Данас славимо Светог краља Милутина

Српска православна црква данас се сећа на Светог Краља Милутна, славног и плодотворног владара из лозе Немањи који је државу учинио моћном и богатом и саградио велики број цркава и манастира. Свети Краљ Милутин се прославља као дан школе у Грачаници. У манастиру Грачаница, једној од задужбина славног српског владара, литургију уочи празника служио је владика рашко – призренски Теодосије.

Краљ Милутин – велики задужбинар, војсковођа и државник

Стефан Урош II Милутин био је српски краљ између 1282. и 1321. године, припадник династије Немањић и један од најмоћнијих владара Србије у Средњем веку.

Рођен је 1253. године као најмлађи син краља Стефана Уроша I и Јелене Анжујске. Он је први краљ који је постигао озбиљан политички утицај у региону, који је склопио офанзивне савезе, али и који је био мета јаких савеза околних држава. Подигао је многе манастире и цркве, од којих је најзначајнији за српску културу манастир Грачаница. Као и већину монарха из ове династије, Милутина је након смрти 29. октобра 1321. године Српска Православна Црква прогласила свецем и од тада је у историји познат као Свети краљ Милутин.

На власт је ступио неочекивано, у 29. години живота, након што се његов брат, краљ Стефан Драгутин, одрекао власти. Убрзо након крунисања 1282. године, Милутин је напао византијско тле у Македонији, укључујући и престоницу Скопље, која је пала под његову владавину. Тадашњи византијски цар, Михајло VIII Палеолог, спремао се да објави рат Србији. Умро је пре него што је успео да обави припреме, али је рат ипак започет пошто га је наследио Андроник II Палеолог.

Милутин је са својим братом Драгутином у току рата напредовао дубоко у византијску територију, чак до Кавале у Грчкој. Наредних петнаест година одигравао се рат између две државе, све док 1299. године није потписан споразум мира. Цар Андроник II Палеолог дао је Милутину своју најмлађу кћер Симониду за жену као симбол гаранције мира, а Милутин је задржао освојене византијске територије као њен мираз. Симонида је била четврта жена краља Милутина па се он због свог бурног брачног живота неретко пореди са озлоглашеним енглеским краљем, Хенријем VIII.

Након склапања мира са Византијом, почеле су несугласице између Милутина и његовог старијег брата Драгутина Немањића. Драгутин је у међувремену владао територијом од Браничева до реке Босне на западу, са Београдом као престоницом. Браћа су се на крв и нож завадила и њихова свађа, са спорадичним помирењима, потрајала је до Драгутинове смрти 1314. године.

Сукоб са сином – Стефаном Дечанским

Док су били у завади, Милутин је поставио свог сина Стефана Дечанског за господара у Зети (Црној Гори). То је значило да ће Стефан Дечански бити наследник српске круне, а не Драгутинов син Стефан Владислав II коме је круна по праву припадала. Након братовљеве смрти, Милутин је наставио да показује своју владарску надмоћ присвојивши његове територије, укључујући и Београд, и освајавши многе друге. Међутим, 1319. године, мађарски краљ Карло I Роберт повратио је власт над Београдом и бановином Мачвом док је Милутин наставио да држи територију у Браничеву.

 Године, 1314. године је Милутинов син Стефан Дечански ковао побуну против свог оца због провизантијске политике. Иако је побуна имала све изгледе да успе, то се ипак није догодило. Изгледа да је Милутин наслутио шта се дешава и покушао да започне преговоре са Стефаном, али их је овај одбио и подигао се на оружје. Међутим, Милутин је, судећи према изворима, успео много брже да окупи војску и са њом је кренуо ка Зети на Стефана. Снага Милутинових трупа у односу на оне које је у том тренутку успео да окупи његов син била је драстично већа, због чега се он пред њима повукао са друге стране реке Бојане и прихватио преговоре које му је Милутин, поново, понудио речима:

“Чедо моје мило и срдачно, зовем те и не одазиваш ми се. У жалости мојој изгледа ми да си близу мене, но пружам руку и не налазим те. Многе сузе чине ми слепоћу и љутим болом цепа ми се срце због твога разлучења и дели ме пламеновима од многог уздисања. Зар то беше чедо моје, чему се не надах од тебе? Но дођи, драги сине мој, да се утеши старост моја.

”Он је изашао на коленима пред оца и молио је за милост, али је Милутин био немилосрдан. Након што га је разбаштинио, наредио је да се његов син окује и у ланцима спроведе у Скопље. Ту је у тамници, после неког времена, по очевој наредби ослепљен (по неким изворима на захтев краљице Симониде), чиме је Милутин планирао да га онеспособи за евентуалног вођу незадовољне властеле, пошто је према средњовековним схватањима као слеп био неспособан за управљање државом. Међутим, касније ће се испоставити да је Стефан ослепљен само делимично или боље рећи привремено, али је то од Милутина врло вешто скривао. Не зна се како је тачно спашен вид Милутиновом сину и поред краљевог наређења, али се претпоставља да је џелат потплаћен или да је по среди завера против краљеве одлуке.

Милутин је после тога наводно, слепог Стефана са супругом Теодором и два сина послао у изгнанство у Цариград код свог таста Андроника ИИ. До краја Милутинове владавине, сматрало се да ће његов најмлађи син преузети трон, али у пролеће 1321. Стефан Дечански се враћа у Србију где му отац даје помиловање.

Током јесени исте године, Милутин пада у постељу, погођен болешћу која му одузима моћ говора. Издахнуо је 29. Октобра 1321. године у свом дворцу у Неродимљу, недељу дана након завршетка Грачанице. Његова изненадна болест и несређено питање наследника, створили су прави метеж у држави тако да су пљачкашке чете напале чак и спровод који је преносио његово богато украшено тело из Неродимља у његову задужбину, манастир Бањску.