. U Evropi još samo BiH nije priznala Kosovo (samo zbog srpskog veta), Moldavija, Kipar i Ukrajina (zbog svojih teritorijalnih problema), Belorusija (koja podržava stav Rusije), Grčka (podržava Kipar), Rumunija (zbog solidarnosti sa Moldavijom) i Slovačka.

Kosovski Albanci i nemaju više šta da rade u Evropi. Štaviše, stav većine zemalja potpuno se poklapa sa kursom Sjedinjenih Američkih Država. Azija i Afrika su sasvim druga stvar. Mnoge države su priznale samoproglašeno Kosovo iz različitih razloga. Neko zbog solidarnosti sa Zapadom, neko je bio kupljen, neko jednostavno nije shvatio u čemu je stvar.

Mnogi su kasnije povukli svoja priznanja. Razlozi su opet različiti: ili su shvatili u čemu je stvar i pomislili da bi povlačenje priznanja doprinelo mirnom rešavanju problema, ili nije bilo dovoljno američkog novca. Zasad ima 16 takvih država, a ako se prognoza lista „Politika“ obistini, biće ih 26, a to nije malo.

Zaista, spoljna politika Prištine u zemljama koje nisu vazali Zapada doživljava fijasko. Ta spoljna politika, zapravo, i ne postoji. Republiku vode militanti koji su skinuli vojničke uniforme, obukli skupa odela i nema ni reči o nekakvoj diplomatskoj školi.

 Mnogi eksperti s pravom ukazuju na pogrešne korake „vlade“ Aljbina Kurtija poput otpuštanja ambasadora u Australiji i Senegalu (te su diplomate postavljene po naređenju Zapada). Sve ovo očigledno ne doprinosi jačanju uticaja kosovske diplomatije. Još jedna velika greška je bila želja Prištine da učini Vašingtonu i otvori ambasadu u Jerusalimu.

Islamski svet ovo ne oprašta, i ako je Avganistan jednom prvi priznao Kosovo, sada može da bude prvi na listi koji će povući priznanje, čim vlast preuzmu talibani, a uticaj SAD se svede na nulu.

Okidač za masovno povlačenje priznanja po mišljenju eksperata može biti istek jednogodišnjeg moratorijuma na lobiranje za i protiv Prištine koji je predviđen Vašingtonskim sporazumima. Pre godinu dana u Sjedinjenim Državama potpisani su ugovori o normalizaciji ekonomskih odnosa Beograda i Prištine, prema kojima je Srbija pristala da obustavi kampanju za povlačenje priznanja Kosova, a Priština se obavezala da se neće prijavljivati za članstvo u međunarodnim organizacijama i da neće lobirati za priznanje. Za tadašnjeg predsednika SAD Donalda Trampa to je bio veliki spoljnopolitički uspeh. Međutim, Tramp više nije predsednik, a Bajdenov stav o bivšoj Jugoslaviji je suštinski drugačiji. On je još radeći u administraciji Baraka Obame govorio da su Srbi nepismeni degenerici, ubice beba, mesari i silovatelji. Uoči izbora, Bajden je obećao da će promeniti „neuravnoteženi pristup“ Trampove administracije u vezi Kosova, odnosno da će poništiti sva njegova dostignuća na putu stabilizacije. Stoga nema sumnje da će Priština po isteku moratorijuma odmah započeti aktivnu borbu za priznanje svog „suvereniteta“ širom sveta. Prema izvorima „Politike“, Zapad zajedno sa Turskom radi na tome da u bliskoj budućnosti bude više od stotinu zemalja koje su priznale Kosovo. Istovremeno i Beograd obećava da će pokrenuti veliku kampanju u svetu za povlačenje priznanja samoproglašenog Kosova. I treba reći da je ova aktivnost mnogo uspešnija od onoga što radi Priština.  Od 98 zemalja koje su priznale Kosovo, više od polovine je to učinilo gotovo odmah. U proteklih pet godina pridružilo im se samo šest zemalja, od kojih su se dve predomislile. Tokom istih pet godina, 15 zemalja je odbilo da prizna Kosovo kao državu. Ovo jasno pokazuje čija je diplomatija jača, uprkos činjenici da Zapad podržava Kosovo. Ali taj uticaj očigledno ima neke granice. A plodno tle za rad na povlačenju priznanja nisu samo islamske zemlje koje neće oprostiti Prištini ambasadu u Jerusalimu, već i države u kojima raste uticaj Rusije i Kine.

„Politika“ takođe skreće pažnju na ovo. Eksperti smatraju da Moskva i Peking moraju da usaglase svoju politiku po svim pitanjima gde se suprotstavljaju Vašingtonu. Sa Rusijom je sve jasno – mi smo već osmu godinu u stanju novog „hladnog rata“ sa Sjedinjenim Državama. A u odnosima sa Pekingom Vašington se pridržava sličnog scenarija. To je počelo još u vreme Donalda Trampa koji je pokušao da se suprotstavi Kini na svim mogućim frontovima. I ne radi se samo o morskim teritorijama i ostrvima koje Kina smatra svojim, i gde se američki brodovi ponašaju kao da su u svojoj kući, što pak Peking doživljava kao pravu agresiju. Svih ovih godina Sjedinjene Države su aktivno pokušavale da istisnu Kinu iz onih regiona u kojima je snažno ukorenjena, od Jugoistočne Azije do Afrike. Ako je neko očekivao da će se sa Bajdenom nešto promeniti, pogrešio je. Bajden je odmah rekao će Vašington i njegovi saveznici pozvati Kinu na odgovornost u vezi Tajvana, Južnokineskog mora i mnogih drugih pitanja. Drugim rečima, politika Trampa se nastavlja i posle njega. A sukob će se voditi u celom svetu.

Pre svega, kao što sam već primetio, u Aziji i Africi. Izvori „Politike“ pominju ove regione i u kontekstu statusa Kosova. Što se tiče saradnje Pekinga i Moskve u onim aspektima u kojima zajednički napori mogu smanjiti ili čak poništiti uticaj Amerike, postoji mnogo primera, uključujući i teritoriju bivše Jugoslavije. Ne radi se samo o odbrani teritorijalnog integriteta Srbije. Nedavno su Moskva i Peking pozvali na ukidanje mandata visokog predstavnika UN-a za Bosnu i Hercegovinu. Po mišljenju Ruske Federacije i NR Kine, on je ispunio svoju misiju i više nije potreban. Ovaj predlog nije prihvaćen na sednici Saveta bezbednosti UN. Osim toga, uprkos činjenici da su se Rusija i Kina protivile imenovanju Nemca Kristijana Šmita na ovu funkciju, njegovu kandidaturu su zapravo nametnule Sjedinjene Države, zaobilazeći Savet bezbednosti. Pravovremenost rusko-kineske inicijative dobro je ilustrovana postupcima Šmitovog prethodnika, Valentina Incka, koji je, odlazeći, podmetnuo tempiranu bombu pod državnost BiH zakonom o zabrani „negiranja genocida i veličanja ratnih zločinaca». Kao odgovor, Republika Srpska je odlučila da Srbi neće učestvovati u radu zajedničkih organa BiH, a Inckov zakon se neće primenjivati na teritoriji RS. Danas se sve češće pojavljuju izjave zvaničnika RS da je jedinstvo BiH dovedeno u pitanje, a nedavni događaji rizikuju da postanu poslednja kap u strpljenju Srba. Tada bi moglo doći do prave eksplozije i rušenja krhke državnosti BiH. Jedino razumno objašnjenje zašto Amerikanci podrivaju krhku stabilnost na Balkanu jeste pokušaj sprečavanja rasta kineskog uticaja na teritoriji gde je tradicionalno snažan ruski uticaj.

Zanimljivo je da je pre godinu dana američko izdanje National Interest negativno komentarisalo aktivnosti Pekinga u regionu naime, izgradnju mostova u Hrvatskoj, ulaganje u energetsku infrastrukturu Bosne i razvoj 5G mreža u Srbiji. Prema autorima, „ovo bi moglo dovesti do novog rata na Balkanu“. Odavno smo navikli na činjenicu da je sva američka spoljna politika krivo ogledalo. Pa i ovde, izjavljujući da „jačanje Kine može izazvati eksploziju u regionu“, Amerikanci rade upravo ono što prebacuju Pekingu. O čemu se radi? Da li je to princip „ni sebi, ni drugome“? Odbijanje da se priznaju svoje greške? Sve konture koje su se u regionu pojavile nakon jugoslovenskih ratova su jedan potpuni promašaj. Mogle su da zadrže stabilnost samo u uslovima unipolarnog sveta. Danas se ispostavlja da mogu da se sruše. Čini se da su Amerikanci spremni da odu i poruše mostove za sobom.

Dmitrij Rodionov, direktor Centra za geopolitička istraživanja Instituta za inovativni razvoj
(izvor – Balkanist)