Читање у себи

Размак ће тек у седмом веку открити преписивачи у манастирима Ирске, а техника ће се проширити Европом до краја деветог века. Са открићем размака, читање постаје много једноставније. Зато развој писмености и техника којима се текстови записују, као и потоње откриће штампе, доводе до омасовљења вештине читања у себи.

Јулије Цезар. Потомак древне породице Јулија, бивши римски конзул, понтифекс максимус, политичар и војсковођа, омиљени војсковођа, император коме Сенат из године у годину препушта све више моћи и диктатор Рима.

Оно што Цезара чини јединственим, осим фантастичних ратних и политичких успеха, јесте да је заправо један од ретких људи Антике за које поуздано знамо како су умели да читају и у себи. Ова божанска вештина, способност да се текст погледа и прочита без гласа, да нико други то не чује, у неколико прилика даје Цезару значајно преимућство над супарницима.

Већина његових савременика по свему судећи написане текстове или слуша или чита наглас. Мада ће у историјском филму, роману или каквој другој представи из Старог света, јунаци често овлаш погледати депешу, размотати папирус или пергамент, а потом их прочитати без мрдања уснама, таква слика је анахрона – у античко доба је највероватније била реткост.

Истраживачи историје текста више од једног века сматрају да је читање у себи вештина која је карактеристична искључиво за људе модерног доба. Данас је читање свакодневна, лична, а често и усамљеничка пракса, док се у Антици, као и готово све друго што је данас приватно, попут исказивања вере, страха и мржње, одвијало јавно, на тргу или форуму.

Међутим, то питање није сасвим закључено и још увек је предмет силних академских расправа. Прву вест о читању у себи у науци је обзнанио угледни немачки класични филолог Едуард Норден (1868.-1941.) који ће 1898. закључити да људи Антике вероватно нису били у стању да читају у себи.

Амерички аутор Пол Саенгер у издању Универзитета Стенфорд 1997. године објављује значајну књигу (нажалост, непреведену код нас) Space Between Words: The Origins of Silent Reading, у којој разматра технологије којом су класични текстови бележени. Наиме, људи Старог света нису познавали данашњу интерпункцију и још важније – при писању нису користили размак између речи.

Размак ће тек у седмом веку открити преписивачи у манастирима Ирске, а техника ће се проширити Европом до краја деветог века. Са открићем размака, читање постаје много једноставније. Зато развој писмености и техника којима се текстови записују, као и потоње откриће штампе, доводе до омасовљења вештине читања у себи. И последично, промене поимања спољног и унутрашњег света.

Питање размака је, иначе, повезано са читањем наглас још у психолошком експерименту из 1962. године у коме се испоставило да испитаници нису били у стању да читају текст без размака, а да при том не субвокализују. Како, уосталом, уопште читати текст где речи нису раздвојене размацима?

Покушајте:

Данаспоузданознамодамодерничиталацувежбандапрепознајеречиокомпратитекстибезвокализацијемуприписујезначење…

Човек Антике је, међутим, принуђен да чита текст на овај начин, без размака. Да ли је притом у стању да то ради без гласа? Извесно је да појединци, миљеници богова попут Јулија Цезара, јесу владали том способношћу.

Текст: Слободан Бубњевић

(По мотивима текста истог аутора објављеног у часопису Елементи, број 5)

Извор: Наука кроз причу

Повезани чланци

Back to top button