Da se ne zaboravi: NATO ponovo gađao autobus, kod Peći poginulo više od 20 civila

Tokom vazdušnih udara NATO na Jugoslaviju 3. maja 1999. godine pogođen je putnički autobus kod Peći. Poginulo 20 ljudi, 43 povređeno. U Novom Sadu pogođena zgrada TV Novi Sad. U sedištu NATO u Briselu saopšteno da je za 42 dana vazdušnih napada na SRJ izvedeno 14.000 letova.

Na putu Peć-Kula-Rožaje kod mesta Savine vode 3. maja oko podneva raketiran je autobus. Autobus je pogođen jednom raketom, ali avijacija NATO-a je i dalje, bez prekida, raketirala to područje, tako da spasilačke ekipe nijesu mogle da stignu do mesta tragedije. Pogođeni autobus je bio pun putnika, među kojima je bilo mnogo žena i dece. Do napada u blizini mesta Savine vode je došlo oko 12.00 sati, a u trenutku napada, pored autobusa “Đakovica prevoza”, na putu u blizini, bila su i tri civilna automobila koji su takođe pogođeni. Među stradalima ima i onih koji su pokušavali da pomognu ranjenima. Avijacija NATO-a “zasipala” je to područje kasetnim bombama više od dva sata. Na mestu napada ostao je veliki broj neeksplodiranih kasetnih bombi, koje su onemogućavale spasilačkim ekipama da evakuišu ranjenike.

Predstavnici NATO-a najprije “nisu mogli da komentarišu izveštaje”, a zatim da još nisu u mogućnosti da potvrde odgovornost za napad na autobus:

“Nismo u mogućnosti da to potvrdimo. Mi to ne isključujemo, nastavljamo da radimo na tome”, izjavio je portparol Alijanse. Onda je NATO saopštio da “nema nikakav dokaz” da su avioni Alijanse pogodili autobus.

“Indipendent” koji navodi da britanski premijer “ume lepo da govori, ali suviše često u ovom ratu po pitanju izbeglica, troškova i verovatnoće kopnenog rata koristi reči ne da bi pojasnio namere nego da prikrije razlike između stvarnosti i osećanja”, navodi takođe da su vojni istražni organi NATO-a 3. maja pokušavali da utvrde da li bi Alijansa trebalo da prizna odgovornost “za drugo nenamerno bombardovanje civilnog autobusa za samo tri dana”. “Taj incident dodatno podržava mišljenje da avioni NATO-a koji namerno lete na velikim visinama da bi izbegli jugoslovensku protivvazdušnu odbranu, u svojim dejstvima izazivaju veliki broj civilnih žrtava. Vojni izvori priznaju da je sa visina sa kojih se sprovodi većina akcija nemoguće izbeći greške u identifikovanju ciljeva”.

Greške u identifikovanju ciljeva ili promašaji zbog toga što je “cilj nestao” dobijaju i tragikomične dimenzije kao kad je raketa promašila državu i onako “nevođena” dospela do predgrađa Sofije.

Novi Sad je, osim Prištine najbombardovaniji grad – Novi Sad i njegova okolina bili su na meti 36 puta. Srušena su sva tri mosta, a Temerinski, na Kanalu DTD, je teško oštećen. Razvaljen je niz objekata na padinama Fruške Gore uključujući tu predajnike na Crvenom Čotu i Vencu. Grad je na rubu ekološke katastrofe. Došlo je i do izlivanja u zemlju znatne količine nafte što je moglo da dovede do zagađenja podzemnih voda i arterskih bunara.

Posle noćnog bombardovanja Rafinerije, kada je “teška avijacija NATO-a, koja je sa oko četrdeset bombi zasula postrojenja”, i kada je gorelo “30 i nešto rezervoara u kojima ima nafte i naftnih derivata”, teški dim, pun čađi, ugljen-monoksida i dioksida mogao se videti iznad celog Novog Sada i, vjerovatno, celog južnobačkog okruga.

Onda, 3. maja, iz pravca sremske strane Novog Sada avijacija NATO-a gađala je zgradu Televizije Novi Sad. Ispaljena su dva projektila. Grad je u dimu i mraku – osvetljen požarom.

NATO je 3. maja u napadu na elektroenergetski sistem Srbije upotrijebio takozvane “meke bombe”, koje eksplodiraju iznad mete i raspršavaju grafitnu prašinu, koja provodi struju i izaziva kratak spoj u prekidačima.

Portparol NATO-a Džejmi Šej saopštava u Briselu da su avioni NATO-a bombardovali termoelektrane i transformatorske stanice u Srbiji zato što su to “vojni ciljevi”, pošto se “koriste za potrebe vojnih i policijskih snaga, za njihove komunikacije, funkcionisanje štabova, kompjuterske sisteme, te da je cilj napada da se “parališe” delovanje jugoslovenske vojske i policije, naročito na Kosovu…” Bez stida je kazao da se “nastojalo da posledica budu pošteđeni civilni objekti, naročito bolnice”.

Istog dana NATO je saopštio da će “sistematski nastaviti” sa, “posebnim bombama koje su prvi put upotrijebljene”, a vojni portparol NATO-a, nemački general Valter Jerc je izjavio da ne može dati nikakve pojedinosti, osim da je u pitanju “bomba koja dosad nije korišćena”. Civilni portparol NATO-a Džejmi Šej rekao je da je 70 odsto teritorije Srbije bilo ostalo u mraku, i da eto “NATO sad u svojim rukama ima prekidač za struju u Srbiji i da može da je pali i gasi kad hoće”.

Agresor je sebi očigledno stavio u zadatak da one civile koje ne stigne da pobije, psihički do te mjere iznuri, da ih dovede u stanje beznađa i panike, i da im onemogući normalno životno funkcionisanje.