Radmila Todić Vulićević: Svi žive kroz svoja dela
Vreme ne može da izbriše tragove nečijeg postojanja, to čine ljudi, kaže Radmila Todić Vulićević pisac i humanista. Autrka knjige „Rusi, Kosmet i vreme“ ističe da nije moguće izbrisati i ukloniti tragove onih koji su živeli, radili i gradili na Kosovu i Metohiji koliko god da se pojedinci trude, jer su dela graditelja večna.
Govoreći o knjizi koja tek treba da izađe iz štampe, Todić Vulićević je u emisiji „Ključna reč“ rekla da štivo predstavlja dokument o Rusima koji su po izbijanju Oktobarske revolucije emigrirali u Kraljevinu Jugoslaviju.
„Na Kosovu i Metohiji oni postaju graditelji „naših života“, u pravom smislu te reči, budući da je među njima bilo arhitekata, profesora, lekara. To su bili oficiri carkse vojske iz plemićkih porodica i svi su bili vrlo obrazovani, govorili i po nekoliko stranih jezika“, otkriva Todić Vulićević.
Slikovito nas upoznaje sa porodicom geometra Lava Šestoperova koji je učestvovao u izgradnji brane na Gračaničkom jezeru. Bio je oženjen srpkinjom, a umesto miraza od svoje supruge zahtevao je samo jedno – da deca i ona u kući govore ruski jezik.
Ruske arihtekte Boris Pozdnjekov i Nikolaj Denisenko aktivno su učestvovale u izradi prvog urbanističkog plana Prištine, zgrade bioskopa „Omadina“, Narodnog pozorišta, Građevinskog preduzeća „Ramiz Sadik“, Filozofskog fakulteta. Svi, za ono vreme kapitalni projekti, deonica pruge od Prištine do Kuršumlije, put Peć – Anrijevica preko Čakora te za Makedoniju preko Šar – planine delo su ruskih inžinjera. Prva direktorka stare bolnice u Prištni bila je Ruskinja. U Gimnaziji kao i u ostalim školama širom Kosova i Metohije bili su angažovani Rusi kao iskusni predavači matematike, fizike, astronomije i jezika.
„Senima onih koji su gradili naše živote i koji su nas učili i lečili duboko se klanjamo, a naša zahvalnost je večna“, kaže Todić Vulićević dodajući da su uzaludni pokušaji onih koji bi da „prikriju ili opovrgnu ovaj deo naše prošlosti“.
„Srušiti glavnu ulicu u Prišini, nije moguće kao ni Gračanicu koja svedoči osam vekova postojanja. Ljudi mogu da pokušaju, ali ono što vredi vreme samo glanca“, podseća spisateljica.
Uredno dokumentuje i Ruse u monaškim i svešteničkim redovima.
„Monasi su sačuvali Dečanski manastir 1903. godine, kada je gotovo sasvim opusteo. Tadašnji mitropolit Nićifor Perić potpisao je sporazum sa igumanom manastira Svetog Pantelejmona na Hilanaru kako bi njihovi monasi došli u Dečane. Monah Dionisije o tome svedoči u dnevniku koji je vodio od 1903. godine, a bratija je ostala u manastiru do 1916. godine“, navodi Todić Vulićević.
Sa popisom Rusa koji su živeli na Kosovu i Metohiji autorka se susrela u knjizi Alekseja Arsenjeva koja joj je poslužila kao vodilja za dalja istraživanja. Pronalazila je srodnike, decu, nekada unuke kosovskih Rusa koji su, priča, rado otvorili svoje porodične albume ustupili fotografije i ostala dokumenta.
„Čovek je na zemlji privremeno, telesno svi smo prašina, ali dela čovekova žive. Ostaju građevine, izlečeni pacijenti, školovane generacije mladih, nastavljaju da žive graditelji lekari profesori ali i majstori, ratari, svi žive kroz svoja dela“, zaključila je na kraju autorka knjigie „Rusi, Kosmet i vreme“.
Biografija:
Radmila Todić – Vulićević rođena je u Uroševcu 1955. godine. Sve do izgnanstva 1999. godine živela je u Prištini, kada se preselila u Niš gde je i danas sa porodicom. Završila je Ekonomski fakultet. Saradnik je na Prvom tomu Srpskog biografskog rečnika Matice srpske. Dobitnik 200 prvih pasoša u Srbiji za humanitarni rad. Osnivač i prvi predsednik humanitarnog udruženja „Srećna porodica“ u Nišu. Član je Asocijacije “SOS Jugoslavija, SOS Kosovo i Metohija” iz Torina u Italiji. Dobitnica više nagrada za poeziju, dokumentarni film ali i nagrade za fotografiju. Zapažena je njena monodram „Mitra kosovačka“ koja je emitovana na programu Radio Prištine. Iz štampe je izašlo deset njenih knjiga, publikacija i naučnih radova. Autor je i četiri dokumentarna filma od kojih su dva nagrađena na međunarodnim festivalima.
I. Miljković
