Врбица у манастиру Грачаница

Празник Лазарева субота или Врбица прославља се данас поподне и у манстиру Грааница где је служено вечерње богослуђење. Врбове гранчице су унете у цркву где су их свешеници освештали и поделили народу и деци. Са гранчицама у рукама, венчићима на глава, деца и родитељима предвођени свештеницима и монахињама чинили су трократхи опход око храма певајући тропар Лазареве суботе.

У српској цркви Врбица је весели дечји празник, јер је Христос, према Јеванђељу, улазећи у Јерусалим рекао: „Пустите децу мени, јер таквих је Царство небеско“.

Врбицу обично у цркву носе деца у суботу поподне да би је оставили у цркви да се на Цвети, на јутрењу, окади и очита молитва, а гранчице се после деле народу.

На данашњи празник се бере цвеће, али се не уноси у кућу. Држи се у дворишту у посуди са водом. Цвећем се рано ујутро кити кућа, а водом у којој је стајало, умивају се укућани. Обичај је да се тог дана млади међусобно дарују цвећем.

С обзиром да је овај празник у време ускршњег поста, црквено правило је да није добро на тај дан играти и певати.

Али, Срби не би били Срби да свако нема неко своје правило. Тако у неким селима постоји обичај по имену Лазарице. Тог дана, девојке окићене врбовим гранама, иду од куће до куће и певају песме које призивају здравље.

Ту се јасно види веза овог празника са много старијим празником буђења пролећа који корене вуче из претхришћанског периода.

Лазарева субота је сећање на догађај у Витанији, где је живео млади човек Лазар са сестрама Мартом и Маријом, који је са свим појединостима описао јеванђелист Лука.

На вест о смрти Лазаревој, како је записано у Јовановом Јеванђељу, Исус је дошао у Витанију, где је његов пријатељ већ четири дана био сахрањен.

Дошао је до гроба, наредио да се склони гробни камен и позвао Лазара да изађе, што је он и учинио, сав увијен у погребне покрове, каже предање које је пренео свети Јован у свом Јеванђељу.

Овај догађај сматра се у хришћанству победом живота над смрћу и наговештај Христовог страдања и васкрсења, у коме је основа новозаветне вере.

То последње чудо Христово, који се већ прочуло по чудесним исцељењима и другим подвизима којим је потврђивао снагу потоње вере, озлоједило је јудејске свештенике и узрок је пресуде на смрт распећем коју му је у среду, у недељи страдања, изрекла јеврејска скупштина Синедрион.

Лазар је живео још тридесет година као епископ на Кипру, где га је посетила и Богородица и поклонила му омофор, њеном руком извезен.

Спомен светог Лазара Четвородневног слави се од првих дана хришћанства, а његово име је симболично и на хебрејском „ел-азар“ значи – Бог је помогао.

Његове мошти почивају данас у Цариграду, где су пренете 890. године са Кипра, односно из Китона код Ларнаке, где је стајала надгробна плоча са натписом „Христов пријатељ“.