Мој став

Часлав Д. Копривица: Црна Гора и Срби – пред избором између туђе границе и своје заједнице

Косово и Метохија и Црна Гора – некада у средишту српских земаља, а данас, због историје коју нам други писаху нашом крвљу, на њиховом рубу, али и даље се стамено уздижући у сржи памћења и живог самопоимања.

Они су данас у неком смислу можда и значајнији за наше историјског обдржавање него донедавно, док бијаху у саставу наше државе, будући да свих потоњих година неприродне раздвојености свакодневно искусујемо саконституисаност српског бића и оним косовским и оним црногорским. Косово нам је дообличило и коначно заокружило духовни лик, а зетско-црногорскō донијело је први упис Срба у европску повијесницу, али је из њега заискрила самосвијест самоослобађања у тамном вијеку под празновјерним, крвохотним Азијатима. Посљедњих година, док смо физички раздвојени нежељеним, од непријатеља исцртаваним међама, које нам се ту „нађоше“ да ни ходати нити дисати не бисмо могли, свакодневно, нарочито откад се чудесно „залитија“ српски народ Црне Горе, искусујемо надгранично духовно јединство. Уједно, у истом даху, доживљавамо и неодољиви животно-повијесни порив поновног ослободилачког сједињавања, којим треба изнова, а надамо се коначно и трајно, ријешити српско питање, трагично отворено комадањем наше државе, односно наших држава, током читаве деценије којом је закључен други милениј.

Избори у Црној Гори јесу судбоносни, не само због тога што се на њима, поред осталога, суштински „гласа“ и о тзв. „Закону о слободи вјероисповијести“, како су дукљанска пронатистичка трчкарала, у својој етичко-умној скаредности, назвали разакоње које правно није стављено ван снаге, у очекивању ноћи када ће дуги НАТО-пендреци почети коначни обрачун с православљем у Црној Гори. На тим изборима ријеч је и о правди – да унижавани и прогањани народ добије могућност да изабере оне који ће га водити, или макар оне који га неће застрашивати и вријеђати, како је било уобичајено у овој деценији и по не(мило)државља. Ријеч је најпослије и о слободи – да онај дио српског народа који из камена „истјерао“ вјечну извискру слободољубља, себи поврати слободу коју је изгубио оног тренутка када је страхом, отимачином и преваром угнан у идентитетски затвор звани „независна Црна Гора“. Сувишно је рећи, али да ипак не буде пропуштено – у томе нема ни трунке независности, а још мање има Црне Горе. Напротив, ријеч је о таквом застиђу које ће узастопни низови будућих нараштаја Црногораца морати наткрилити изванредним духовним, душевним и историјским подвизима – уколико, послије свега, буду жељели да не остану у сјенци срамоте која се на територији „српске Спарте“ из-родила 2006.

„Хвала ти што постојиш“ чусмо данас како довикују најискренији непријатељи Срба „перјаници“ отпадништва од српства у Црној Гори, који слободно може понијети и назив архиодступника, велеиздајничком круном (још) некруниснога „узора“ за „углед“ данашњег нараштаја (веле)издајника у Срба, гдје год живјели и „нитковили“. Том покличу презривог „дивљења“ интимно се, нема сумње, придружују сви наши непријатељи, захваљујући му што је толико њих извео из српства, „надахњујући“ и друге да пођу путем моралног самопогубљења, да од се поносних чланова народа слобода претворе у необразована, трећесвјетска пузала за рачун свих „надлежних“ окупатора. Ако је неко међу нама у недоумици у погледу тога ко јесте и шта треба да чини, можда ће му помоћи да изабере како ваља само ако послуша шта је то што прижељкују наши несумњиви непријатељи – и данашњи и вајкадашњи. И то не важи само за Црну Гору него и за Србију и све српске земље: ако некога међу нама, нарочито предводнике, хвале они који су нам разбили и раскућили државу, убијали и расељавали народ, они који, без ријечи жаљења, а камоли извињења, настављају да табају оне путеве преко наших међа и нашег образа које су „прокрчили“ деведесетих, тада је то сигуран знак да такве међу нама не треба слушати, већ их, штавише, ваља проказати и леђа им окренути. Као што данас захваљују на егзистенцији једном непоменику тако би сјутра могли да се захваљују на „храбрости“ и „визионарству“ и ономе који жели да нас „разграничи“ од Приштине, Пећи, Призрена, од Дечана, Грачанице, Зочишта, од Паштрика, Кошара, Газиместана…

Не допустимо; не допустимо им! Не пристајемо на вјештачке, туђе, злонамјерничке међе, јер она нас одјељују од пријатеља  и рођака, од својих, од прегршти мјеста из мапе нашег сјећања – ријечју, од себе самих. Зато оно, колико једноставно, толико историјско, „не дамо светиње“, које се проломило Црном Гором крајем децембра 2019. – није крилатица само црногорских православних Срба, и не тиче се само светиња с простора Црне Горе. То је универзална српска завјетна порука – и себи и непријатељима – да не дамо, без ријечи и борбе, нигдје и ништа од својих светиња, а нарочито оне највеће и најстарије, махом с Косова и Метохије, које су безмало срасле с оним што већ стољећима јесмо.  А на Косову и Метохији светиње нијесу само манастири, цркве и црквишта, већ је нашом историјом и памћењем освјештана читава земља косовска и метохијска. Зато Не отимању светиња значи значи и Не „разграничењу“ од сународника, од памћења, од себе и од Бога. То тврдо и сложно Не звучаће опор многим ушима, из разних разлога, али с једним смислом – не пристајемо да нас испишите из историје и живота.

Једино разграничење које треба и мора да се учини јесте између пристојних, паметних и нормалних, оних једноставно истрајалих на путу који су давно започели бољи од нас – и, на другој страни, оних који од својег личног и/или породичног поклекнућа и отпадништва желе да кују некакве „идентитете“. Туђе међе међу нама, по нама, у нама значе братство у издају, вјероломству и служењу злу. Пред тим избором се налази Црна Гора и наша сабраћа у њој, и то су избори које не бирају само за себе, већ за све нас. Јер – ми смо с њима и они су дио нас, како год нас, залуду, натисти расцртавали и растављали.

Пише: Драган Копривица

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close